Николић М. Митар

59

Фотографија недоступнаиме: Митар
презиме: Николић
име оца: Милија
место: Ватошево
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1891.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1985.

 

ДРЖАВНИ КОЊ

Митар Николић, рођен сам 1891. године у Ватошеву. Основну школу учио сам пола у Ратару, пола у Ватошеву. Бавио сам се земљорадњом. Отац ми се звао Милија, исто земљорадник био.
Дакле овако:
Деветсто дванаесте ступио сам у кадар. Из Ватошева отишао сам у Алексинац, у пети брдски артиљеријски пук, Трећа шумадинска дивизија. Ту смо били мало, па одатле кренемо за Призрен. Пешке! Пешке смо ишли за Призрен, није имало возова.

ПРЕКО ДРИНЕ У ТАМО И ОВАМО

Призрену останемо тако до деветсто четрнаесте. И ту оперишу мене од бруха, артиљерцима то некако следовало; био сам осам дана овамо, осам дана онамо – осам гладовао, осам лежао. И објавио се рат аустријски.
Пођемо од Призрена за Ораховац. Па одатле продужимо до Суве горе, до Дрине. Али кад смо стигли близу Вишеграда, Аустро-Угари порушили ћуприју. Прелазили смо у Босну помоћу сплавова. Војска сама направила сплавове од мотака, брвана, и на сплавове и војска и артиљерија, све. Свака посада код свога топа, запрега – коњи исто.
Пређемо ми у Босну, и отидемо до Романије. И ту зауставе нас: ушли Аустријанци у Србију. Па се повлачи, па се повлачи, па ноћу, па дању, али више ноћу. Па се повучемо на Дрину. Опет на сплавове, из Босне у Србију.
Дођемо до Чачка па смо, богами, прешли Чачак. Па нас одатле поново врате Вишеграду. Дошли смо опет до Суве горе, али нисмо ишли истим трагом.

ПОГОДИМО ШВАПСКИ АВИОН

И ту швапски авион, то је сефте био авион, кренуо у извиђање: пође од Црног врха ка Сувој гори. На топу смо били поручник Раденковић, ја и послуга. Кад је наишао тај авион, они сви побегоше, мислили су да ће да бомбардује, ја смо и Петар остали сами. Петар је био по чину поручник, а по вери муслиман. Каже:
“Митре, шта мислиш ти? Хоћемо ли да бегамо и ми?”
“Ја нећу, велим, да бегам одавде. Не знам где ћу! Него ја ћу на продужник, а ви на нишанску тачку.”
Послуша поручник мене, што треба ја њега: он на нишанску тачку, а ја на продужник: лево-десно, лево-десно, циљамо авион што кружи над нама. Како поручник ухвати циљ горе, он лупи руком а ја окресах. Авион се запали. Одједном запали! И поче позади да пуши; лете, вуче се, лете, вуче се … И дим за њим. Тера, тера, нема да кружи, пошао право доле. А наши коњи били у једној јаруги, поручников и мој коњ. Поручник викну:
“Коње дај овамо!” – он узјаше једнога, ја другога, напред!
“Где ћемо?”
“Оде, каже, право до муниционе колоне.”
Авион већ сасвим ниско лети, пада према муниционој колони.
Кад ми тамо – он пао и гори. Приђемо ближе – два човека још нису изгорели у њему, али захвата их пла- мен… Само њих двојица, никог више у авиону. Изгоре све.
Кад смо се вратили у јединицу, командант каже томе поручнику Раденковићу:
“Ти – за капетана! – а мени: Николић – за каплара!”
“Не, не, хвала, велим, два пута да учим регруте – слабо ја то волим.”
Швабе још нису биле прешле Дрину, а ми од Вишеграда добијемо наређење да пођемо ка Београду, да помоћ дамо са брдским топовима. Јурили смо да помогнемо десном крилу. Јој, како су ту напали били!
Стигли смо, прихватали борбу свуда, и гинули!

