Учесници ратова

“Сваку стопу ове земље ми смо по сто пута платили својом крвљу. А то знају да цене само они који су ратовали и враћали се на пуста згаришта.” Иван Милошевић

Топаловић Радосав

Топаловић Радосав

Јадни пешаци. Њих нико не штеди, о њиховом умору нико не води рачуна. А смрт им увек прети. Ето, и сада, овако уморни и измрцварени, они морају својим голим грудима да налете на бугарске ножеве, морају да их разбију, да прокрче пут другима или сви да изгину.
Марковић Сима

Марковић Сима

Бугари ударише у напад. Наша пешадија била је свега тридесетак корака испред нас. Ми тукосмо докле могасмо. И у рововима настаде клање. На нож, на бајонет! Измешали се наши са Бугарима, па се не зна ко кога бије, ко кога туче. Чујеш само урликање, псовке и јауке, да ти се коса диже на глави. Изгибоше официри, изгибоше војници, а командант само трчи од једног до другог па виче: - Не дајте се, браћо! Издржите још који часак, они више немају муниције. Наш водник прими под команду једну чету пешадије, јер пешадиски официри беху изгинули сви до једнога.
Јелић Миленко

Јелић Миленко

Страшно је то било јутро. Војници потамнели од ватре и умора, али још се држе. Ником се не иде на онај свет. Враћају се из оног шумарка где су узмицале плаве униформе. Разбили су их сасвим. Прескачу преко лешина и враћају се као са жетве.
Милошевић Мика

Милошевић Мика

Скривајући очи у којима су сијале сузе мајке и жене, Стоја Милошевић се забавила одвезујући чвор на старој пожутелој марамици коју је извукла из недара. - Ево, ово је све што нам је остало. Из марамице она је извукла и показала Карађорђеву звезду са мачевима, једино добро које је њен муж донео из рата.
Ирижанин Михајло

Ирижанин Михајло

И после, у рату, мој Средоје никако ми није излазио из главе. Где год је требало нешто извести, где год је требало нешто извидети, тамо где је било најопасније - увек сам се добровољно јављао. Верујте, све за љубав мог сина, кога сам волео као очи у глави. Али, несрећан, није дочекао да му кажем како не треба више да се стиди свога оца.
Илић Милисав

Илић Милисав

Илић је сада пропуштао све једног по једног кроз капију. Ту је било двеста седамдесет пет војника и пет официра. Осам војника Илић је одредио и ову дугачку заробљеничку колону послао команданту батаљона. Када им је погледао леђа окренуо се својима и, смешкајући се задовољно, добацио: - Е баш срећно ово Ваведење.
Давидовић Будимир

Давидовић Будимир

Натоварени бомбама војници јуришне чете кретали су се кроз помрчину и хитали у смрт. Као неке ноћне сенке прескакали су с камена на камен. Нико се није освртао. Пред собом су имали задатак који се мора извршити: пресећи бугарску жицу, упасти у ровове, бомбама дигнути у ваздух и ровове и земунице, завладати положајем!