Јоксимовић Живко

103
Јоксимовић Живко
Јоксимовић Живко

 

 

име: Живко
презиме: Јоксимовић
име оца:
место: Мађер
општина: Пожега
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.

 

ПО НАРЕЂЕЊУ РЕДОВА ЖИВКА

Сваке вечери наћи ћете га пред сеоском кафаницом, која се скрила под грање једног широког платана изнад друма. Преко дана се занима око куће, подиже плотове, мења проштаце и једнако се дозива са унучићима, а чим мину заранци и сунце почне да се спушта ка заходу, Живко дохвати штап и своје огромно, нескладно тело лагано одљуља до Митрове кафанице, која га увек чека. Тамо он има своје одређено место, на које ниједан сељак неће да седне. А ако се који голобрад младић и превари па се спусти на његову клупу, кафеџија Митар опомене га и дигне чим се појави стари Живко. Да је друкчије не би ни било право, јер Живко Јоксимовић седи овде пуних четрдесет година. Управо од оног дана када је у селу Мађеру подигнута и отворена ова кафаница.
Кафеџији Митру Живко је најмилији гост. Не чека он да га Живко дозива, него одмах наточи и донесе пред њега полив шљивовице и два три струка бела лука. Ову пажњу Живко уме да цени. Жути бркови од задовољства као да му се још више продуже, а меснато румено лице почне да се сија од неког блаженства. Плаве очи замагљеним погледом све милују пажљивог кафедију, и Живкове усне онда се развуку у широк и доброћудан осмех.
– Волим, брате, кад свак зна своју дужност. Војска ти је света ствар: свак гледа свој посао и нема приговора…
– Лако је теби, чича Живко. Пет синова раде за тебе, па онда можеш да хладујеш, – започиње разговор кафеџија.
– Свима је сада лако, неком мање, неком више. Како је коме Бог дао. Ја био вредан па порађао синове. Нека раде, доста сам и ја радио. Зар ја толике године пушку носио, па сад ни да се одморим? Е, ни Богу не би било право.
Чим Живко спомене пушку и ратове, сељаци почну да се скупљају око њега. Воле они његову причу, јер чича Живко је много штошта преживео и претрпео. А и он воли да препричава ратне успомене, и то је једини посао који му никада не би могао да досади.
– Сећаш ли се, Митре, онога дана кад зазвонише звона? – почиње стари Живко. – Мене позваше у општину. Покојни Јова беше кмет. Каже он мени:
– Иди у команду.
Одмах се знало шта је. Сви смо били зрели за команду. Немаш куд, те ја, богами, спремих оно мало јада у торбу, па, хајде у Ниш. Одредише ме у трећу чету Првог пука. Био сам другопозивац. У Нишу смо остали петнаест дана на вежби. Са Цера почеше да стижу први рањеници. И нас укрцаше у воз, па хајде право у Младеновац. Одатле пешке за Ваљево. Ту нас одвојише да се попуне јединице. Прешли смо преко Цера на Чавчиће.
Стигосмо некако предвече. Крв ми се ледила у жилама. Свуда разбацана шаторска крила, изврнути казани, пушке и просута муниција. А црни се леш до леша. По двојица и тројица леже један поред другога, као да су заспали, заморени од дуга пута. Све младић до младића, све јунак до јунака. Закукале су многе мајке. А коњи поднадули изврнули ноге увис, па им се цакле плоче на копитама. Пролазимо поред њих, па затварамо очи да не видимо ону страву и ужас. Поред мене неки Петко Херцеговац све шкргуће зубима и таре сузе рукавом од шињела.
– Српске њиве неће имат више ко да узоре, – каже он и загрца човек од плача.
– Море, чувај глави место, – кажем му ја, – а лако ћемо за њиве. Ораће их деца.
