Ирижанин Михајло

164
Ирижанин Михајло
Ирижанин Михајло

 

 

име: Михајло
презиме: Ирижанин
име оца:
место: Прељина
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:

 

ОТАЦ КОЈИ ЈЕ ПОСТАО ЈУНАК ДА НЕ БИ ОСРАМОТИО СИНА

Има нечег ђаволског у целој појави Михајла Ирижанина. Бар на први поглед. Висок и коштуњав, са необично дугачким рукама које нескладно висе из погурених рамена, када се креће он се лагано клати унапред и уназад, а ноге, као да нису његове, некако несигурно забацује у страну и набада земљу којом ходи. Клемпаве огромне уши и меснат голем нос, који се пакосно шири и стрчи унапред, па неки полуосмех који једнако лебди око његових испуцалих усана и губи се у мрким усекотинама што се спуштају у проседу и запуштену браду, – дају шеретски изглед његовом немирном лицу, које се понеки пут згужва у гримасу. Високо чворугаво чело покрива знојем улепљена шајкача, коју он, када прича, сваког часа забацује на потиљак или на лево уво. Очи су му, по свој прилици, морале бити врло немирне и ђаволски су све виделе, јер то би било некако у складу са целим његовим ликом. Данас се оне не виде, јер су покривене црним стаклима од наочара, којима он скрива велику бразготину на унакаженом лицу. Једно је око изгубио у рату. Куршум га погодио у нос, ту експлодирао и око му намах исцурило.
Али, зачудо, када Михајло Ирижанин почне да прича, он лагано, неприметно осваја човека, привлачи његову пажњу и наклоност. У његовом гласу има неке смирености и епске топлине наших гуслара, има неке мекоће која зачас оплемени и одухови његову вражју физиономију. И има нечег поштеног и искреног у том баршунастом баритону, који његовој простој и простосрдачној причи даје печат убедљивости.
Затекао сам га на њиви, у његовом селу Прељини. Био је са великом дружином. Остали су окопавали кукуруз, а Михајло је управљао плугом, који су вукла два мршава вочића. Подне се примицало. Сува, испуцала земља прашила је испод мотика, а једна снаша украј њиве, спремала је ручак замореним копачима. На два камена, испод којих је тињала ватра, снаша је ставила огроман бакрач и у њему кувала пасуљ.
Управљач од плуга Михајло је тада предао свом сину и издвојио се у страну, под једну вишњу, чија нас сенка није Бог зна како штитила од врелих зрака јулскога сунца.
– О рату хоћеш да ти причам? – поче Михајло, чешкајући се целом шаком по потиљку. Онда свуче свој прилично поабани капут од мрког шајка, баци га на траву пода се и завали своју велику главу, подупирући је десном руком као неким јастуком.
– Е, пријатељу, ја се баш мучим да заборавим све што је било. Какав рат… Нека ђаво носи и оног ко га је измислио. У њему смо све погубили. Нећемо доћи себи још за педесет година. Иди, молим те… То ти је гадна ствар. Људи се кољу и убијају једни друге, а нико не мисли о томе како ће се боље живети.
Гора ти је једна година рата, него пет неродних лета. Али, опет, знаш како ти је: кад те неко нападне, ти се мораш бранити или погинути.
У рату су ти сви људи једнаки. Нема ту ни званих ни незваних, нема ни газда ни сиротиње, него трпи и носи свој крст, док не цркнеш. Неки се истакли својим јунаштвом, али то ти је опет по срећи. Ево, ја ти поштено казати како сам се истакао и добио одликовање. Право, поштено да говоримо. Да није било мог синчића, можда би све друкчије изгледало.
За време турског и бугарског рата ја ти нисам, брате, ни пушке омрчио. Извлачио сам се као ретко ко. Све сам се врзмао око штаба пука, око кухиње и магацина. Мени стига. Онамо на фронту гину, сваког дана доносе рањенике; јече људи, превијају се мученици у ранама, а ја у штабу хлад хладујем. Извлачио сам се, признајем, али баш онако прописно.
А имао сам од прве жене једног синчића. Звао се Средоје. Ишао је у први или други разред основне школе, сад ти не знам тачно казати. Биће да је већ био прешао у други. Дете добро, исувише паметно. Знао је, богами, и онда више него ја данас што знам, а, ето, ја сам много што шта видео и свукуд ходио… Само, јадан, беше много слабуњав и претерано осетљив. Као да није моје дете. Знаш, бацио се на мајку, јер и она је била много осетљива и добра жена. Средоје је увек некако ћутао, али више онако као замишљен.