ЦРЧЕ ДРЖАВНИ КОЊ

Била је јесен, деветсто петнаесте, био сам у извидници па пребачен у ордонансе, носим депеше.
Даде ми командант да носим депешу у једанаести пук са коњем мојим Зеканом. (Има батеријски коњи што вуку топове, и батеријски јахаћи.) Кренем с њим према Дрини, а пушке тамо пу-пу-пу. Борба се води. А тек коњ: ии-ааа! – коњ врисну. А ја га ћуткам, ташкам мало руком одуд-отуд по врату да би га смирио. Борба се води, а коњ се опет јави – отвара мету. Па како сам држао пушку пред собом, ја га сасвим лагано ударим одозго, некако међу уши. И – коњ паде као покошен, само се пружи! Извучем се, почнем да га гурам, да вичем да се дигне – ништа, мртав. Ја брже, у трк, однесем тамо команданту акт, предам. Чекам одговор на вратима шатора – све мора у секунд: и депешу, и одговор, и све да предаш. Даде ми командат одговор, викнем ја, пешке, па потрчи, па потрчи – тамо где је он, јадан, остао лежећи, цркао. Узмем онај прибор, откопчам га и ишчупам, па натоварим на леђа – еј, куку мени за снагом! па ’ајд, па трчи, па трчи – па стигнем код команданта овамо. Командант био неки Антоније Пекић, Пироћанац, лудо строг био. Био по чину мајор. Ја сав у голу воду, збацим прибор пред шатором.
“Шта то тресну?”
“Причаћу вам” реко’. Каже:
“Улази овамо унутра!” – у шатор, велики шатор.
Уђем, поздравим га. Каже:
“Шта си то учинио?”
“Црче коњ!”
“Како то?!”
“Тако, црче коњ и – ето. Паде и црче.” Каже:
“Ти си га убио!”
“Нисам, реко’, нисам га убио.” Каже:
“Добро, видећемо.” Па позва стражара: “У кочиће! Изведи га пред шатор и удри четири кочића. У ставу мирно да стоји.”
Киша пада, ја сав мокар. Стојим у кочићима. Кочићи ниски, до испод колена, само колико су ноге да се стане; да се помериш нит можеш, нит смеш. Стајао сам мирно сат и више. Молим оног стражара:
“Пусти ме да чучнем на колена, бога му пољубим! Ноге ме боле, црче се од стајања.”
Боже сачувај! Не да. Стајао сам два сата. Смени се, дође други стражар. Ухвати ноћ. Тај други стражар дозволи да чучнем, да седнем. Ту разговарамо, и он гледа онамо у шатор, командир утулио светло и легао да спава. Ако се пробуди, да ми јави. Тако до ујутру: смењују се стражари, гледају у шатор и чувају мене.
Ујутру, мајор устаде, брије се, бркове уређује, умива, модерује се пред шатором. Ја и даље стојим под стражом, чекам; позвали лекара да прегледа коња. Чекај, чекај, то чекање ми теже било него све друго. Кад – дође ветеринар и два болничара – сви на коњима, носе ашове, и ножеве да деру. Коња. Пођемо и нас двојица, ја и стражар, мене стражарно терају.
Дођемо тамо, коњ се надуо. Одраше га часком. Доктор прегледа, прегледа, ништа не говори. Кад са свих страна прегледа, подиже главу и рече командиру, али тако да ја не чујем, тамо њиним језиком:
“Колика” – то сам по устима познао да је рекао, нисам чуо. “Јака колика” – и онда куд који, мене ослободе, заврши се то некако. (Колика – грчеви у стомаку)

