Општи поглед на дејства у источној Босни

288

По паду Мачковог камена, 22. септембра, СВК је наредила команданту Ужичке војске да предузме снажну офанзиву општим правцем Рогатица – с. Жљебови – Власеница у позадину аустроугарске 6. армије, да поруши железничку пругу у долини Криваје којом се 6. армија снабдевала и тим пригиском да примора непријатеља да тамо одвуче снаге, чиме би се олакшала стање I армије. Санџачка војска је имала да осигура леви бок и позадину Ужичке војске од непријатељевог дејства од Сарајева.
Пред Ужичком војском тада су се налазили: 9. ландштурмска етапна бригада која је обезбеђивала друм с. Дршвача – с. Милићи – Власеница; затим 8. брдска бригада која је била код Хан-Пијеска са задатком да осигура железничку пругу Хан Пијесак – Олово; у Олову се налазио одред пуковника Хаузера од три ландштурмска батаљона; најзад, посада тврђаве Сарајева и утврђења Калиновика. Осим тога, било је добровољаца (штрајфуна), жандарма и граничара – свега око 11 батаљона и 8 топова.
Јачина и састав Ужичке војске била је: 2 ескадрона, 32 батаљона и 62 топа, а Санџачке и Дринског одреда 20 батаљона и 20 топова, што је укупно износило 2 ескадрона, 52 батаљона и 82 топа. Ова снага (са односом: батаљоиа 52:11, топова 82:8), предузела је офанзиву 22. септембра. а 29. је наишла на јак отпор. Извршен је снажан притисак на позадину 6. армије: заузета је искрцна железничка станица Хан Пијесак, срушен железнички мост код Срња (к. 1007), чиме је непријатељ приморан да у југоисточну Босну упути знатна појачања из Балканске војске и од јединица које су биле непосредно под аустроугарском Врховном комапдом.
Тако су Ужичка и Санџачка војска, као и Дрински одред привукли на себе око 37,5 батаљона и 62 топа, чиме су извршили добијеии задатак. Међутим, да су енергичније дејстововали у почетку офанзиве, имали су могућности да знатно слабијег непријатеља потуку. Због недовољне њихове активности командант Балканске војске оставио је према њима само слабу групу генерала Андријана да заштити десни бок и позадину 6. армије. Све остале расположиве снаге сасредио је према I и III армији, да би задржао њихову офанзиву.
Андријанова група имала је у почетку да сузбија само покушаје истуреног, усамљеног и слабијег Сребрничког одреда који је покушавао да код Сребрнице угрози десни бок 6. армије. Она је више пута успевала да узастопце туче и потисне овај одред. Узроке неуспеха Сребрничког одреда видимо у пропустима команде Ужичке војске и у слабостима непосредног командовања одредом. Командант Ужичке војске није одредио довољно снага за извршење задатка који је одреду поверен, нити су му била обезбеђена потребна средства за сигурно и брзо пребацивање преко Дрине. Често смењивање команданата одреда није им дало времена и могућности да се довољно упознају са условима на одређеном правцу дејства. Отуда је дошло до врло слабог вођења одреда. Извиђање, обезбеђење и обавештајна служба били су слаби, па је у два маха (27. септембра и 5. октобра) одред био изненада нападнут. Слаба је била и веза између појединих делова одреда услед чега су неки почесно тучени, (на пример, 23, 25. и 27. септембра, затим 3. и 5. октобра).
Љубовиђски одред није притекао у помоћ Сребрничком 23. септембра и 5. октобра иако је то могао да учини, што значи да садејство са суседима није било организовано. Сребрнички одред није поражен 27. септембра и 6. октобра само зато што га непријатељ није гонио. Ни јединице III позива ни кадровске које су се бориле у саставу Сребрничког одреда, нису биле дорасле за овај задатак против добро извежбаних, одлично опремљених и врло добро вођених јединица групе генерала Андријана.