– Па видиш ли да су деца изгинула…
– Даће Бог…
Примакосмо се врху. Ноћ већ хвата. Швабе пуцају из митраљеза и брдских топова. Пале с једног брда, бацају с другог брда, из долина, из јаруга, са свих страна. Ту смо се некако држали до ујутру. Око поноћи све се умирило. А у зору, пре сунца, повикаше наши:
– Аустријанци!
Сијају бајонети на пушкама. Заробише наша два топа који су били горе на брду. Командир погледа на доглед, отрча до команданта батаљона и нареди отступање. Е, људи, нисмо одмакли ни читав километар, а они извукли на наш положај брдске топове па почели да туку. Засуше путем као град. Падају коњи с товаром, беже људи у страну, неки јаучу, а неки попадаше поред друма. Све трком појурисмо да спасемо остале наше топове. Било их је дванаест. Једва их извукосмо. Изнесосмо на рукама. Беше ту много крваво. Одатле смо отступили до Милановца, где су већ били ископани и маскирани ровови. Рекоше нам да је то последњи положај и да се даље не може и не сме отступати. Чаркања и препуцавања трајала су два-три дана. А онда, њини топови почеше да бомбардују. Ми им, богами, подиђосмо. Срушисмо им неколико митраљеза и уништисмо три- четири топа. Отступише мало, али се опет укопали на Бобљу. Тукли нас из митраљеза и остадоше и ту многе жртве. Ми јуриш на јуриш, па на Големо Брдо. На нож. То је било двадесет трећег новембра. Снег и киша. Кад је пао први мрак ми навалисмо и заузесмо ровове. Били су, вала пуни рањеника. И наших је доста пало.
Наши пешаци, као да није рат, почели одмах да пале ватре по њиховим рововима. И ја с њима, разуме се. Претурамо по торбама нећемо ли наћи штогод да поједемо. Али слаба вајда. И код њих беше мршаво.
– Ко ће са мном да тражимо швапску кухињу? – питам ја моје другаре. – Можда ћемо наћи нешто за јело?
– Где да идемо, бре?! Јеси ли ти полудео? – одговорише ми.
– Ја ћу, – јавио се каплар Милутин из Лазаревца. – Много сам огладнео.
Придружише нам се још четири редова. Ми на своју руку узмемо по две-три бомбе и напунимо фишеклије муницијом. Па хајде напред, у ноћ. Беше блатњаво и љигаво, ноге се клизају као по леду. Али, знаш како ти је, глад очију нема. Примакосмо се једној ливади где је горела нека ватра. Ишли смо најпре кроз шуму, а онда настаје ливада, брисани простор, како се то каже у војсци. Кад смо изашли на ивицу шуме, остависмо другове, а каплар Милутин и ја пођосмо да видимо шта је тамо.
Приђосмо: један аустриски пожарник стоји крај ватре. Друга двојица спавају. Ту је и нека колиба лепљена од прућа. Онај пожарник заогрће се шињелом. Леже и он. Милутин и ја манемо друговима руком, па се привукосмо сасвим близу. Разуме се, најпре им дохватисмо пушке. Сад нам више ништа не могу. Ону двојицу што су спавали ударим ја цокулом и кажем:
– Дижи се, бре. Шта ту зебете. Хајде овамо, даћемо вам лепе душеке да се одморите.
Засмејаше се наши и поведосмо их кроз шуму. Доведемо их у чету. Мој потпоручник Велимир заступао је командира. Пита он каплара Милутина:
– Шта је то?
– Заробисмо Аустријанце.
– Како? По чијем наређењу?
– По Јоксимовићевом.
– Како, бре, по Јоксимовивевом наређењу? Зар ти каплар, па слушаш редова.
– Ама, господине, потпоручниче, он је вештији. Заборавих да вам кажем: кад смо ову тројицу водили кроз шуму, под једном буквом нашли смо још деветорицу. Ухватили их све на спавању. И њих смо довели.
