име: Јеврем
презиме: Ивановић
име оца: Обрен
место: Кушиљевo, Приштинa
општина: Свилајнац, Приштинa
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ЈЕВРЕМОВА ГОРКА ПОБЕДА
… Куда би сиротиња, поготово сеоска, ако не у подофицирску школу! Тако се најбрже долази до хлеба, а и свој си човек. Све је обезбеђено: стан, храна, одећа и обућа – немаш за шта динар да потрошиш. А динар, у то време, био велики. Бар у мојој кући. Каже ми, једног дана, отац Обрен: бежи ти, синко, из ове сиротиње, нема леба у Кушиљеву; ово мало земље нека наследе твоја браћа Живота и Милутин, а ти си бистар и вредан, узеће те војска…
… Мајка ми беше умрла кад ми је било две године. Нисам је ни упамтио. Земље, стварно, мало – тешко би могла да прехрани нас четворицу…
… Изненада изби рат с Турцима, мој отац похита да се јави команди. Истог часа оде и мој најстарији брат Живота. Дошао, вели, час да ослободимо српско робље… Не знам ништа о рату, али видим да је мој брат срећан због тога: просто поскакује од силне радости… У кући остадосмо само млађи брат Милутин и ја. Као два сирочета: нико да нас опере и спреми ручак… Можда би нам у томе неко и помогао, али нећемо, из неког поноса, да се комшијама обратимо…
… После неколико месеци вратише се отац и брат. Живи и здрави. Сналазили смо се некако, животарили. Отац је био ћутљив човек. Притискала га сиротиња, па је мало говорио. А брат, упркос свему, весељак: причао ми је како је било у борби на Куманову, како су заувек протерали Турке…
… Изби, потом, и онај рат с Бугарима, па отац и брат поново одоше. Милутин и ја остадосмо да се довијамо. Жао нам што нисмо стасали за војску – још смо дечаци… И ми смо, на свој начин, ратовали са самоћом и немаштином… Срећом, не потраја дуго ни тај рат – вратише се моји, али се из села многи не вратише: завијорише се црни барјаци на њиховим кућама…
… Мир, на несрећу, кратко потраја – букну први светски рат и моји поново одоше. Оца никад више нисам видео: умро је у крагујевачкој војној болници од задобијених рана. Брат Живота је био стално на бојишту. Милутин и ја опет сами. Сад смо баш прави сирочићи: ни мајке, ни оца… Рекох му, једног дана, да се сналази како уме, а ја одох у подофицирску школу – ако ме приме. Са мном је пошао и мој друг и комшија Славко Милосављевић. Тако смо нас двојица у јесен 1915. године постали питомци Подофицирске школе у Скопљу…
… Рат је увелико беснео. Ни пуна три месеца, чини ми се, обука није потрајала – научили смо како се барата пушком… Кренусмо и ми у повлачење: нико не говори ни куда, ни зашто, ни шта ће с нама бити… Из Скопља одосмо у Качаник и Урошевац, па опет у Качаник – ту смо обезбеђивали пролаз нашим трупама… Негде близу Штимља видели смо наше регруте: они без оружја, дечаци, као и ми. Али ми, срећом, имамо пушке…
… Маршујемо према Призрену, Љум-Кули, Бицану. Одатле се, Бог зна зашто, вратисмо на Дебар, Преспу, Стругу, Охрид и Битољ. Улогорили смо се код Црне Реке. Али, само што смо предахнули од силних маршева, нападоше нас Бугари. С нама је био један батаљон наших војника – они вични борби, ми уплашени. Није ни чудо: прва нам је борба са окорелим бугарским војницима. Храбре нас наши војници. Кажу: не бојте се, бранићемо вас до последњег човека, нећемо дозволити да Бугари кољу српске младиће… Тако је и било – они су, уз нашу скромну помоћ, разбили Бугаре…
