Учесници ратова

“Сваку стопу ове земље ми смо по сто пута платили својом крвљу. А то знају да цене само они који су ратовали и враћали се на пуста згаришта.” Иван Милошевић

Рајчић Тадија

Рајчић Тадија

Најпре је грунула артиљерија. Чинило се да се небо пролама и земља тресе. Кренули смо. Искочио сам из рова и са откаченим бомбама претрчао празан простор између ровова и бацио бомбе. Учинише то и моји војници. Изненађен нападом, непријатељ није умео да се снађе.
Петровић Алекса

Петровић Алекса

Види официр да немам црно на бело, па ме пита колико имам година, милује ме по коси, па нежно, очински каже: „Хајде ти, Алекса Петровићу кући; иди у своју Слатину па кад будеш био потребан војсци, позваће те...“

Жандрон Анри

Тако дан и ноћ. Усред љутих битака, у земуници, на косини, у пољу, на планинском вису, засут рафалима, мислио сам само на телефон. Само да се веза не прекине.
Петровић Обрен

Петровић Обрен

Ране на телу лакше је подносио од рана на души. А њих су изазивали призори виђени на спаљеним огњиштима сељака, кроз чија је села пролазио у шестогодишњем ратовању.
Мишић Бранко

Мишић Бранко

Усред битке на Мачковом камену, трећег дана у сутон, дотрча ордонанс команданта дивизије генерала Васића и рече ми да хитно дођем у штаб. Потрчао сам у правцу штаба, док су меци фијукали око нас.
Бркљач Илија

Бркљач Илија

Сећам се и доласка на прву железничку јапанску станицу. После лекарског прегледа, подељен нам је ручак: пиринач са месом и два дрвена штапића уместо виљушке. Јели смо прстима.
Гвозденовић Милан

Гвозденовић Милан

У рату је важно - имати обавештење о кретању непријатеља, његовој снази, оружју. Зато су заробљавање и довоћење „живих језика” имали велики значај.
Цветковић Петар

Цветковић Петар

Код Турака је владао страх од наше коњице. Бојали су је се као од живе ватре. Тај страх је трајао још од битке на Куманову, када је наша коњица направила покољ међу пешацима.
Огист Албер

Огист Албер

Ја, Огист Албер, тада нисам ништа знао о српској војсци. Као и други француски војници испуњавао сам војничку дужност.
Ловрић Лујо

Ловрић Лујо

„Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа…"