Кузмић Ж. Данило

72

име: Данило
презиме: Кузмић
име оца: Живота
место: Водице, рођен у Марковцу
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1893.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

ОДЕ МОЈА КАРАЂОРЂЕВА ЗВЕЗДА

Зовем се Данило Кузмић, рођен сам 1893. године у Марковцу, а од 1960. живим у Водицама. Отац ми се звао Живота.
У рат сам отишао јуна месеца 1914. године, регрутован сам у коњицу, осми пук Дунавске дивизије. Као регрут био сам у Крагујевцу два месеца. Ухвати мобилизација, рат, и ја останем у пешадији. На положај кренемо 25. октобра, на Дрину, таман баш кад ће Швабе да заузму Ваљево. Отишли смо у своме оделу, отац је сваких двадесет дана долазио на Дрину, доносио ми преобуку и нове опанке.

СЕВАЈУ ИМ БАЈОНЕТИ

И таман почели на положају да нас распоређују, нисмо знали ни где смо, наши упусте Ваљево. Били смо у неком брду, тек ето ти неки официри иду отуд: командант пука, неки Ђока Марковић, и један капетан. Тај капетан храбри нас: “Само развуци по непријатељу, не плаши се ништа.” На положају смо, крећемо се поред неког шљивара. Један поднаредник иде па хвата регруте за врат и гура у заклон. А стрељачки строј већ био постављен, то су били стари војници. Ја се уплашио, наравна ствар. А један старији борац поред мене: “Копај, каже, добро. То ти је највећи спас.” И ту угледам једног мога сељака, некога Чеду. Кад сам њега видео, било ми као да сам видео оца. Причасмо мало ту. У тај мах дотераше један пољски топ и поставише позади нас. А пред нама шљивар. Долећу швапски меци, ударају у грање и експлодирају. Узе официр код топа да командује: “Добош тај и тај, пали!” Поставише митраљезе, пуцају иза мене, онај командује: “Паљба на толико и толико метара!” Нама не командују ништа.
Смрче се, ’ајде полази. Држи везу! Држи везу! – одступамо опет, повукосмо се некуда. Кад се расвањива, распоређују нас. “Пазите, каже један поручник, немој неки да побегне! Немој неки да се шали главом да побегне! Стоји му смрт сигурно.”
То је октобар месец деветсто четрнаесте године, крај октобра. Бејасмо ту, оно поче да пада снег, несрећа. Командант батаљона, неки Милан Димитријевић, мајор по чину, нареди потпоручнику, који нам био командир чете, те пофронтише нас у позадини над једном јаругом. Наредише: Сваки нека спреми муницију по сто педесет метака. А потпоручник показа тамо на неке колибе: “Онамо ћемо да јебемо мајку мајчину Шваби…”
Дођосмо у подножје неке узвишице, ми доле, а они горе, ухватили положај добро и сад ми треба да нападнемо, а они се утврдили и чекају. “Напред! Јуриш! Ураа!” Али ја видим да се они подижу, севају им бајонети на пушкама. Осуше плотунима, па онда они “Форверц” – кретоше у напад. Бежи ми куд који.
Сутрадан наставимо повлачење. Повлачимо се све до Милановца. Ту копамо ровове, надвисе, утврђења.

ВОЈВОДА МИШИЋ НА БЕЉЦУ

Е, дође једнога дана, леп дан био, дође командант армије Живојин Мишић. Дође с официрима, здраве се, посматрају на доглед. Храбре нас војнике: “Дајте сад све од себе…” Прође два дана, чита се наредба краља Петра: “Да кренемо напред у име Бога…”
Трећи дан – напред! Од Милановца почели смо да идемо напред, а Швабе одступају. Најтеже борбе водили смо на Колубари. Ту је погинуо Димитрије Туцовић, овај што се чита сад о њему, био онда поручник у моме батаљону, други батаљон.
Пређемо преко Колубаре, ослободимо Ваљево. Ту у Ваљеву смо дочекали војводу Мишића. Он јаше бељца, цео ескадрон његових пратилаца за њим; брци, шапка, еполете – отмен човек. Како на коју јединицу наиђе: “Помозибог, јунаци!” А ми: “Бог ти помого!” Изишли и швапски лекари, после Цера предали болницу нашима, видео сам и неке болничарке. Он поздрави и њих, отпоздравише који су официри, а болничарке се малко поклонише.