Кад је 1914 избила мобилизација, мој ти Средоје све се нешто мота око мене. Тужно ме погледа и очи му блистају у сузама. Ја спремам торбу и таман хоћу да се опростим од чељади, кад ће ти он мени:
– Слушај, тато, боље је да погинеш у рату него да ме опет коре због тебе.
И дете отеже да плаче и јеца.
– Како, бре, да те коре због мене?
– Лепо, тато, – све кроз сузе говори Средоје. – Сви по селу причају да у прошлом рату ниси ни барут омирисао. Није лепо да ми се деца ругају и кажу да ти никад ниси био у борби. Ја бих више волео да умрем него да ми то опет кажу. Њима је све учитељ причао.
Неће више, синко. Нико те више неће корети мноме, одговорио сам му и пољубио га при растанку. Ево, тата ти се заклиње.
Право да вам кажем то ми паде много тешко. Погоди ме као гром из ведра неба. Заплакао сам се због детета и сам себи почео да пребацујем зашто сам се извлачио. Заиста, кад погледам око себе, изгибоше толики људи, а ја из рата дошао дебљи и ситији него што сам отишао. Посрамио сам се пред самим собом.
И после, у рату, мој Средоје никако ми није излазио из главе. Где год је требало нешто извести, где год је требало нешто извидети, тамо где је било најопасније – увек сам се добровољно јављао. Верујте, све за љубав мог сина, кога сам волео као очи у глави. Једнако је он лебдео преда мном. И баш кад сам одликован Карађорђевом звездом, пита ме командант пука Владимир Туцовић:
– Шта те тера да се толико истичеш?
– Мој син, господине пуковниче. И ја му све испричах. Није ми, вала, никада било жао што сам послушао сина. Али, несрећан, није дочекао да му кажем како не треба више да се стиди свога оца.
– А где ти је, Михајло, било најтеже за време рата?
– Свуда, брате. Али, матер му његову, чини ми се да понајтеже беше у Мачви. Тамо код Причиновића. Ровови близу да довикнемо једни другима. Кад су Швабе или Мађари на положају – чувај се. Онда слободно тражи глави места. А кад су Босанци – ми једни другима добацујемо дуван. Они су имали некакве црвене паклице са крупним дуваном, али за пушење беше врло добар.
– Колико вас је? – питам ја из рова једног Бошњака.
– Много, не бој се, биће крви до колена, одврати он. Имаћеш када да погинеш.
– Копају они ровове, копамо ми. Они терају бурад са песком према нама, а ми их одбијамо бомбама.
Сваког дана извиђања. Никад мира. Патроле крену, па се више никад не врате. После две три ноћи отступали смо и дошли у Јевремовац. Тога дана после подне били смо запосели Шабац. Гледам ја из рова, а они терају један топ и једну кару. Хоће, богами, да се предају. Пришли нам лепо на триста метара.
– Ови се предају сигурно, велим ја мојој десетини.
И са шест војника кренем им у сусрет. Терају они тако топ и ја таман смишљам како ћу их привести команданту кад се предају, кад они наједном стадоше, окренуше топ и хоће да пуцају. То ме наљути. Ништа они нама не могу учинити с једним топом, али ми криво што мисле да смо луди па нас могу на превару домамити.
– Е, сад ћете видети своје добро јутро, – довикнем ја и све трком кренух са војницима напред. Отворимо ми брзу паљбу из пушака, па их збунимо и с главе и с ногу. Двојица су ту погинула, а деветорицу смо заробили.
Увече смо отступили. У Јевремовцу смо заузели готова утврђења, све лепи ровови са жицом. Цео сутрашњи дан прележали смо у овим рововима. Беше фино: нема борбе, а ровови чисти и добро заштићени. Целог дана ја сам разгледао терен пред нама, а када се смркло, сео сам са неколико другова да играмо “фарбуле”. Е, признајем, волео сам да играм фарбуле, волео сам више него да једем печење. И сада волим. Развукли ми тако у шеснаест, и не примећујемо да одмиче ноћ Богами, поноћ је била превалила кад ето ти командира митраљеског одељења. Гледа право у мене, као да ја једини играм.
– Ви ништа под Богом не радите него се коцкате?…
– Јесмо, господин капетане, ево окренули мало фарбуле, одговорим ја.
– Лепо, ви окренули мало фарбуле, а не видите шта је пред вама.
– Ама знамо, господине капетане, како да не видимо – опет ћу ја. Оно је пред нама један оборен јасен, то сам још данас видео. Има онде једно пет хвати наслаганих дрва и нека врзина.
– Неће бити, каже капетан, него се оно непријатељ подвукао. Оно је њихов стрељачки строј.
– Какав стрељачки строј, по Богу, оно су сенке од дрва.