… Довукли смо се некако до грчке границе. Неће грчки официри ни да чују да пређемо с оружјем. Ако бацимо пушке, можемо да пређемо. Узалуд су их наши официри молили да одустану од тог захтева… Тако, с оружјем, од Битоља кренусмо на планину Плачкавицу, где су нас напали Бугари – једва извукосмо живу главу. Ту су ми меци пробили шајкачу и шињел…
… Нашим мукама као да није било краја: вратили смо се према Охриду и Струги и код села Лим прешли у Албанију. Ту нас је дочекао један батаљон Есад-пашине војске. Они нам помогоше да пређемо преко Црног Дрима и Шкумбе и стигнемо до Елбасана. Само што смо предахнули, гладни и изнемогли, наставили смо пут до Тиране. Ноге ми промрзле, отекле, трпим ужасне болове, али идем даље. Пут нас води према Драчу. Тамо нас швапски аероплани дочекају – бомбама…
… Кад смо прелазили преко реке Семене, газећи је, саплитали смо се и падали. Али, замислите, нисмо пропадали у реку, газили смо по нечему меком… Убрзо смо схватили да газимо преко лешева српских војника и избеглица које су испунили корито реке… Ужас! Несрећна Србија је ту остављала кости своје деце… Болесни, рањени, сломљени глађу, падали су у реку и ту остајали. Заувек…
… На пола километра од Пишкопеје заостао сам с десетином иза колоне. Ишчезла снага, ноге промрзле, посрћемо од глади. Стајали смо пред једном кућом, надајући се да ће нас пустити унутра да се мало огрејемо… Истрчаше из куће пет мушкараца. Нерадо нас гледају… Ми, за сваки случај, држимо пушке на готовс… Дадоше нам мало млека од биволице. Али, не уђосмо сви у кућу, двојицу сам оставио на стражи… Они нам предложише да скинемо униформу, да обучемо њихову одећу и останемо у њиховој кући док се рат заврши… Како су то лукаво смислили: само да, бар за часак, испустимо пушке из руку! А онда – збогом животе… Касније смо сазнали да су тако неки наши веселници настрадали…
… Божић смо провели у Пишкопеји. Наш поручник Михаило Божовић набавио однекуд мало пексимита – тек да презалогајимо… Одатле стигосмо у Валону, где су нас укрцали на француске лађе и превезли у Бизерту. Три месеца непрекидног пешачења кроз беспуће и камењар, по цичи зими, у дроњцима, пуни вашију…
… Из Скопља нас је, у шест чета, кренуло 950 питомаца, а кад смо стигли у Бизерту било нас је – 427! Остали погинули у борбама с Бугарима, убијени иза арнаутских бусија, помрли од глади…
… Наше школовање је завршено 1917. године. Како је који батаљон завршавао обуку, упућиван је на Солунски фронт. Ја сам остао да обучавам добровољце који су пристизали из Америке. Несрећа је и даље пратила свршене питомце: један брод, којим су пловили за Солун, напали су аустријски сумарени и потопили – мало их је који су преживели…
… Кад сам у јесен 1918. године стигао у Солун, фронт је већ био пробијен… Моја јединица је скупљала ратни плен у Ђевђелији, Скопљу, Куманову, Кривој Паланци, Качанику, Урошевцу, Штимљу, Сувој Реци, Призрену… У Штаб косовске дивизијске области у Приштини стигао сам у априлу 1920. године. Ту је окончан мој ратни пут…
… Мој брат Живота је преживео рат и стигао нашој кући. Затекао је – згариште. Најмлађег брата Милутина, иако је имао само шеснаест година, одвели Бугари – никад га више нисмо видели… Моја кућа била је сатрвена – нисам имао разлога да се радујем. Победили смо, али је за мене победа била горка…
Јеврем Ивановић је носилац Албанске споменице и два ордена за храброст. Сад му је 91. година. Живи у Приштини, Задарска 4.