Орландић Мило

51
Орландић Мило
Орландић Мило

 

 

име: Мило
презиме: Орландић
име оца:
место: Црмница, Стари Бар
општина: Бар
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

БРОД ЈЕ ПОТОНУО У МЕДОВИ

… Од мушких глава у селу остадоше само старци, болесни и изнемогли. Сви остали кренуше у рат, неко по позиву команде, неко – добровољно. Кренуше и дечаци, још голобради, једва ако имају по петнаест и шестнаест година. Ја, Мило Орландић, из Сеоцета, изнад Вир Пазара, у Црмници, међу њима најмлађи: четрнаеста ми година, али нећу да останем у селу…
… Прича се само о рату, о нападу Аустрије на Србију и о томе како нам је судбина заједничка; како је нама, Црногорцима, зло и добро са Србијом; како ће нас сваки ударац по Србији љуто заболети, и како ће Србију заболети свака рана на Црној Гори…
… О свему томе се говори, али шта то вреди, кад војска неће да нас прими. А стајаће војске је у то време било мало – свега 12.000 људи. Остали су у народној војсци – имају своје оружје, своју одећу и храну… Јесте, али нас дечаке неће нико – сви нам говоре да се вратимо кући. Каквој кући, кажемо ми, кад Србија крвари на Дрини и Церу. Нећемо кући, хоћемо на фронт, а ако нам не дате оружје – отећемо га од непријатеља…
… Нађемо поручника црногорске војске Шпира Рекића и молимо га да нас прими у своју јединицу. Он ни да чује, упућује нас команданту батаљона Ђуру Ивовићу. Нас дванаест младића стадосмо мирно пред мајором Ивовићем. Гледа нас, а очи му пуне суза. „Идите кући, децо моја”, вели нам… Рат је озбиљна ствар. Гине се на сваком кораку…” Ми ни да чујемо, молимо га као оца да нас прими, само да будемо уз војску, ништа друго не тражимо. „Добро“, каже он, „идите у Вир Пазар, тамо се јавите Филипу Живановићу, он ће вам дати оружје. Ево, написаћу му налог да вас прими…”. И, стварно, написа налог, затвори све у коверат и ми за четири сата пешице стигосмо у војно складиште у Вир Пазару. Дадосмо онај налог, а Живановић се насмеја и рече нам да идемо кући… Не знамо о чему се ради, а он нам показа онај мајоров налог на коме је писало да нам не даје оружје, већ да нас упути да идемо кући. Овом батаљону се придружила још два – улцињски и бјелогорски. У Мурићанима војници пређоше границу, а ми за њима. Ту и ми, дечаци, дођосмо до пушака и муниције. И то без боја. Ја, богами, узех равно 400 метака – рачунам да ће ми затребати. Касније наиђосмо на старосрбијански одред који је водио генерал Радомир Вешовић: нити нас тај одред званично прими, нити нас одби. Где он, ту и ми…
… Стиже, једног дана, наређење да се заузме пристаниште у Медови. Нисмо ни слутили шта ће се десити са српском војском и како ће ово пристаниште бити – велико прихватилиште. Одавде српска војска ће се бродовима даље транспортовати за Крф и Бизерту. Али, ништа није било тако глатко: тукли смо се с арнаутским качацима у близини села Бушата и преко Дрима. Дању нигде никога, ноћу они нападају…
… Одатле смо отишли према Љешу. Тако смо осигуравали пут српској војсци која се повлачила кроз Црну Гору према Скадру и даље. Једне ноћи добисмо наређење да се батаљон распореди дуж пута, али тако да војник војника може видети. Целу ноћ смо дежурали… Ујутро, рано, иду запрежна кола. На једним смо препознали старог краља Петра. Возар заустави запрегу и краљ ме упита из ког сам одреда. Ја у опанцима, са црногорском капом на глави. Кажем да припадам старосрбијанском одреду и да ми је четрнаеста година, али да хоћу да се бијем за српство… Он се само благо осмехну и продужи…
Био сам сведок велике катастрофе – потапања брода у Медови којим су из далеке Америке кренули добровољци у Црну Гору да би у борбама помогли својој браћи.
… Био сам на осматрачници. Бадњи дан 1916. У зору смо приметили далеку светлост најужној страни пристаништа. Дан је одмицао, а светлост се ближила… Помислили смо да то могу бити и непријатељске лађе. Наједном, два брода стадоше на пучини, трећи се поче ближити пристаништу… Кад је био на око 200 метара од обале – одјекну страховита експлозија. Брод се неко време вртио укруг, да би се потом нагнуо и почео да тоне. Са брода су допирали пуцњава, вика, лелек… Нисмо могли да притекнемо у помоћ, јер смо имали само један мали патролни чамац… Људи су скакали у море. Неки су пливали, други су били на неким џаковима, даскама, сандуцима… Неке на обалу избаци јак ветар. Од њих смо сазнали да је то брод са доборовљцима из Америке…
… Биланс ове несреће био је стравичан: много их се утопило… Море је после данима избацивало лешеве настрадалих. Али, ни њих нису остављали на миру ми смо их затицали без прстења, без златних зуба, без одеће…
… Међу преживелима је био и један Рус. И он је пошао са добровољцима да се бије за славјанску ствар. Како је био највиши међу њима- поверили су му да носи заставу. Кад је брод почео да тоне, он је зауставу омотао око тела и скочио у море. Једва се спасао. Преживеле је на Крушевици примио краљ Никола…
… У време потапања брода, беснела је мојковачка битка. Сердар Јанко Вукотић је са својом војском одоловео јаким аустроугарским снагама и тако омогућавао српској војсци да се повлачи према Скадру…
… Судбина црногорске војске била је запечаћена наредбом краља Николе да се она не повлачи са српском војском, већ да положи оружје и помири се са судбином… Тако се и мој одред вратио из Медове. Уз пут, преко Љеша и Бушата, готово на сваких пет метара били су лешеви српских војника. Падали су исцрпљени болешћу и глађу.
Нама су даљи пут пресекли аустроугарски маринци. Заробили су нас. Трагедија је била потпуна. Голгота Србије била је истовремено и голгота Црне Горе – њени команданти су одведени у логор, а војска, деморалисана бекством краља Николе, није знала ни куда ће, ни шта ће… Ја сам био у ропству неколико месеци; преживео сам многа понижења, али сам са још неколицином успео да побегнем и придружим се комитским одредима. Било је свакојаких мука и патњи, али и славних дана – кад смо се, као комите, жестоко тукли са окупаторском војском.

Милу Орландићу је данас 89. година. Из родне Црмнице, после катастрофалног земљотреса, преселио се у Стари Бар. Живи у насељу Челуга.