КАО ТАНАСКО РАЈИЋ

На Мачковом камену водили смо најтеже борбе. Ту смо имали страшан јуриш и много смо изгинули. То је у јесен деветсто четрнаесте године, и ево шта ће са мном да буде.
Наш положај је на једном месту разбијен и војска једним делом била одступила. На положају затекнем се са једним из седмог пука. И онда, чим смо се склонили да нас непријатељ не види, ми изиђемо на једно брдо. Ту је једна цела наша батерија остала, све топови како су намештени, муниција где су укопани они лагуми, а војници одступили. Само један војник остао, седи под оним амовима, сече нешто што му треба и ставља у торбу. Ја том “седмаку” – и ми смо се звали онда са “друже”:
“Друже, ’ајде да опалимо из топа као Танаско Рајић.”
“Не умем, каже, да темпирам. Је л’ умеш ти?”
“Ево га, реко’, овај другар што седи под амовима! ’Ајд’, бога ти!”
“Не могу, каже, морам да идем за батеријом.”
“Па ево ти батерија, бога ти!” – умало хтедох да га убијем, само да не пође на топ. Узе он тамо да темпира, онај пренесе гранату, а ја отворих и гурнух тамо у цев, опалим. Нисам знао да има клизање, па кад ме акну у стомак пошто опали, да сам био сит пукао би ми трбух. Него гладан сам био. Онај преноси, ја пуним и палим: дамбе-думбе, дамбе-думбе. Богами, почеше непријатељски војници да залежу, застадоше, нема их да иду. А прав стрељачки строј, позади њих митраљеско одељење, комора, све у реду, а ми на брду овамо горе. Удри ми, удри за неко време. Ето га један од наших са белцем, ордонанс. (Ордонанс је јахао коња белца, њега не сме нико да узнемирава.) “Слушајте, каже, наредио командант пука: удрите! Сад ће наши артиљерци да дођу.” Тако ми док стигоше артиљерци. После прихватише они батерију, а ми свак у своју јединицу.
Кад изјутра – зову мене. Зове ме командант пука: “Је ли, шта је било то јуче? Ко је ту био још?”
“Један из седмог пука. Не знам га.” Пита он даље како је било и ја причам, онај пише тамо, а официри што бејаху у канцеларији:
“Честитамо ти, твој пример треба сви..”
“Предлажем те за Карађорђеву звезду”“ вели командант и посла рапорт да и онога у седмом пуку нешто одликују.

ОДЕ МОЈА КАРАЂОРЂЕВА ЗВЕЗДА

Прошло неколико дана, ја сам у позадини положаја. Један резервни потпоручник, био из пожаревачког округа, вели ми: “’Ајде да играмо карте.” Поседамо, играли смо таблонет. “Шта крадеш… ти мајку!” – па кад ме удари! Ја га бацим под ноге. Наиђе капетан: “Па рапорт! И ви, господине потпоручниче, на рапорт!”
А рапорт, знате већ: постависмо се у један ред, потпоручник стоји мирно на десном, ја на левом крилу. И командант ће мени:
“Шта си то радио, злопатниче? Откуд ти смеш да се бијеш са официром?”
“Господине пуковниче! Ми нисмо били на службеној дужности. Коцкали смо се. Ја сам га сматрао исто као сваког војника.”
“Све му бриши! Вољно!”
“Разумем,” реко’.
И тако оде моја Карађорђева звезда!
Швабе истеране из Србије. Одатле после кренемо за пожаревачки округ. И ми ту проведемо цело наредно лето. Од Пожаревца прекомандовани смо за Неготин. Тамо смо истоварали брашно и још неки војни провијант.
И Бугари нападну! Почеше борбе. Први јуриш имали смо на Рављанској коси, ту смо се с њима клали као вуци.
Одступимо на Сокобању, па за Прокупље. Од Прокупља према Косову…