Али кад су Ужичка и Санџачка војска 25. септембра предузеле наступање, Андријанова група је била слаба да их задржи и није успела да одбрани железничку пругу Хан Пијесак – Олово, главну комуникацију 6. армије, коју је Ужичка војска заузела и разрушила. Међутим, ојачан 29. септембра 13. брдском бригадом, непријатељ је принудио Ужичку војску да пређе у одбрану на линији Сребрница – Врањи камен – Мажијевица – Плоча – Игриште. Тако су сад појачања упућена Андријановој групи могла да се неузнемиравано прикупе према левом одсеку (Плоча – Игриште) Шумадијске II, постигну надмоћност и преузму иницијативу. Непријатељ се, сасвим правилно, одмах тиме и користио и већ је 4. октобра извршио припреме за одсудни напад који је отпочео 5. октобра против Шумадијске II и Сребрничког одреда. Обухватом слабог левог одсека, непријатељ је принудио Шумадијску II да ноћу 5/6. октобра отпочне повлачење на нову линију одбране Вратар – Бабјак – Вигова гора.
Сребрнички одред, изненађен и потучен на десном одсеку, морао се повући на десну обалу Дрине. Да због тога не би био опкољен, морао се и Лимски одред повући на положај Паклинак – с. Сенковић. Санџачка војска се повукла на раније утврђене положаје с. Читлуци – с. Кула – Марково брдо – Вијенац, а Дрински одред на положај Црни врх – Клек – Боровац; његова Спушка бригада налазила се на положају Мукиње – караула Вратло – Вис (к. 1535).
Неуспех Андријанове групе против Ужичке војске на новој линији одбране навео је команданта Балканске војске на закључак да ће Ужичка војска вероватно држати и бранити просторију око Рогатице. Стога припрема јаче спаге за операције у источној Босни како не би компромитовао успех који је досад постигао на Зворничком мостобрану.
Ваља истаћи чињеницу да је одлука команданта Санџачке војске за противнапад код Млађа била од великог значаја у овој ситуацији. Успех код Млађа принудио је Андријана да пређе у одбрану, а командант Балканске војске је морао да доведе нова појачања која су могла да стигну тек 17. октобра. Што је најгоре, она су већим делом морала да се узму од аустроугарске Врховне команде којој су била потребнија на главном војишту. Али, да би се сачувао углед Аустро-Угарске, Врховна команда их је ипак упутила у Босну.
Смена генерала Милоша Божановића са дужности команданта Ужичке војске која је дошла баш у то време, није била оправдана, јер је уклоњен командант који је успешно извршио добијени задатак и врло добро познавао стање на овом војишту. Нови командант, генерал Арачић, морао је да се брзо упозна са ситуацијом и да исто тако брзо доноси и врло важне одлуке. Затишје у операцијама од 10. до 17. октобра команда Балканске војске искористила је за довођење нових појачања, док СВК у том погледу није ништа урадила. Санџачкој војсци стигло је, међутим, на Гласинац 16. октобра из Херцеговачког одреда шест батаљона.
Очигледно је, дакле да је командант Балканске војске за заштиту десног бока и позадине 6. армије одредио слабе снаге те је морао у два маха да их појача деловима из Балканске војске и од резерви аустроугарске Врховне команде. Због тога Балканска војска није могла да настави започету офанзиву, а Врховна команда није могла да појача своје главне снаге у Галицији које су претрпеле пораз. Командант Ужичке војске није се користио овом повољном приликом да туче прво слабу групу генерала Андријана, а потом појачања.
По нашем мишљењу, да би се постигао успех у источној Босни, прво је требало оспособити Ужичку војску за сигурну и брзу офанзиву, а то би се постигло да јој је СВК на време доделила потребна средства за сигуран и брз прелазак Дрине, што се могло остварити после повратка I армије из Срема.
Против Сребрнице је требало упутити један јак одред састављен од Љубовиђског одреда, Ужичке бригаде и одреда са Дебелог брда. У њему је наместо трећепозиваца требало да буде један пук I и II позива са једном брдском брзометном батеријом, као што је то предлагао командант I армије 5. октобра. Тада група генерала Андријана не би могла да га туче и потискује, па би он сигурно извршио задатак. Да је тада Сребрнички одред био јачи и боље вођен, а Шумадијска II предузимљивија, успех не би изостао.
