Милошевић Чеда

1327
Милошевић Чеда
Милошевић Чеда

 

 

име: Чеда
презиме: Милошевић
име оца:
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

КАПЕТАНОВО ВЕЛИКО СРЦЕ

… Увек су се млади људи чудили томе. У разговору, кад се помену давно минули ратови и кад из сећања искрсну људи и догађаји, питају нас: како ви, кажу нам, после толико година, памтите све – и датуме, и имена старешина, и час кад се догађај збио… А ја им обично кажем: памти се оно што се дубоко воли, што се у срцу носи, што нам је блиско, што је наше. А то време – то је наша историја, време љубави према родној груди, време кад се отаџбини давало све…
… И како бих ја, Чедомир Милошевић, учитељ, могао рецимо, да заборавим један од највећих подвига који је учинио капетан Михаило Маџаревић у авусту 1916. године на врху Кајмакчалана. Био сам, у то време, преводилац код војводе Живојина Мишића и имао прилику не само да изблиза видим славна имена наше историје, већ и да много што-шта чујем од њих…
… Према нашим рововима били су бугарски. Између нас удолина кроз коју протиче Бела река. Бугари су добро укопани на Кајмакчалану и Козјаку, тако да им наша артиљерија није могла ништа. Између Кајмакчалана и Доброг Поља каменити врх који се зове Кучков камен. Иза тог врха Бугари су се укопали и утврдили, сместили немачки митраљез и само косе. То је највиша тачка на Кајмакчалану – 2525 метара! Одозго имају чист и леп поглед према нашим положајима, тако да су контролисали сваки наш покрет, чак и појединачни…
… Туче то место наша артиљерија, хиљаде и хиљаде граната је ту сручено, али је све било узалуд. Ако се наш војник само помакне у рову – Бугари гађају митраљезом! Чим сване, митраљез сеје страх и смрт. Тај митраљез је главна прича међу војницима и старешинама. Сваки је потајно желео да баш он разори то митраљеско гнездо. Сваки је већ себе видео како пуже према врху Кајмакчалана, како поред њега фијучу меци, али он иде до врха и ту за тренутак застаје, да би, једну за другом, бацио три бомбе…
… Таквих покушаја је заиста било. Из ноћи у ноћ упућивани су најхрабрији људи, гаћали су бомбама, али је митраљез све време само косио. Многи наши војници нису се вратили… Тако је немачки митраљез у бугарским рукама био неуништив. Све до августа 1918. године. Врућина је страшна, једва се дише… Сви знамо да предстоји наша офанзива, започете су велике припреме за пробој, али Кучков камен је озбиљна препрека. Наши официри су просто опседнути тим митраљеским гнездом. Како да се тај чудовишни митраљез уништи…
… Мислим да је то било 22. августа. У густом шумарку изнад наших ровова, тог поподнева, били су командант фронта, генерал Франше д’Епере, регент Александар, војвода Живојин Мишић и други високи официри две војске.
… Стоје они тако и посматрају непријатељске положаје, посебно Кучков камен. Чујем како управо говоре о том врху на коме се угнездио митраљез. Наједном, одоздо, од наших ровова, трчи капетан Михаило Маџаревић. Он је Ваљевац, био је познат по јунаштву и веома цењен. Трчи, дакле, капетан Маџаревић, а међу нашим официрима настаде комешање. Вероватно су помислили да се нешто необично догодило и да сада капетан трчи да о томе обавести своје претпостављене…
… Дотрча капетан Маџаревић, поздрави и хтеде нешто да каже, али га пресече војвода Мишић: „Шта је, Маџар?” Сви сада гледају у капетана. Он, види се, узбуђен, лице му румено од трчања, задихао се. Рече: „Молим вас, да ми дозволите да уништим оно митраљеско гнездо… Мишић га поново пресече, готово оштро: „Шта ти пада напамет, капетане Маџаревићу? Толике патроле су ишле ноћу, па нису ништа учиниле, а ти хоћеш усред дана!”. Маџаревић још стоји у ставу мирно и понавља: „Али, ја вас молим… Тог тренутка се генерал Франше д’Епере обраћа регенту Александру и пита – шта је ово, шта се збива са капетаном? Овај му одговори шта тражи капетан. На то Франше д’Епере одушевљено викну: „Бон, бон… ”. Сви му потом одобрише и он поново потрча према својој чети. Убрзо се врати са својим четним наредником…
… Капетан Маџаревић и његов наредник носе по две бомбе о појасу, а по једну држе у рукама. Војвода Мишић им махну руком и они отрчаше према реци. Појавише се с друге стране реке и ми гледамо како пузе уз ону чистину. Сви ћуте, нико ни реч да проговори, а свима на уснама лебди питање: да ли ће успети? Како се капетан Маџаревић и његов наредник пењу навише, тако се главе посматрача померају – навише. Прати се сваки њихов покрет… Неко време свима као да је застао дах. Генерал Франше д’Епере поче да шета лево-десно, без речи.