Потпоручник нареди да водимо Аустријанце команданту батаљона, који се налазио пола километра позади наше чете. Кад ме угледа командант батаљона Добросав Обрадовић лепо се човек засмеја.
– Шта је, Кићо?
– Ево, доведох заробљенике.
– Колико их има?
– Прилично, богами.
– Јесте ли ишли у патролу?
– Нисмо.
– Па по чијем наређењу?
Каплар Милутин опет упаде у реч:
– По Јоксимовићевом. Он нас је звао да идемо не би ли нашли њихову кухињу.
– А ти, Кићо, никако не можеш с миром. Тебе ће Швабе најпосле заклати. Е, кад тако волите рат, сад нека крене цео вод напред. А вас четворица опет пред водом.
Тако је и било. Кренуо цео вод, а нас четворица пред водом. Ишли смо читав сат док не стигосмо под један брежуљак. Пси лају. Стрмен. Клизаво. Пушке у руке, па напред. Шта Бог да.
Наиђосмо онда на неке шанчеве где су раније наши били. Нигде војске. Настависмо уз оно брдо, а тамо један хамбар, салаш, како ли се каже. Како се сплело дрвеће није се добро видело. Ту остадосмо једно пола сата, а онда се отворише врата од оне куће. Ми смо свега тридесетак корака далеко. Изађе један сељак у гаћама и у кошуљи.
– Ко је? – пита он.
– Пст! ‘Оди овамо. Ми смо Срби. Има ли Шваба?
– Нема. . .
– Немој да лажеш, убићемо те као зеца.
– Ама где ћу вас да лажем, јесте ли сишли с ума! Ваљда Швабе да чувам!
– ‘Ајде напред!
Ми носимо пушке на готовс. Уђосмо у кућу. Тамо један старац и баба шћућурили се крај ватре. Мали угарак тиња поред њих. Уђох у једну собу: никог. Уђох у другу: спавају два младића.
– Ко ти је ово? – питамо онога у гаћама и кошуљи.
– Један из села, а други братанац.
Деца се пробудише. Изљубише се с нама, и све плачу од радости. Причају како су их Швабе гониле и мучиле. Деца, сиротиња, једва им по шеснаест година. Наш пожарник стоји на вратима. Наиђе један старац, па виче сврата:
– Милане, сине, ко ти је то?
– Наша војска, оцо.
Старац се онда заплака и горко зајеца.
– Иди, дете, тамо испод мог кревета извуци оно буренце са ракијом. Попијте понеку. Друго ми ништа није остало.
Окинусмо ми добро. А старац пита:
– Јесте ли гладни?
Направише нам људи качамак и ми се, богами, добро поткреписмо. Питам ја онда онога старца има ли где у близини Аустријанаца.
– Има, брате, коликогод хоћеш. Ено у нашој кући заноћило их преко тридесет. Пуна кућа пушака и муниције.
– Дајте овој деци по пушку, да изгледа као да нас је више. А ми хајдемо да их хватамо.
И пођосмо. Каплар Милутин Лазић из Лазаревца први је пришао кући.
– Да бегамо, бре, има их ка на гори листа.
– Како да бегамо, видиш ли да су сви пијани. Него ви сви запните пушке пред басамацима, а ја ћу да отворим врата. Ако погинем, – ви куд који.
Отворих врата. Њих пуна кућа. Поспали око ватре, али пушке држе на крилима. Шта ћу и како ћу? Да отступим – не ваља. Паде ми на памет: дај да пуцам у ватру, па силно да испадне. Тако и учиних. Откачим брзометку, па – прас!
Варница се диже до тавана, а пепео засу целу собу, као да је све огрезло у пламену. Поскакаше они и појурише као голубови.
– Напред! Чета опколи кућу!
Заваравам ја као да имам грдну војску. Али сви су готови. Њих двадесет и један извукли су се из оне собе без једне пушке. Ми опет с њима у чету.
– Шта је, Кићо, шта мислиш ноћас? – пита мене потпоручник.
– Не могу срцу да одолим. Још једанпут ћу да се вратим, па шта Бог да.