Команданту Дринског одреда могу се ставити озбиљне замерке што није спречио 3. брдску бригаду да 17. октобра пређе из Калиновика у Сарајево. Та је бригада ушла у састав 50. дивизије која ће у следећој офанзиви разбити лево крило Санџачке војске и приморати је да се нагло повуче на десну обалу Дрине.
Било како било, Балканска војска је због офанзиве Ужичке и Санџачке војске изгубила читав месец дана за операције на главном војишту.
18. октобра је дан почетка офанзиве аустроугарског 16. корпуса против Ужичке и Санџачке војске у источној Босни. Задатак корпуса је био да ове две војске протера из источне Босне и тако створи слободу акције команданту Балканске војске у наредним операцијама (трећој офанзиви) против орпске војске. Јачина главних снага непријатеља била је 4 вода коњице, 40 батаљона и 70 топова, а помоћних – три батаљона и 10 топова.
Задатак Ужичке и Санџачке војске, као и Дринског одреда у овој фази операција био је да до повољних прилика, које су се очекивале према главном фронту српске војске, упорном одбраном сачувају заузете положаје и просторију. Јачина главних сната Ужичке и Санџачке војске које су биле према 16. корпусу, износила је: два ескадрона, 43 батаљона и 62 топа; помоћне снаге Ужичке војске сачињавала је Ужичка бригада од шест батаљона и 12 топова, а Санџачке -Дрински одред од шест батаљона и 4 топа. Значи, Ужичка и Санџачка војска имале су три батаљона више, али и 8 топова мање од 16. корпуса.
Веома снажним нападима од 18. до 21. октобра, 16. корпус није успео да потисне Ужичку војску и десно крило Санџачке. Тек 21. октобра, кад су на бојиште стигли 50. дивизија и одред потпуковника Хајдера, они су заједно са 8. брдском бригадом, са укупно 15 свежих батаљона и 28 топова, напали леви одсек Санџачке војске на положају Тичијак – Шиљава глава, који су бранила два слаба и истурена батаљона са 6 топова. Извршавајући дословно добивено наређење да воде упорну одбрану на предњем положају, ови батаљони су прихватили борбу до решавајуће фазе и очајнички се борили са највећим пожртвовањем, али су у неравној борби против знатно надмоћнијег непријатеља били прегажени.
Тај слом је толико утицао на Санџачку војску да после њега није била у стању да се задржи и пружи нов отпор. Ово би могло да се објасни једино тиме што је Санџачка војска, водећи активну одбрану на десном одсеку (с. Читлуци – с. Кула), ту употребила већи део снага па није могла да укаже помоћ левом одсеку. Да је командант Санџачке војске и упутио благовремено
општу розерву од четири батаљона левом одсеку, не би му помогао с обзиром на велику надмоћност непријатеља. У току ноћи 21/22. октобра Санцачка војска се повукла ка Дрини, иако није била гоњена, и нигде се није могла задржати. Овим повлачењем открила је леви бок Ужичке војске и прекинула везу са њом.
У току 22. октобра 16. корпус је снажно напао десни одсек Шумадијске II на Бабјаку, али није имао успеха и наступао је за Лимским одредом који се морао повући због тога што су му повлачењем Санџачке војске били угрожени леви бок и позадина.
Пошто Санџачка војска није била у могућности да се поврати, па чак ни да се задржи на неком погодном положају, морала је Ужичка да се 22. октобра повуче ка мостобрану Велико брдо – Хан на брду – Ивица – Столац – Јелаћ. у нади да ће се Санџачка задржати на положају Јабука седло – Рањен седло – Мавиљући (к. 1321) и одатле активно дејствовати, као што је предложила Врховна команда. Ужичка војска је 24. октобра посела за одбрану поменути мостобран.
Командант 16. корпуса је упутио против Санџачке војске ка седлу Јабуци само један ландштурмски батаљон и брдску батерију из 15. бригаде, а целим 16. корпусом напао је 24. октобра Ужичку војску на мостобрану, управљајући главни напад 3. и 15. брдском бригадом на Лимски одред, потукао га и изершио пробој на Сиревој гори. Лимски одред је одступио делом ка Вишеграду, а делом ка с. Међеђи и тиме открио леви бок Шумадијске II. Она је трошењем резерве успела да га заштити и да се одржи до мрака, али тада је непријатељ заузео на десном крилу мостобрана Велико брдо (к. 1341). Снажно нападнута са фронта и угрожена са оба бока, Шумадијска II морала је да се у ноћи 24/25. октобра повуче на десну обалу Дрине.