МОМАК КО ШЛИПЕР

Ту сам видео Тулбе цара Мурата – и редом дођемо до у Пећ. Код те вароши све је наше добро пропало, што год смо имали. Све уништавај, расходуј, бацај… И одатле ’ајде преко планине Жљеб – ја сумњам да је човек прешао куд смо ми, можда дивљи зверови само. А ми смо до врха изишли после три дана. Притисла бежанија, помешала се са војском.
Од Жљеба кренемо према Берану, сад га зову, како ’но рекоше, Иванград, па одатле за Андријевицу, па Подгорицу. Мислио сам: тамо је држава багим била, да ће имати неки магацин са храном. Ништа нисмо нашли, ништа. Тражили смо хлеб од Црногораца, куповали помало.
Е, дођемо у Андријевицу, одатле кренемо за Подгорицу, то је сада Титоград. И ту донеше неке Црногорке младе пројицу, колачиће онако умесиле, пола кила можебити један.
“Пошто, сестро?”
“Седам банки.”
Е, одатле пођемо за Скадар. Пођем са једним из Радовања, старији човек, резервиста био. Идемо кроз неко црногорско село, позовемо пред једном кућом. Појави се једна баба, купила неко шибље, кућа страћара.
“Добар дан, мајко.”
“Добра ви срећа.”
“Имаш, мајко, да продаш мало брашна или парче хлеба, ми не добијамо ништа.”
“Богме, овдје га нећете наћи. Напустисте онако лијепу земљу што и нас љебом ‘ранила, дошли сте овамо врагу” – и она одлази. А ми опет за њом. И казала да нема ништа, и видимо да нема, али идемо у кућу. Седосмо ми поред ватре. Једна млада, здрава жена, руке јој у мишицама као моје ноге доле, нешто послује по кући. Тек она баба ће:
“Немате некога момка да би се шћео удомити овдје?” А онај ће Радовањац за мене:
“Ево га момак! Као шлипер!”
“’Оћеш, болан? Ми имамо мало земље, роди кртоле. Јадни мој син Миливоје погинуо је прошле године на Ловћену … Е упало би на оца.”
“Имам ја девојку у Србији.”
“А нећеш је више виђети!” То ми после стално било на памети – што ми такво зло прорекла.

ЖУТА ВОДА НЕКА

Код Скадра смо прешли реку Бојану, жута вода нека.
Бежанија ишла до Пећи, код Пећи многи остадоше, идемо као војска кроз Албанију. То је гвоздена дисциплина била. Залогорујемо, тек чујеш кука неки: “Ијаој!” – ударају му батине – наш неки, није могао да стигне на прозивку или крао нешто… Неки су страдали, Арнаутин ћути, па кад види да неки остао сам, убије га, узме му пушку и што год нађе. Видео сам баш кад је један наш, најмлађи регрут, био отишао, одшврљао. Арнаути зграбили га тамо, он кука, дере се. Брже наша патрола тамо где се чуо јаук, Ухвате двојицу Арнаута, већ били мало расекли по врату тога војника. Шта су радили оној двојици Арнаута не знам, али тај војник је после отишао у Италију на лечење.
У Љеш стигнемо баш уочи Божића. Ту смо ноћили.
Одатле понтоном пређемо преко реке Шкумбе.
Дођемо опет до једне широке разливене реке, а није дубока била. Арнаути ту чекају са магарчићима и коњчићима, динар наплаћују прелаз. Официри појахаше коње и пређоше тамо. Мени било тешко да се изувам па бос да пређем, обућа ми каљава, нисам се изувао недељу дана, можебити и више, дао бих динар, имао сам пет-шест динара. А један из Придворнице, неки Ила Недељковић, знао да ја увек имам у торби једно парче хлеба. Он:
“Да’ ми оно парче ’леба, ја те пренесем – он је био већи и снажнији од мене, он сила! Дадох му ја. “Чекај да поједем.” Поједе он и пренесе ме.

