Топаловић Радосав

72
Топаловић Радосав
Топаловић Радосав

 

 

име: Радосав
презиме: Топаловић
име оца: Л.
место: Прељина
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:

 

НА КОТИ 10-40

На коти 10-40 изненада се направи кркљанац. Пети кадровски пук Дринске дивизије тек што је стигао. Заморени пешаци, који већ двадесет и четири сата без прекида прогоне непријатеља, размилели се по камењару. Сваки хвата по неки заклон за каменом да се колико толико одмори. Пешаци су заборавили на страх, јер непријатељ отступа. Њих неколико збацило торбе с леђа па намештају лежишта у једној рупчаги, која је ту и тамо обрасла слабом травом. Један ћосав каплар набио торбу под главу, развалио уста па спава сном праведника. Поред њега Мута Ужичанин кикоће се од смеха и извлачи му суве смокве из торбе.
– Добаци и овамо коју да се и ми осладимо!
– Ене, сад. Ако се Ћоса пробуди и мени ће присести. Носи их још од Солуна. Свако јутро поједе само по једну на ште срца. Тако му лекар препоручио.
– То му је жена ставила у чарапе да је не заборави…
– Мајку ти мутаву, ти се опет врзмаш око мене! – трже се Ћоса иза сна и дрекну на Муту.
Овај само отскочи у страну и смота три суве смокве у уста, тако да није могао да проговори. Војници се закикоташе.
Фију! Фију!
Изнад глава распојасаних војника пролете неколико граната и експлодира у позадини.
– Пази, Ћосо, они нањушили твоју торбу. И њима смокве драге.
– Чекај ме ноћас, Мутавко, па ћеш видети свога Бога. Нећеш више пипати туђе торбе, то ти ја кажем.
Сав усплахирен и задихан дотрча један ордонанс. Погледом је тражио официра.
– Где је водник?
– Ено га тамо у Ћосиној торби, једе смокве, – добаци Мутавко и поново прсну у смех.
Ордонанс само ману руком и одјури на другу страну, а Ћоса дохвати каменице и поче да гађа Муту. Пуцњи су се све чешће јављали. Непријатељ је почео да даје отпор, јер је требало заштитити отступање. А наши се овом нису ни најмање надали.
– Спремите се за борбу! викао је на све стране потпоручник Радосав Топаловић.
Мали опуштени и мрки бркови, само су му поигравали, а очи севале као ватра.
– Дижите се ви тамо, шта чекате! Хоћете, ваљда, да вас подигне нека граната!
Ордонанс стаде пред потпоручника:
– Командант наређује да кренете напред. Нас бије нека брдска батерија и бочно неки митраљези.
– Не може се…
– Командант је казао да кренете напред како год знате.
– Нека дође командант да види где сам. Изгинуће ми војници. Кажи нека ме ослободе топова, а са митраљезима ћу лако. Нека прво бије наша артиљерија.
– Разумем.
– Шта разумеш?
И ордонанс понови шта му је казао потпоручник Топаловић и изгуби се у камењару. Отскакутао је као зец.
Фиу! Трес!
Све чешће и све брже гранате су сипале из ваздуха. Једна експлодира у непосредној близини и каменице, помешане са челичним зрнима, засуше као киша.
– Подај им неку смокву, Ћосо, да нас не гађају!
– Шта им је јутрос, јесу ли полудели? – проговори Ћоса више за се.
– Нож на пушку!
– Леле мајке, зар опет!?
Наша артиљерија поче да дејствује. Потпоручник Радосав Топаловић јурио је од војника до војника и издавао наређења да се праве заклони. Треба искористити заштиту артиљериске ватре.
– Спремите митраљеске пушке и бомбе! – довикивао је потпоручник, држећи и сам бомбу у руци. Чим дам знак, отворите брзу паљбу и одмах на јуриш!
– Кажем ја, Мутавко, да ће ти присести моје смокве.
Војници се само згледаше и ножеви блеснуше на пушкама.
Сунце се све више дизало, али дан је био прилично хладан и свеж. Камењар се сивио и под дејством силне топовске и пушчане ватре добијао неку тамну, готово црну боју. Наша артиљерија, пошто је нагло засула непријатеља, јављала се сада све ређе. Она је одржавала ватру сваких двадесетак минута, тек колико да помогне пешаке којима претстоји јуриш. Јадни пешаци. Њих нико не штеди, о њиховом умору нико не води рачуна. А смрт им увек прети. Ето, и сада, овако уморни и измрцварени, они морају својим голим грудима да налете на бугарске ножеве, морају да их разбију, да прокрче пут другима или сви да изгину.
