Петровић Илија

158

 

Име: Илија
Очево име: Машан
Презиме: Петровић
Место: Нови Сад
Општина: Нови Сад
Година рођења: 1938
Година смрти:

 

 

Илија Петровић (Косор, код Подгорице, 6. септембар 1938), публициста и историчар.

Основну школу учио на Ублима (код Подгорице) и Пашићеву (Змајеву), нижу гимназију са малом матуром у Змајеву, а велику матуру положио у Новом Саду, у Другој вишој мешовитој гимназији “Јован Јовановић Змај” (јуна 1956). Студирајући ванредно, дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи за историју (јануара 1967).

Цео радни век (1956-2000, од приправника до директора и саветника) провео у ПТТ саобраћају, за чије је образовне потребе израдио два уџбеника из међународног поштанског саобраћаја. Својим саопштењима учествовао на већем броју стручних скупова у оквиру Заједнице ЈПТТ, а неколико текстова објављено му је у стручном часопису ПТТ саобраћај у Београду.

Један од покретача, власника и уредника новосадске Самоуправе, првих приватних новина у Србији постброзовске ере (1986-1990). Године 1989, још увек у условима једнопартијског система, члан Иницијативног одбора за формирање Савеза радикалних демократа у Новом Саду, прве изванкомунистичке политичке странке у Србији новијег времена. Главни и одговорни уредник Српске Земље, гласила Српског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема (1991-1992).

Од 1994. објавио четрдесетак књига, а за разне стручне часописе написао приближно толико дужих или краћих текстова, углавном са тематиком из српске историје с почетка и краја XX века; за Енциклопедију Новог Сада написао стотинак прилога: о личностима значајним за националну и културну историју Новог Сада, о српским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918, о ПТТ саобраћају, о планинарима; сарадник у првој књизи Српског биографског речника (А-Б); открио један забрањени Зборник Матице српске за друштвене науке (из 1959); на светло дана изнео забрањену књигу “Хрвати у светлости историске истине”, Београд 1944, потписану “презименом” Псуњски, дешифровао овај псеудоним и научној и стручној јавности представио њеног аутора Велишу Раичевића (Трепча, код Андријевице, 1903 – Београд, 1972).

Како је то запажено у неким рецензијама или приказима његових књига, у обради појединих тема, користећи се расположивом литературом и објављеним историјским изворима, као и консултовањем познате архивске и релевантне музеолошке грађе, он на себи својствен начин, необичном методологијом и композицијом, успева да зађе у тамну страну оних делова наше новије историје за које се сматрало да су без затамњења. Настојање да од још увек живих учесника неког догађаја сазна појединости које нису забележене а без којих би слика тих догађаја била непотпуна, представља га не само као вредног истраживача, већ и као крајње савесног историчара. Снагом аргумената, поштовањем чињеница, он увек успева да заокружи целину из које се јасно могу сагледати историјски токови на српским народносним подручјима. У његовим књигама, увек болно оштрим али и увек веома инспиративним, лако се уочавају грешке и промашаји националне политике, у којима он налази одговор на питање како је дошло до страдања и пропадања српског народа, а у нашем времену, данас, и до нестајања истог тог народа и његове државе. За будуће истраживаче и тумаче новије српске историје, његове књиге представљаће незаобилазно штиво.

Своје радове он објављује у уверењу да ће то подстаћи “историчаре од каријере” да се најзад “умешају у свој посао” и пред преосталим Србима бар истакну смислена питања пре него што их стихијски одговори на српско питање не учине заувек бесмисленим.

Његови радови писани су јасним језиком, тако да откривеним историјским истинама увек могу задовољити радозналост бројних читалаца, док је истовремено један део тог читалишта изненађен чињеницама које су годинама или деценијама скриване. Један од уредника његових књига написао је да му је свака реченица, “ма колико била дуга, јасна, прецизна, умивена и лишена сваке двосмислености. Ако би му неко приговорио због нечега што је написао, он се никад неће моћи ‘вадити’ на грешку у формулацији, на недореченост или на недовољну прецизност у изразу”. Без намере да његов језички израз карактерише “оним оценама које се изричу уз дело великих српских интелектуалаца, какви су, на пример, Слободан Јовановић или Радован Самарџић” тај ће уредник написати да се “већ из онога што је речено, види да он у свом стилском исказу непогрешиво следи линију тог најфинијег српског интелектуалног соја. Многе деонице његових текстова имају релевантне карактеристике књижевног дискурса”. А један од рецензената његових књига записао је да их одликује “андрићевски књижевни израз”.

На дан кад је отишао у пензију, 31. марта 2000. године, у Главној пошти у Новом Саду нашао се у продаји пригодни коверат са његовим ликом, а истога дана, у истој тој пошти био је у редовној употреби и пригодни поштански жиг са његовим ликом; тек неколиким личностима у Другој и Трећој Југославији припало је овакво признање за живота.

Уврштен је у Енциклопедију Новог Сада, књига 20, ПЕТ-ПОК, Нови Сад 2000, 80-82.

За књигу “Црногорска похара Куча”, у Црној Гори добио књижевну награду Михаило Лалић за прозу, за 2010. годину.

Преузето са:

Сајт Илије Петровића