ЈОЈ, КАКО СУ БИЛИ НАПАЛИ

У посади ја сам био први нишанџија. Били смо са батеријом према Косјерићу, у врбљаку, нема брда, нема ничега, него равница једна лудо велика. Јој, како су ту напали били! Видим лепо Швабе како иду према нама. Ту сам рањен у ногу, од пушке рањен. Превијен сам, лежао неколико дана па опет у батерију. Кад Швабе на нас, ми пуцамо, добро смо их тукли док је трајало муниције, али кад смо остали без муниције!
Повлачење. Бугарска ударила. Сад идемо тамо, на Бугарску! Са топовима, коњи вуку топове. Али куд ћемо пре кад нас притиснули – одуд Швабе, отуд Бугари!
Повлачимо се према Црној Гори.
Пред Црном Гором остависмо топове, нема пута да прођемо. Онеспособимо топ и свалимо га с пута у реку. Ми прелазимо како ко зна. Са нама се повлачи и народ. Коморе нема, снабдевања никаквог. Нисмо имали шта да једемо. Ја сам дао нове новците цокуле за три кртоле – три кромпира, једној девојци што чува трап. Ја замолим:
“Молим вас, дајте ми један кромпир да повратим душу.”
“Да ми даш те цревље, каже, да ти дам кртоле.”
Ја једне на ногама, а нове на леђима, резервне. Шта ћу, скинем и дам. Она даде три најкрупнија кромпира, три кртоле.

КРОЗ АЛБАНИЈУ КУД КО ЗНА

Кроз Албанију идемо куд ко зна. Иде свак засебно. Ја сам ишао са једним мојим поднаредником из Сипића. Ноћу, само ноћу идемо. А дању лежимо у шуми. Шврљамо, тражимо кромпире где има, копамо, печемо те једемо. Време опасно; пада снег, снег на земљи. По шуми, по планини, мртвих људи пуно; где заноћо, Арнаути га ту убили. Један мој добар другар, из Шума, имао код себе десет дуката, ушивени у тканицама. И каже мени; “,Митре, док ја живим, не бој се. Пара ево имам” – био добар газда у Шумама, звао се Милета Вићентијевић, жена му из Ватошева. Јаше ждребицу, а стриц му јаше кобилу. Зашли смо били већ далеко у Албанију. Пресретну Милету и стрица му. Стриц да кобилу Арнаутину и бегао пешке, а Милета није дао ждребицу, него бегао јашући. Они га гађали и убили, опљачкали га, скинули му одело и све, све!
Носим пушку, нож, фишеклије три, и торбу, сад сам пешак, под ратном спремом стално. Ја нисам ником ништа узео, али кад смо ишли кроз Албанију и неки наши су пљачкали. Један био, неки Живан, он је претресао куће, народ, Турке нарочито.

КАКВИ СУ ОФИЦИРИ

Официри су, кад се повлачимо кроз Албанију, меки према војницима као сир, иначе су строго поступали. Нарочито кад смо били у кадру у Призрену.
(У Призрену, у кадру… Командир ме звао Шиља, ја сам најбоље умео да се окрећем на лево и на десно и да показујем телесно све што хоћеш. Најбољи сам војник био. Командир командује, неки Милан Рабреновић, ја на десном крилу до челног. Каже: “На десно равнајс!” – а ја ништа, замислио се, забринуо се. Опет: “На десно равнајс!” – ја опет ништа. А тек он допаде пред мене! Шта ће сад? А он одгурну оне војнике од мене, па сабљом мене преко груди: шљус! Она се сави па уједе као змија. Као змија! То је једино што сам добио за мојих седам година војске. Жалио ме после, било му криво, после рата узео ме за посилног. Официри су тукли војнике као волове, по двадесет пет батина ударао неки Марко Пауновић, наредник. Он носио тојагу као замећку. Тојагу! Није се одвајао од те тојаге, то му је била служба. Томе Живану што успут пљачка, ударио због крађе двадесет пет батина. Био га тај наредник, убио га ка’ гузицу. Ја не би’ дозволио оно, не би’…)