Непријатељски ровови били су у једној удољици, иза неког потока.
Труба запара ваздух. Значар је свирао јуриш!
– Напред! За мном! – викао је потпоручник Топаловић и јурио пред војницима.
– Пали, шта чекаш!
Брза паљба осу се као плаха киша. Пушке су само гроктале, а један митраљез са левог крила парао је ваздух и косио све пред собом.
– Напред у скоковима! Лево крило нека удара с бока! – разлегала се команда.
Камење се осипало и ронило испод тешких пешачких цокула, а куршуми су пиштали око ушију. Пламен је само сукао из загрејаних челичних грла.
– Јаој, погибох! – јаукну поднаредник Радован и сруши се у камењар. Метак га је погодио у десни кук и он се превијао у грчу.
– Е, то ти је, поднаредниче, – као тешећи га добаци један редов и сукну поред њега. – Ако се вратим превиђу ти ране.
– Пали бомбе! Гађај право у ров! – промуклим гласом викао је потпоручиик. И као суманут јурио је пред војницима.
Бугарски митраљез кевћао је као неко побеснело псето. Али наши су га осетили и већ првим бомбама разбили његово гнездо. Али, на жалост, то није био једини. Бугари су их имали још неколико.
Непријатељ је поколебан. У њиховим рововима настало јо комешање. Неки су покушали да беже, али нису имали куд. Наши се сјурише до потока. Потпоручник Радосав већ је ускочио на бугарски ров. За њим је први стигао Мутавко.
Бела марамица на пушци била је јасан знак да се Бугари предају. Њихових пет митраљеза лежали су преваљени као пет мртваца. До малочас су сејали паклену ватру и ригали смртоносна челична зрна кроз своја ждрела, а сада су били само гомила старог гвожђа.
Један бугарски официр први изађе из рова. Млад потпоручник. Он стаде мирно и снисходљиво пред потпоручника Радосава и пружи му свој револвер у знак предаје. Затим му приђе руци и хтеде да га пољуби.
– Не ме уби, братко! – молећиво прошапута он.
– Не бој се. Не бавимо се ми вашим послом. Кад сам те живог ухватио, живог ћу те мајци послати.
Са овим бугарским потпоручником заробљено је још шездесет пет војника и пет разбијених митраљеза.
Војници су се прибирали око потпоручника Радосава, који је прегледао заробљенике и наредио да их спроведу команданту.
– Ако који покуша да мрдне – одмах уби!
И војници, горди због овог изненадног успеха, повели су свој плен уз камењар.
– А где ли је Ћоса, Боже? – подругљиво је питао Мутавко, осврћући се унаоколо.
– Остао је горе у камењару. Погодило га у обе ноге. Пао је баш поред мене, – одговори равнодушно један плавокоси редов.
– Одох да га потражим, дужан сам му за оне смокве. Да га бар превијем…
Вод потпоручника Радосава Топаловића прикључио се свом батаљону. Терен је чист, а непријатељ већ увелико отступа.
То је било на коти 10-40 првих дана пробоја Солунског фронта. На сељачким грудима потпоручника Топаловића заблистала је Карађорђева звезда са мачевима.
Пут у отаџбину био је отворен. Пети кадровски пук наступао је. Из дана у дан, све брже, све живље, без замора, без предаха. Сељаци се враћају на своје родне њиве, журе да што пре угледају своја питома шумадиска села и стара огњишта.
Мајке, жене и деца чекају на њих. А они се враћају уздигнута чела и окрвављених груди. Отаџбини су дали дуг.
Задатак Дринске дивизије при наступању био је да напредује од Крагујевца ка Младеновцу. Ту и тамо непријатељ је још давао отпора, али то су све биле незнатне борбе, лака чаркања. Непријатељ је отступао без трага и само су се понекад јављале његове заштитнице.
Пети кадровски пук од Авале ударио је у страну, ка Ваљеву. Тешко је описати дочек који су Ваљевци приредили ослободиоцима. Цео град био је искићен заставама. Жене су цвећем засипале војнике, износиле им понуде, грлиле их, плакале заједно с њима. Понека мајка са зебњом је тражила свог сина међу њима. И сузе су само текле.
На Великој пијаци врило је као у кошници. Ту је био главни дочек. Клицало се и певало. Говорници величали хероје и причали о мукама које је народ претрпео за време непријатељске окупације. А онда је дошао ред да проговори командант Петог кадровског пука, Божидар Загорчић. Настао је тајац.