То ти је оно наше старо: тера ђаво Србина да погине.
– Је ли опет по твом наређењу?
– Јесте, сада сам четом командовао, а у чети свега четири војника.
Опет код команданта батаљона потпуковника Обрадовића. Уђем ја онако гордо и лепо се поздравим с њим:
– Добро вече, господине потпуковниче.
– Шта је, Кићо?
– Још водим…
– Колико вас је било?
– Иста четворица.
– По чијем наређењу?
– По наређењу Живковом, – опет ће каплар Милутин. – Он је пуцао два бојовца у ватру и улазио у собу.
Командант батаљона запрети нам да те ноћи више нигде не идемо и нареди да се вратимо у чету. Кад смо се враћали на оном брду пламти ватра. Запалила се кућа и у њој они ранчеви с муницијом. Рекло би се као да штекће митраљез, а оно експлодира муниција што су оставили они заробљеници. Потрчимо ми да гасимо ватру, јер хоће човеку све да изгори. Да спасемо макар школу, која је била у близини. Упадосмо у једну кућицу да тражимо кофе за воду. Испаде нека старица. Баба је једва мицала.
– Ко је? – пита она.
– Српска војска!
– Имам једног зликовца у кући, децо, спасите ме. Заклао ми унуче. Ено га доле у подруму, све ми је попио и заспао.
Сиђосмо ми у качару. А тамо, онај разбојник покрио се шаторским крилом па јечи. Мађар, цуксфирер. Није знао српски ни словца. Бог нека ми опрости: убио сам га из пушке. Не би ја ни врапца могао да закољем, али кад сам видео дете које је преклао ножем – стисло се нешто у мени. И убио сам га, па нека Бог суди. И цокуле сам му скинуо. Моје биле већ сасвим попустиле.
Тако је то било. На отступници деветсто петнаесте, добио сам руски Крст Светога Ђорђа. Ето, тако, увек сам петљао и врага с лучем тражио. Нисам могао да се смирим. Добро сам се уопште жив вратио. Кад помислим куд сам све прошао, коса ми се диже на глави. Тада, деветсто петнаесте, одликовали су ме и Карађорђевом звездом.
Таман ја чуо да ми је погинуо брат Риста. Пропао је, сиромах, тамо негде на Дрини. Причали су ми да му је граната однела цело раме. Не знам ни где му је гроб. Због жалости, нисам се бријао. Нарасла ми брада, као у попа. Једног дана, беше баш рано изјутра, дође командир па ми каже:
– Слушај, Кићо, ти да се вечерас обријеш, јер сутра ће бити велика свечаност због вас који сте одликовани. Доћи ће и Регент.
Немаш куд, те се ја лепо обријем. Ујутру нас постројили, па најпре дошао командант пука, командант батаљона и остали официри.
– Помаже Бог, јунаци!
– Бог ти помогао.
Свака чета издвојила своје кандидате, који треба да буду одликовани. Командант оде до прве чете. Пита војнике:
– Јесу ли ови заслужнији од вас?
Војници почеше да се кикоћу.
– Јесу, – одговорише неки, – ако пушка пукне у потоку.
Смејао се и командант пука. Војничка, сељачка посла. Знаш какви смо ти ми сељаци.
Приђе командант другој чети:
– Јесу ли заслужнији од вас?
– Јесу, – ако се где пеку јагањци.
Кад је дошао ред на мене, сви војници изгласаше ме намах. Би мило и команданту, а, богами, и мени. Издвојише нас неколико, а убрзо је дошао и покојни Краљ, па се рукова с нама и честита нам одликовање.
Ето тако је то. После се даље ратовало. Ишли смо доцније на Београд, дошли испод Раље, па онда, трком, на Врање. Скинусмо се код Владичиног Хана, па преко Власине за Чемерику и опет у борбу једно петнаест дана. Кад смо видели да не можемо ништа учинити, отступили смо на Сивце, па за Албанију. Хвала Богу кад је све то прошло.