ТАЛИЈАНИ СВАКА ИМ ЧАСТ

Е одатле кренемо за Драч. Само, то је било далеко.
У Драчу сам видео, ту где смо били у логору, краља Александра да се вози у фијакеру са Есад-пашом. Он метнуо фес, кићанка му на рамена пала. Нама официри командују: “Мирно! Поздрав…” И чуо сам арнаутску музику у Драчу, Есад-пашина војна музика: чуо сам кад поред дворца његовог прођосмо. Дворац његов кућа старинска, ћерамидом покривена.
Лађа у Драчу узе официре и оне који су сасвим пропали. Ми одатле продужимо за Валону.
У Валони прихватише нас Талијани, наши савезници, свака им част. Дадоше нам хлеба, добисмо конзерве, мало брашна. Грци су продавали: драхма кило хлеба. Ко је одједном појео цео хлеб тај није преживео.
Одатле се једне вечери утоваримо на лађу. Ноћу смо путовали. Искрцамо се изјутра на Крф, то је можда средином јануара, по старом календару.
И били смо на Крфу све до пред Ђурђевдан.

ВЕСЕЛИ И СРЕЋНИ

Враћамо се ноћу лађом, и кад смо били негде на сред мора – сигурно им било сумњиво – ту угасише Французи светла, затворише излазе и поставише стражаре. Е после упалише осветљење и лађа настави те ноћи да плови даље. На лађи је војска, комора, храна, оружје.
Ја сам баш на Ђурђевдан сишао са лађе у солунском пристаништу. Весели Французи кад нас видеше, и ми весели што смо се вратили… Па смо ту у Солуну били до Светог Аранђела летњег, спремали оружје, доносили и пребацивали којечега.
Јуна месеца девесто шеснаесте кренемо на Битољ – спремни: одело, оружје, све добро и хајде. Нападнемо на Битољ, али Бугари оздо распалише пољским топовима. Али није било губитака, војска иде као на учењу. До увече нападамо, после хајде натраг, бежи овамо, повлачи се. Војска поче да гунђа: ето, каже, причали нам овако-онако, а ето повлачимо се опет. Задржимо се код села Горничево, ту се утврђујемо, ударамо жицу.
Од Битоља кренемо ка Соколцу те ту примимо положај.
И, тај положај држали смо две године.
Постао сам каплар. Кад смо заробљавали Бугаре, ако је он миран ја сам према њему човек, претресем га да нема оружје или тако нешто. А има који су му скидали ако има нешто боље од одела. Нарочито Аустријанцима девесто четрнаесте године; наши су били, па ја мислим, трећина у аустријском оделу, само што капе њине нису хтели да носе.

СМЕТАЛИ Њ. В. КРАЉА

За “Црну руку” чуо сам кад је погинуо Вук Поповић на Грунишу, он је био комадант добровољачког одреда. Нађена је његова архива и списак официра завереника. Отеран је и мој комадант бригаде пуковник Апис. Е, баш сам био у Солуну 1917. године, иде продавац новина и виче: “Стрељан је…” И ја узмем један број и прочитам: “Јуче је у четири сата извршена смртна казна над пуковником Димитријевићем, мајором Вуловићем и грађанином Малобабићем. Зато што су сметали Њ. В. Крања на његовом послу…” Али ни данас, искрено да вам кажем, не знам шта су они тачно хтели. Учествовао у њиховом стрељању из Башина неки Драгомир Ђорђевић, као војник. “Њиној смрти, каже, присуствовали су полицијски органи.”

НАПРЕД У ОТАЏБИНУ

Трећег септембра девесто осамнаесте године (по старом календару) пробој.
Кретосмо напред изјутра. Напред у отаџбину!
Брзо смо напредовали.
Кући у Мраморац дођем баш на Петковицу, вашар у Рачи био, те сам по томе упамтио. Отац и мајка плачу од радости.
Имао сам још два брата, сви смо били у истом пуку. Најстарији брат звао се Мирко, средњи Милутин, ја сам најмлађи. Преживели и они, од врховне команде било дошло: где има два брата, један нек иде мало у позадину. Ми смо имали командира Црногорца и он рекао да се ми договоримо сами који од браће да иде на положај. Ја сам онда казао: Вас двојица имате децу и жене, ви идите у позадину, а ја ћу на бојиште.
Често сањам да сам у рату. Увек сањам да се спремамо за јуриш и све некако не могу да стигнем.