Миљковић Тихомир

40

име: Тихомир
презиме: Миљковић
име оца:
место: Азања
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1893.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

НОСИМО ВОЈВОДУ ПУТНИКА

Тихомир Миљковић, рођен сам 1893. у Азањи. Зову ме Миче. Основну школу завршио сам, сва четири разреда.
У војску сам отишао 1913. године; из Паланке упућени смо у касарну код Топовских шупа у Београду.

ТРИ ЈАРМА ВОЛОВА

Кад је избио рат деветсто четрнаесте били смо у близини Горњег Милановца. Ја сам артиљерац, али распоређен у батерији као магационер. На себи имам војничко одело, чизме на ногама; пушку свуда и стално носим. То су старе пушке, маузерке, са по једним метком; нама артиљерцима више су служиле за одржавање страже. У мојој батерији било је шест топова, такозвани “дебанџови” топови. Волови вуку топове, три јарма волова; шест волова упрегнуто у сваки топ. Један топ послужује шест војника, коморџије се не рачунају, они брину о воловима; око топа мање знају, њино је да воде рачуна о пребацивању топова и помогну код укопавања. Нису били државни волови, него богатији сељак, регрутован у артиљерију као коморџија, има да потера волове од куће кад се позове у војску. Своје најбоље волове су дотеривали обавезници – коморџије, како доличи добрим домаћинима. И на вежби, и у борби, сваки своје волове тера.
У рату са Швабом четрнаесте године пребацивала се батерија са положаја на положај, али по души да говорим, више сам се дружио са коморџијама и сналазио за муницију, леба и уз леба. Јесам се намучио по киши и блату, са ћувика на ћувик, али нисам био у рову напред, него само до топова – дотурали смо оно што треба. Тако и дању и ноћу. Нама је било тешко што некад има – некад нема следовање за војника, и најцрње и најгоре кад понестане муниције.
Петнаесте године, кад удари Шваба, па удари Немац, па Бугарин с леђа удари, назадовање: од Ваљева одступамо према Црној Гори.
У сталном смо повлачењу. Усиљен марш, а волови ‘рипљу, исплазили језике и бале им удариле на уста.

ВОЈНИК СА ДВЕ ШТАКЕ

Кад смо били близу Пећи, у некој равници, истим путом одступа и војска и бежанија – измешало се све, има и жена и деце. Мој командир заустави запрегу једног нашег топа:
“Узмите оног војника и попните на топ да се вози!” Ми погледасмо – одступа војник са две штаке и једном здравом ногом, у другу ногу рањен, па све крв избила преко завоја. Узесмо ми тог војника, наместисмо га некако да седне и да се повезе. Има чин каплара тај рањеник. Па кад смо застали успут у некој чистини, пита га наш капетан како је рањен.
“Пребацивали смо се, у сумрак, да заузмемо швапске ровове. И ја се први пребацим испред десетине на педесет метара. Швабе нас осете, каже, и отвори се борба… И док сам пузао уназад, издато ново наређење, у оној пуцњави моји су ме ранили…”
То сам упамтио и једнако ми било на памети – како да наши ране нашег војника… и доктор му исто тако казао кад га оперисао: наш метак извађен из ране.
До Пећи дођемо и зауставимо се код Дрима. Ту смо топове расходовали. Оно што је било дрвено посекли смо секирама и побацали у реку. Онда смо ископали рупе и саранили топове. Копамо за сваки посебну рупу – колико да топ стане и да га затрпамо да се не види. Нема пута и не може се даље са топовима. Сарањујемо топове, па ћутимо и туга нас притисла ко да сарањујемо неког најмилијег. Плачу тобџије, заплака се и командир.
Волове смо продали будзашто.
Козја путања даље. Идемо како ко може. Оног рањеника смо успут били већ некако збринули.

НОСИМО ВОЈВОДУ ПУТНИКА

Не знам колико смо дана ишли, па заноћимо, пред улазак у Албанију, у некој црногорској кући. Те ноћи спавао је под истим кровом и војвода Радомир Путник. Било је хладно време и био је нападао снег… Наишли смо на беспуће. Ми војници носили смо болесног војводу Путника. Направљена је проста носиљка од дасака, које су уковане преко две мотке. Оздо стављена ћебад, озго шатор пребачен. Четири војника напред, четири позади, носимо оне мотке на раменима. Уска стазица, узбрдица, са десне стране амбис. Ја баш носим са десне стране, поред амбиса. Командир иде за нама, заједно са војводиним пратиоцима, и говори нам да не попуштамо никако. Те изнесемо војводу узбрдо и преко планине. Успут, кад застанемо, разговара са нама као са својом децом.
После војводу прихвате војници што су га пре нас носили. Они су били боље одевени и боље снабдевени.
Кроз Албанију путујемо и дању и ноћу. Арнаути су пуцали. Оне који погину или успут умру, сарањујемо обавезно: одељемо дрво дужно и попречно, направимо крстачу, напишемо име … и наставимо да се повлачимо.
До мора из моје јединице, од нас педесет и више, страдало једанаест војника.

НА ТУЂИМ КОМАТУ

Кад смо стигли на обалу, укрцали смо се на лађу и одвезли на Крф. Тамо су нас обукли, повратили у живот. Французима скидам капу и данас и кажем: нека Бог поживи Француза!
Био сам сеиз код командира, те сам упућен у Француску да примимо топове.
До пробоја фронта стално сам у Солуну, у магацину. Нисам био у борби, али онако ми је било тешко. Притисло ме нешто било. Туђа земља, на туђим смо комату, не мили ми се да живим. Некад по цео дан реч нисам проговарао. Пита ме неки мој другар Миливоје из Голобока: “Шта ти је, Миче, побогу?” Ја само ћутим. А он: “Шта би ти радио да си код куће као ја дете оставио?”
Рат сам провео, тако, као магационер и са коморџијама.
Вратио сам се у Азању деветсто деветнаесте године као обичан војник.
Донео сам и једну исписану свеску, као неки дневник. Погубила га деца за стоком. Деца носила за овцама и читала.