ГРУНУ И ЛАЂА ОДЕ

И терали смо тако до мора. Дођемо у пристаниште Сан Ђовани. Стиже војске на хиљаде, стиже бежанија, народа, народа… Деца све јашу говеда. Деца јашу јунице, краве. Официри су на коњима, али обукли су одело друго. Имало и војника на коњима, то су били коњи које су потерали од својих кућа.
У Сан Ђованију први пут сам видео море: докле оком видиш све море. А на обали војска, народ, бежанија – гладни, бедни, болесни. И мој брат рођени, и таст, били су ту. И један Ратарац од Марковића са њима, звао се Мијаило. Увече полегали под шатор њих тројица, ујутру – Мијаило жив, а мој брат Драгутин и мој таст Димитрије Руменић – они помрли. Нисмо их ни сахранили, одвезли их и бацили у море.
Уз обалу примакнуте лађе, савезничке лађе дошле за нас.
Све смо се снабдели, утоварили се у лађу и запловили. Кад смо били на сред мора, сумарен под водом пробуши лађу. Чули смо и кад је сумарен долазио отуд: уји. Почеше да говоре: Ето га, каже, сумарен, све ће да нас подави! Само груну и лађа оде доле! Ми на даске. Имали смо појасеве за спасавање, али ко се сећа тога! Кад је лађа потонула, вртлог одвуче оне што су били ближе, подавило се много. Ја нисам знао да пливам, легао сам на даску и држим се… У води смо чекали око петнаест сати и јаче. Била је ноћ, био сам се уплашио, у-у! Чврсто држим даску и не могу да потонем, иако имам и пушку на леђима. Даска се изокрене на једну, па на другу страну, само што се не изврне…

ПОКУПЕ НАС ПА У РОПСТВО

Дође друга лађа, непријатељска, али ко те пита! Чамци долазили и купили нас редом. Попели смо се на ту нову лађу. Позатвараше нас, узеше оружје, дадоше и да једемо. И возе нас натраг, овамо у аустријско, у Боку. Заробљени смо, немамо куд.
Истоварише нас па – пешке све до Србије! Пешице нас терају заробљене. Ко падне не диже се, убијају одмах. Имало нас је неколико стотина, колона дуга, терају нас као стоку. Само војска: има другопозиваца, има и трећепозиваца – они успут падају и остају мртви.
Доведоше нас у Ваљево и ту добисмо да једемо: пројица, комад као песница. Затворише нас у логор, у неке бараке, а око логора има по десет реди бодљикаве жице. Јавим се за болничара – довијао сам се, предомећао. Јави се и онај Живан. И онда нас као слободњаке пусте по кругу да гледамо болеснике.

ДА СЕ БЕЖИ

Прође тако три месеца и јаче, дође пролеће – да се бежи. Договоримо се ја, Живан и тај мој наредник из Сипића. Просечемо жицу, па дођемо на ваљевско гробље. Из гробља после полако, полако, идемо само ноћу, дању никако! Дању проводимо време у шуми. То је већ пролеће увелико; тамо где раде на њиви, ми идемо па камчимо да нам дају да једемо. Народ сеје кромпире. Дају, ми печемо.
Кад смо прилазили неким женама што сеју кромпир, причали смо да бежимо из заробљеништва. То је било у неком селу кад се прође Чачак. Нека од тих жена, ваљда, пријави те нас похватају неки униформисани Срби, нека сеоска стража, шта ли је. Затворе нас тројицу у једно општинско сопче, закључаше и уковаше врата. Једног дечка оставили да чува врата. Ја имао пет динара па кажем: “Ево ти, мали, пет динара, само бежи од тих врата, а ја ћу да откујем. Ти кажи да си се претурио кад сам ја развалио врата.” Он неће. Неће он да прими паре! Неће, поче да запева. Ми грунемо у врата. Излетеше врата! Онда смо били сила, млади људи. Излетимо одатле и продужимо бекство. Онај мали остао, запева. Осврнемо се – јури нас један пандур, наоружан. Јурио нас до пола брда горе. Не могаше да нас стигне, стаде па довикну: “А да вам јебем мајку! ’Ајд, нека вам јс срећан пут!”
Од Ваљева путовали смо до Тополе, богами, два дана и две ноћи. Ту се раздвојимо нас двојица од тог наредника из Сипића: изљубимо се као браћа, рекли смо да пишемо једно другом.