… Ево их… Наши избише до самог Кучковог камена. Даље се не може, даље не постоји, ту је онај страшни митраљез. Али, гле, како је могуће да митраљез ћути, шта се то догодило, пре пола часа – сипао је убиствену ватру… Наједном, одјекну експолозија – шест бомби експлодираше једна за другом… Кучков камен обави дим. Ништа се осим дима не види, ништа се више не чује…
… Из дима, ево, излазе капетан Маџаревић и наредник. Вуку некакав котур. Нешто се прекину и они просто слетеше низ падину… Ево их, прелазе реку и трче према шумарку. Капетан Маџаревић знојав, раздрљених груди, виче: „Успели смо, обећао сам и успели смо…” Генерал Франша д’Епере му трчи у сусрет, грли га, љуби, а потом скида са својих груди Француску Легију части и ставља му је на груди. Љуби га и грли и регент Александар, па и он са својих груди скиде Карађорђеву звезду и даде му је уз речи: „Честитам вам, господине – мајоре”. Мало подаље стајао је храбри наредник са котуром телефонске жице преко које су Бугари одржавали везу са својим трупама на Козјаку. Сутрадан је наредник одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин потпоручника…
… Да не би остала тајна како је капетан Маџаревић успео да уништи ово упориште Бугара, треба рећи и ово. Капетан је био не само храбар, већ и веома досетљив. Изабрао је тренутак кад се Бугари томе нису надали: подне, страховите врућине. Претпоставио је могућност да ће Бугари да беже од јаре и склоне се, у подне, бар мало у хладовину. Поучени искуством да наши за то време, на том положају, још ниједном нису напали у подне, Бугари су заиста отишли у оближњу шуму… То су они тренуци за које су капетан Маџаревић и његови храбри наредник успели да се испужу до врха, приђу близу, и непогрешиво убаце шест бомби у митраљеско гнездо и разоре га…
… Али, није реч само о лукавству. Требало је имати јуначко срце. А он га је имао. То му је у ствари, била друга Карађорђева звезда. Прву је добио још у почетку рата 1914. године, за подвиг у близини Шапца, кад је заробио вод војника и дваофицира…
… Поучени овим искуством, ускоро ћемо моји другови и ја бити у прилици да под сличним околностима, близу тог положаја, окушамо срећу и ућуткамо један бугарски митраљез. Бугари су стално покушавали да прекину пругу од Солуна према Битољу, и то на оном делу код Острвских језера, испод Горничева и Кајмакчалана. А језеро је било прелепо, мамило је својим чарима. Било је близу нас и наши су хтели да се окупају, али би истог тренутка Бугари осули митраљеску ватру… Испред шуме, у једном шипрагу, били су добро укопали митраљез…
… Усред дана, на инсистирање команданта пука, мој командир, капетан Љубивоје Благојевић, одредио је нас тројицу ђака-каплара да уништимо бугарско митраљеско гнездо. Најпре је позвао мене и рекао ми: „Млади јесте, али сте и искусни. Спретни сте, прекаљени у свакојаким невољама и биткама. Узми, Милошевићу, још двојицу својих другова, па опрезно…” Позовем Драгојла Гордића из Ужица и Свету Кнежевића из Београда. Понели смо по две бомбе…
Пузећи прешли смо ону чистину између нашег положаја и бугарског митраљеског гнезда. Нисмо проговорили ни реч – споразумевали смо се очима. И раније смо се овако прикрадали непријатељским положајима, али усред дана и испред митраљеза- никад! Кад смо се приближили видели смо бугарске војнике: лешкаре у хладовини. Сместа смо у бункер убацили шест бомби… Не губећи ни часак, не чекајући да видимо шта је остало иза бомби, кренемо, трчећи назад… Али, како сам у трчању пао, десна нога ми је отскочила увис, па је – изрешетана… Гордић је рањен у главу, а Кнежевић у груди. Наши су притрчали и прихватили нас. Њихов митраљез се више није чуо. Наши су прихватили пуцњаву и борба се развила… Нас тројицу рањених упутили су у Солун, у болницу, али су нас пет дана касније транспортовали у Болницу у Марсељ. Хтели су да ми ампутирају ногу до колена. Нисам дозволио. После четири месеца проведена у болници, стао сам на ноге. Убрзо потом, вратио сам се на фронт…

Учитељ Чеда Милошевић има 83 године. Живи у Ваљеву, Улица Поп Лукина 8. Носилац је осам одликовања, међу којима су и Златне Обилићеве медаље за храброст. У другом светском рату био је четири године у немачком заробљеничком логору.

ИЗВОРСолунци говоре
Претходни чланакМитровић Тома Драгић
Следећи чланакСтакић Душан