– Мајке и сестре, казао је он узбуђено, одвео сам вам браћу и синове у крвави рат. Сачувао сам многе, али нисам их све вратио. Они су остали тамо, у даљини, у туђим гудурама и долинама, да вековима причају о слави српског оружја…
Хтео је још да говори, али се загрцнуо у сузама.
Тога дана после подне потпоручник Топаловић пришао је команданту пука:
– Да свратим кући, господине пуковниче? Моје село Прељина није далеко. Провео сам у рату седам година без прекида. Никад ни отсуства ни боловања, па право је да видим је ли још ко жив остао код куће.
– Не може, Радосаве. Још има непријатеља у земљи. Кад ниси досад погинуо, нећу ни сада да те пустим. Него кад стигнемо до Дрине или Саве – пустићу те на петнаест дана.
Војничка служба не зна за сентименталности. Потпоручник Радосав Топаловић морао је да пође даље. Остао је у униформи све до Нове године.
Снег је већ био покрио планине када је демобилисан. Његови другови, који нису постали официри, већ су се вратили кућама, Неки му се јавили из села.
А баш сутрадан по Новој години, Радосав је добио коња и кренуо у село. Најзад, после седам година, вратиће се своме дому. Ударио је преко Зворника, Ваљева, па преко Сувобора и Чачка у своју Прељину. Путовао је цео дан и целу ноћ. Без одмора. Само с времена на време пустио би коња да предахне и нахрани се.
Око седам часова изјутра стигао је у село. Јутро је било хладно, али тихо. Право божићно јутро. По снегу се видео траг нечијих стопа, а бела пртина водила је право ка Топаловића кућама. Шкрипало је под копитама коња. Из кровова ониских сељачких домова, који су били покривени дебелим наслагама снега, избијао је плав дим и губио се под беличастим хладним покровом зимског неба.
Радосав се лагано сналазио. Обузимала су га чудна осећања и он није веровао својим очима. Да ли је могуће, да он то поново пролази кроз своје село, види старе забране, куће, колибе? Седам година рата. Четири зиме су прошле како је последњи пут видео своје село и кренуо на војну. А тек што се био вратио из балканских ратова. Да ли је то могуће?
– Ту сам, то је моја кућа, – прошапутао је он сам себи и стегао срце. Скочио је намах с коња који је почео да фркће. У очи му паде да око куће нема ограде, а шљиве све изломљене.
– О-хој! Има ли кога?
– Има, има, – чуше се гласови, и из куће истрчаше деца. Њихова лица Радосаву су била страна. Само је у једној девојчици познао своју ћерку. Све голо, босо. Дечица промрзла скакућу по снегу и гледају у непознатог путника.
– Боже, како ово сада све изгледа! помисли Радосав. Када сам кренуо, кућа је остала пуна свега и свачега. А сада деца гола и јадна.
– Познајеш ли ме, дете? Ја сам твој отац Радосав.
И сузе оросише лице ратниково. Деца се загрцаше. Плач је заглушио сваку реч. Кад срце говори – онда уста ћуте. Радосав се саже и уђе у кућу. Крај огњишта затече старог оца. Чича обневидео и потпуно ослепео. Радосав му приђе руци и пољуби га.
– Јеси ли ти то, сине Радосаве?
– Ја сам, оцо.
– Е срећно ми јутро данас. Сада не жалим да умрем.
Старац хтеде још нешто да каже, али усне му задрхташе и из слепих очију кануше две сузе.
Све је друкчије изгледало када је Радосав одлазио. Домаћински кошеви били су пуни жита. Остало је преко сто педесет метара самог кукуруза и преко шест хиљада литара фине шљивовице. А сада? Сада је Радосав нашао само једну мршаву јуницу и шест кокошака. А и то је случајно остало, јер непријатељ је носио све на што је наишао.
– Ничега није било, – говори сада Радосав са уздахом.
– Како ћу почети обнову, како се снаћи?
Имао сам нешто мало пара што сам уштедео од официрске плате. Али то је кап воде у море. Немаш проштаца око авлије, немаш плуга, немаш вола, дрљаче…, ничега немаш. Почео сам се задуживати. И задужио сам се осамнаест хиљада динара, па ме после одраше банке и зеленаши. Узимали су нам седамдесет од сто камате. Био сам засадио воћњак, али од пре пет шест година баталио сам и то. Напуштен је. Немам пара, не могу да га обрађујем.
Тако се, ето, борим са меницама и животарим као и сви моји другови из рата…