Оде он до телефона, кад мало затим ето ти команданта батаљона, за њим дође и командант пука, па се обрати право мени.
– Ирижанину, шта је оно пред нама? Да није непријатељ?
– Ама није, господине пуковниче, сад ћу ја да вам докажем.
– Имаш ли три чисте? Смеш ли?
– Смем.
– Добровољно?
– Добровољно.
Отшрафим две бомбе, пребацим се преко наше траверзе и пођем према оном јасену. Ако припуцају, рекох, ви отварајте брзу паљбу да могу да се повучем.
Дођем до јасена – ништа. Осмотрим свуда унаоколо – ништа. Накашљем се – ништа. Нема их, знам па знам. Вратим се натраг и кажем да никога нема.
– Нису хтели на тебе самог да троше муницију, на то ће капетан. – Знају да ти ништа не вредиш. Треба да иде цео вод.
Наш водник сам се јавио:
“Ја ћу да идем са мојим водом, али да пође са нама и поднаредник Ирижанин.”
– Добро, велим ја. Да ми дате четири војника и ја пети, па да идемо напред, као бомбаши.
Тако и пођосмо. Нас петорица пред водом, отприлике једно тридесетак метара. Са мном је био наредник Борић. Он је, знаш сељачка посла, био ражалован због коцке. А и ја бих данас већ био мајор да нисам волео фарбуле. Али, сад свеједно.
Прошли ми тако јасен на сто корака, а нешто ми се учини сумњиво. Ноћ тамна и помрчина. Узалуд ти јунаштво, није човеку баш пријатно. Гледамо и буљимо у мрак. Ровови, тако ми Бога. Ту сам се опет сетио мог Средоја. Е, идем напред па шта Бог да. Пришли смо ближе, све смо се вукли као змије по земљи. Тако смо им подишли на четрдесет корака, Прилегнем ја на траву, прислоним уво на земљу и ослушнем. Знаш, кроз траву се све чује као кроз најбољи телефон. Допирао је до мене неки јаук. Значи: ту су и има рањеника међу њима. Али, откуд опет рањеници кад данас уопште борбе није било. Не могу ни данас да будем довољно паметан откуда они ту. Али рат ти је ђаволска ствар, у њему се свашта догађа таман као у биоскопу. Ништа.. , манем руком друговима и привучемо се још ближе. Ту смо, ни десет корака не дели нас од њихових ровова. Опет манем руком и дозовем своје: мислим, ако устреба, да сви заједно бацимо бомбе.
Отшрафим две моје бомбе, креснем једну о другу – и флис, – право у ров! Два три скока и узјашем на њихов ров. Прасну она бомба као гром небески. Сручише се још четири бомбе међу њих и настаде несрећа. Направи се узбуна, прави кркљанац.
Један аустриски официр, још ми се чини да му видим оне златне звездице, рањен у обе ноге. Пишти као расплакано дете. А по рову настала трка, рањеници се превијају, газе једни преко других. Ми већ загосподарили ситуацијом.
– Немојте ме убити, једва промуца на нашем језику онај рањени пуковник.
Наш потпоручник већ је био дојурио са осталим водом и, кажем вам, ми смо господари ситуације. Кад потпоручник дође, он се лепо рукова са оним официром као да су стари знанци.
– Не бојте се, ја ћу вас одвести команданту пука.
Официр опет промуца:
– Немојте ви, него овај цуксфирер, који ме је заробио, њему верујем да ме неће убити.
Напртим га онако рањеног на леђа и пренесем до наших. Кад сам га пустио пред команданта пука, он скиде златан прстен, извади златан сат, двоглед и револвер, пружи ми и рече:
– Ево, узмите за успомену. И хвала вам.
Честита ми и командант пука. Ето, зато сам ти предложен за Карађорђеву звезду.
После тога отступили смо до Рудника, а онда смо опет почели да наступамо. Ево нас опет код Шапца. Ту беше пакао и сто несрећа. Код Обреновца смо прелазили Саву и стално ишли у патроле. Једне вечери код села Буђановца требало је да извршимо напад на Јарчин. Неколико војника и ја ишли смо само са бомбама. Један добровољац, Сремац, јави нам тада:
– Овде има да се сече жица. Ја даље не смем. Не смем и Бог! …
Ми смо исекли жицу и испитали терен. Никога није било. Ујутру је наступио цео наш батаљон. Већ смо видели и Фрушку Гору. Али непријатељ ударио на Крупањ и Цер, па смо се морали пребацити и тамо све усиљеним маршем. Пошто смо претерали Швабу, презимили смо у Београду. Цела Шумадијска дивизија. У месецу мају били смо око Ваљева. У то нападоше Бугари. Несрећа за несрећом. Укрцасмо се у Влашком Пољу у воз и кренемо на бугарску границу, тамо на Власину. Па онда из борбе у борбу, данас, сутра, дању, ноћу, увек, без прекида.