У току 24. октобра непријатељ је успео да потисне и део Санџачке војске са положаја Јабука седло – Рањен седло ка Горажду, а 26. октобра упутио је 15. брдску бригаду и одред потпуковника Хајдера да очисте леву обалу Дрине од Горажда до Фоче од делова Санџачке војске што су они до 30. октобра и изврпшли. После тога одређен је одред генерала Шњарића да обезбеди десни бок и позадину 6. армије на Дрини и на одсеку од Фоче до с. Жепе. Одатле до с. Дрињаче штитиле су 7. ландштурмска територијална и 9. ландштурмска етапна бригада.
Овом офанзивом 16. корпус је извршио добивени задатак: потиснуо је Ужичку и Санџачку војску на десну обалу Дрине и обезбедио десни бок и позадину 6. армије пред предстојећу, трећу, офанзиву Балканске војске, али је изгубио драгоцено време. Већ је почела јесен са даноноћним кишама па и снегом, што ће у вези са тешко пролазним земљиштем, хладноћом и влагом јако отежати офанзиву Балканске војске и довести је до слома.
Српска Врховна команда, иако је знала за предстојећу офанзиву 16. корпуса од Сарајева и Власенице, као и о ојачавању 16. корпуса, ништа није предузела да ојача Ужичку и Санцачку војску, док је Балканска војска ојачала 16. корпус 17, 13, 5. и 4. бригадом са главног фронта. Ово је, заправо, био тренутак кад је требало да главне снаге српске војске ојачају помоћне, затим да се скраћивањем фронта и бољим распоредом трупа створе преко потребне резерве и распореде на најосетљивијим правцима, као и да се створи заједничка резерва која би помагала и Ужичку и Санџачку војску.
По захтеву команданта Ужичке војске да га Санџачка помаже, ни српска ни црногорска Врховна команда нису ништа одлучиле. Трвења су била последица необједињене команде, а резултат тога био је да су српске и црногорске трупе, и поред силног пожртвовања, биле побеђене од бројно слабијег, али обједињеног и добро вођеног непријатеља. При томе се Ужичка војска врло добро борила до краја, док је Санџачка постала неспособна после неуспеха на Романији.
Шта је Санџачка војска могла предузети да избегне пораз свог левог одсека 21. октобра који је довео прво до повлачења Санџачке, а потом и Ужичке војске? Да леви одсек Санџачке војске на положају Тичијак – Шиљава глава не би био 21. октобра изненађен и од знатно надмоћнијег непријатеља потучен, требало је главним снагама посести за одбрану благовремено утврђени положај Витањ – Марково брдо – Вијенац, на главној одбрамбеној линији, и ту примити решење, а на истакнути положај Тичијак – Шиљава глава истурити један одред да открије непријатеља, да га принуди на развијање и борбом га задржава. За то време командант Санџачке војске могао је да припреми потребне мере да дочека непријатеља, појачавајући леви одсек из опште резерве, а по потреби и од Ужичке војске.
И Ужичка војска је могла боље да организује одбрану мостобрана. Да би се могла 24. октобра сигурно одржати при нападу знатно надмоћнијег непријатеља, требало је нарочито да осигура крила мостобрана јачим и бољим трупама. Али пошто није било довољно и добрих трупа, требало је скратити лево крило мостобрана и поставити га на линију Сирева гора (к. 1431) — Заглавак (к. 1368). Тада Лимски одред не би био тако брзо потиснут и не би већ око подне довео леви бок Шумадијске II у тешко стањо, па је ова морала за обезбеђивање бока да употреби већи део резерви. Тиме је десно крило дивизије ослабљено и потиснуто са Великог брда, јер му се нису могла упутити појачања. Најзад, угроженост оба бока Шумадијске II приморала је њеног команданта да нареди повлачење дивизије на десну обалу Дрине.