НОЋНЕ ПРИЛИКЕ

Дођем кући увече, по мраку. Имао сам једно кученце, оно кидиса на мене, па кидиса. Где ћу – у шталу код крава. Подвучем се под јасле. Ето је она моја, прва жена, уђе, не види ко је, па каже: “А где си синоћ? Ја те чекам синоћ, чекам, а ти отишо код неке друге. Сад си дошао, да ми изедеш то и то” – па именује оно безобразно. А ја ћутим, ништа не говорим, ни једну. Она ту звоца, звоца на вратима, па затвори врата, оде. А ја изиђох испод јасала, па од врата гледам за њом: уђе она тамо у двориште, у кућу. Покупим оне моје амбуљице и појурим низ јаругу, па бежи. Где ћу сад? Па Перише Радишића кући. С њим сам најлепше живео. Он враћен из рата као тифусар, али остао жив. Седнем на његов кућни праг и решим да чекам до сванућа, па да му се јавим. Кад, мало затим иде Периша, сигурно иде од Даринке, њен човек у рату, а он је са њом већ и раније… Стојим пред прагом, он иде отуд, не познаде ме.
“Здраво” он ће”
“Здраво. Познајеш ли ти мене?”
“Ја те, каже, не познајем.”
“Ја сам Митар.”
“Ти Митре? Ух, бога ти!” – ту се пољубимо. Кажем да сам побегао, тако и тако.
“Опасно је овде, каже, гоне бегунце, највећа јека.” “Па како ћу, бога му пољубим?!”
“Да идеш, каже, у шуму па да се затрпаш један дан док видим где ћу те.”
Одем у шуму, накупим лишћа, па се спустим у неку рупу и легнем, само глава ми се види. Заспим. И чујем, као кроза сан, звижди неко. Тргнем се – зора. Иду двојица отуд од Тарабановића кућа и разговарају. Погледам боље – оно жандари! Два жандара с пушкама. Иду од Младене, ту ноћили. А стаза на десет метара од мене. Прилежи, прилежи, покријем се шумом преко главе, те прођоше, даобог, и одоше. Могли су да ме ухвате па опет натраг… Хлеба донела ми сестра, моја сестра била за Перишиним братом.

ВЕЧЕРА КОД ПРЕДСЕДНИКА

Отиде Периша код Каишара, председника ратарске општине. Каишар му каже: “Нек дође он код мене довече.”
Увече ја кажем Периши да идемо заједно. “Не смем, каже, отераће и мене.” Шта ћу, отидем сам.
Кад ја тамо – оно лежи логор народа пред капијом Филипа Радовановића Кашлара. Има и стража. Јавим се ја једноме:
“Је л’ ту, реко’, чика Филип?” Каже: “Јесте”. “,Сам?” “Није сам. Ето их на вечери, вечерају. Жандари и официри маџарски.”
Уведоше ме тамо у његову кућу, изведоше њега из собе.
“О, где си, Митре, где си? Уђи овамо.”
Уђох ја, па поздравим по војнички, навикао тако да поздрављам, а и заборавио да нисам у војничком, дао ми Периша неко његово одело. Па још пођем редом да се здравим, а онај командант:
“Не треба, не треба, каже. Седи, седи!” – српски каже! “Па шта је било?”
“Ништа, реко’, ја дошао до чика-Филипа, нешто треба да радим у његовом винограду па сам дошао…”
И, Филип њему каже све како је и шта је код мене. Каже официр:
“Видим да си поштен и ваљан” – па узе табак, расклони оно јело, па мени написа објаву: “Митар Николић, тако и тако … Нико не сме да га узнемири …”
Отпраћа ме Каишар из куће и ја дам њему десет хиљада, дао ми Периша те сам понео, знао како то иде. Узе Каишар, а прво као неће. “Узми”, кажем, “то те ја частим.” Те узе, то су биле огромне паре.
После, кад су наши изјурили Швабе, идем код Филипа и даље, прскам виноград. Дошли наши, а тај Живан, и он дао десет хиљада, па пође једног дана са мном код Филипа:
“Да ми даш оних десет хиљада, је л’ ћу да те убијем.” Одмах му Каишар даде, без речи. Упита мене: “Хоћеш и ти, Митре?”
“Да не да бог! Ја сам то тебе као човек частио што си ме сачувао.”
Кад смо се ослободили, после, одем још три године у војску у Призрен и тек 1921. године се вратим. Тако се завршило моје ратовање.