Милошевић Мика

100
Милошевић Мика
Милошевић Мика

 

 

име: Мика
презиме: Милошевић
име оца:
место:
општина:
година рођења:
година смрти: 1936
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

ЊЕГОВЕ СИРОТЕ ПРИМИЛА ЈЕ САМО СТАРА ВОДЕНИЦА

Напуштена стара воденица ћути непомична поред кривудавог излоканог друма, који је, за невољу, још увек остао главна веза између Медвеђе и раштрканих планинских села око Тулара. За њу време као да не постоји. Напрсли зидови, из чијих је пукотина давно избила трава, још одолевају ударцима зимских ветрова, а нахерен кров, са поразбијаним ћерамидама, још се не руши под теретом јануарских снегова. Воденички камен давно је престао да се окреће.
Само старији људи памте високу фигуру млинара Митра, чијом је смрћу завршила свој живот и ова воденица. Прошло је време када је у њој врило као у кошници, Под јесен, веле, када су хамбари били пуни жита, камен није престајао да се окреће. Сав бео од млива, Митар Радовић месецима није напуштао воденицу, под којом су непрестано хучала и о витло се разбијала два снажна млаза воде, која су се хитро спуштала из планина. И многи домаћини ноћивали су ту и чекали када ће моћи да изруче свој товар у мучањ. Нису жалили да Митру даду и оку две ујма више само да би што пре стигли на ред.
Али када је Митар умро, воденица је опустела. Било је то давно, још пре рата. Витла престала да се окрећу и каменови престали да мељу, а у дуге јесење вечери из воденице нису више допирале приче сељака. Ново време после донело машинске млинове, па тако стару воденицу сви оставили и заборавили. У њу више нико није свраћао, нико у њој више није ништа тражио. Као уклета, стара воденица је ћутала поред још старијег излоканог друма и чекала нове ударце дана и ветрова.
Тако све доскора. А лане некако воденица опет оживела, под свој полусрушени кров опет примила људске душе, које је она годинама штитила и чувала. Кад су снегови завејали друмове и секира престала да одјекује у дубини шума, стара воденица постала је једино уточиште целе једне сиромашне породице. Ту, под њен кров, савила се Стоја Милошевић са своје троје нејачи. На утрнулом огњишту она је поново наложила ватру, и дим од влажних дрва опет је окадио зидине, у чијим се пукотинама зеленила маховина. Митрова воденица опет је осетила дах људи, а ови опет осетили благодет њеног крова.
Као и стара воденица, и Стоја Милошевић имала је своје време и своју славу. Али у животу се све мења, тако је од вајкада. Док је њен покојни муж Мика био у снази и она је имала свој кров над главом и ни у чему није оскудевала. Али када се заратило, и он је морао да остави плуг и прихвати пушку. Неколико година нису чули једно за друго.
После, када је рат престао да бесни и војници почели да се враћају у села, једнога јутра стигао је и њен муж. Али он више није ни личио на оног снажног Мику Милошевића, који је отишао из села. Њега су управо донели, свега крвавог и у ранама. Као и остали, ни он из рата није донео ништа друго сем славе и голог, скрханог живота. И на изрешетаним грудима донео је Карађорђеву звезду са мачевима, коју је стекао негде на Мачковом Камену, када су изгинули силни људи.
– И мртав Мика нас чува и брани. Ето, по селу причају да ћемо сада добити велику помоћ за Карађорђеву звезду. Неки веле да ћемо добити пуних три стотине динара месечно. А истина је, бих рекла, јер су ме ономад звали у општину и казали ми да ћемо добити ту помоћ. То ће за моју децу и за мене бити велика срећа. Живећемо боље него што смо икада живели. Ако се то обистини, е… и моја ће деца пропевати.
Савијајући пажљиво Карађорђеву звезду у стару марамицу и гурајући је у недра испод црног прсника, Стоја наједном као да је оживела и у њеном погледу засијао је зрачак вере која се никад не гаси као зрачак у светом кандилу. Том вером као да је хтела да поткрепи своје две девојчице, још мале и нејаке.
Када се то обистини и вера испуни, онда ће и ова сирота породица сигурно напустити стару Митрову воденицу, која их је тако гостољубиво примила под свој полусрушени кров.Из рата је изнео три ране, три крвава белега. Оне су га једнако тиштале и болеле. После је стекао и поручнички чин, али здравље му се више никад није вратило.
– Сви веле да је био велики јунак у рату, – каже Стоја милујући своју ћеркицу и ни за тренутак не скидајући поглед са њених слабачких рамена. – Али то га је и сломило. Јадан, увек је кашљао и замарао се као нико његов. Радио је ко црв Божији од јутра до мрака. Горе у селу Врапцу надничио је код неких домаћина и тако смо живели.
– А јесте ли имали своје земље?
– Не, богами. Само то што би он зарадио. А он је доста доносио, нисмо оскудевали ни у чему, не треба душу грешити. И, док је он био жив, примали смо од државе сто динара за ову његову Карађорђеву звезду. А како он умре, остадосмо баш без игде ичега.
– Па добро, од чега живите?
– Ето, сада ја надничим. С пролећа, па до јесени, када има радова по селу, може лепо да се заради. Али мука је преко зиме. Онда никоме није лако, јер мало је код нас добрих кућа које могу зиму у миру да презиме. Зимус смо се, богами, добро напатили.
– Кад ти је умро човек?
– Има две године. Али зло никад само не иде. Ево, о Никољдану биле две године како је он умро, а зимус умре и Милица. Дете имало тек четрнаест година. Поболе се и оде. Кажу имала бубрежну болест. .. Шта ћу…
Скривајући очи у којима су сијале сузе мајке и жене, Стоја Милошевић се забавила одвезујући чвор на старој пожутелој марамици коју је извукла из недара.
– Ево, ово је све што нам је остало.
Из марамице она је извукла и показала Карађорђеву звезду са мачевима, једино добро које је њен муж донео из рата.