На сам Лучиндан, 1915, посели смо село Кукавицу. То беше рано изјутра 18 октобра. На том положају водили смо борбу целог дана. Предвече удари киша. Хладно. А ноћ мрачна, тешка, не види се прст пред оком. У рововима ужас. Нема где да се сакријеш од кише. Одем ја у једну кућицу. Хм, знаш, нећу да ти лажем, одосмо нас неколицина. Волео сам карте, па то ти је. Увек сам их носио у џепу.
Пред зору нападоше Бугари. Ја сам се трефио у једном усеку. На мој вод удари, нећу претерати ако кажем, ваљда цео батаљон. Спасавали смо се само бомбама. То је било деветнаестог октобра, сећам се као јуче. Ја сам тада замењивао водника, знате, он се беше разболео. А Бугари нападоше са свих страна, не дају нам ока отворити.
Пошаљем ја тада свог сељака Алексу Стојковића да иде и јави командиру у каквом се положају налазимо. И кажем Алекси, јер он је био некако слабуњав, а јединац у мајке, па сам га волео као дете:
– Иди, склони се, јер ћемо овде сви изгинути.
Кад то чу један војник из Соколића окрену се и викну на ме:
– А ви и овде, у рововима, радите партиски? Ти шаљеш свог самосталца, а нећеш ни једног радикалца? Лепо, поднаредниче, чуће се…
– Шта ће се чути, оца ти мангупског, хоћеш ли ти да идеш!? – питам га ја и сав дрхтим од беса.
– Хоћу, одговори он.
– Алекса, иди ти на своје место, а нека он иде кад хоће.
Тај војник се звао Радован Дамјановић. Али, несрећник крену у зао час. Таман што је изашао и одмакао двадесетину корака, однекуд потеже брђанин па право у њега. Поломи му ртеницу. Није се више дигао. Жао ми га је, јадника. Знаш, у војсци ти је сваки човек драг.
Пошаљем опет Алексу Стојковића да иде командиру. Али помоћи нема, муниција нестала, а Бугари нас само засипају. Тврдо да тврђе не може бити. Онда устанем па, правећи се важан, хоћу и ја, као официр, да охрабрим војнике и утешим их мало.
Шљис! — Једно зрно исцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватим се за руку кад треће звизну у нос и експлодира испод самог ока. Ево видиш где ме је унаказило. То су била она дум-дум зрна. Око ми намах исцури. Е, рекох, ти се више нећеш борити. Ето, Средоје, нико ти више неће моћи казати дз твој отац није ни омирисао барут. Јадно моје дете. Колико год ми је било тешко због ране и што ослепих толико сам био поносан што се моје дете неће више стидети оца. Није то лако у селу живети, а да ти се други подругују како ти је ћаћа био кукавица.
Предам тада вод каплару, а ја пођем нећу ли како измаћи до превијалишта. Нисам одмакао ни десет корака, а војници у гомили за мном. Многи су изгинули. Падали су као клас под косом. После нас срете мајор, па пита:
– Шта је то с тобом, Ирижанине?
– Ранише и мене. Погоди ме на три места, оца му његовог.
– Би ли могао да пијеш?
– Најволео бих воде?
Он ми додаде чутурицу, и ја натегох. Беше коњак. И баш добар, све мирише. Извели ме онда и посадили на коња. Седнем ја на кљусе и терам путем. Дошло ми да кукам из свег гласа, али видеће ме неко, па ће после причати. Знаш, задужио сам људе, све сам им се подругивао и смејао кад су плакали у мукама, па не би ни они мене штедели. И Средоју ће опет казати, да му је отац плакао као жена кад га је мало зрно окрзнуло. Нећеш, вала, па нећеш стидети се више због оца. Знаш, ми сељаци погани смо људи. Велим, ово дошао ред и на мене да плачем. Јер, грдна је рана била. А пржи, пече да глава прсне. Сав сам горео.
Докопах се некако пуковских кола и пребацише ме у болницу. Однесоше ме у Лесковац. Тамо сам био само један дан, а онда дође гужва и отступање. Спремио се и ја да отступам, јер сто пута сам више волео чету него болницу. Онамо си лепо са друговима, па шта Бог да. А овамо људи умиру око тебе, па ти се туга сави око срца. Али не дадоше ми из болнице. Наиђе тада мој шурак. Турих му у шаку сто динара и он продужи пут за Албанију. Нас рањенике заробили су двадесет шестог октобра. Шта да вам причам како су поступали са нама у ропству. Боље да вам и ово нисам испричао. Нека ђаво све носи.
Михајло Ирижанин своју умашћену шајкачу намаче ниско на чело и накриви је изнад леве обрве. Па као да се гади на све, окрену се ка њиви, на којој су копачи довршавали ручак. Бежећи од ратних успомена, он на пречац скрену разговор:
– Бојим се да летина не изда. Много је припекло. Али опет вам велим, боље је пет рђавих летина него једна година рата, ђаво да носи и онога ко га измислио.