Ђерић Ђуро

43
Ђерић Ђуро
Ђерић Ђуро

 

 

име: Ђуро
презиме: Ђерић
име оца: Живан
место: Ужице
општина: Ужице
година рођења: 1897
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић

 

С ВУКОМ НА ГРУНИШТУ

… О таквом рату нико није ни слутио. У мојој кући се о томе није говорило. Највише се причало о томе шта ће са мном, јер је Коста Мијатовић, трговац из Београда, родом из ужичког краја, наговарао мога оца Живана да ме упути у Београд, да учим неки занат. Било нас је доста у кући; неки су били и на великим школама, па оцу није било лако да нас све школује и издржава … Тако би одлучено да одем у Београд. То је било почетком јуна 1914. године.
Још нисам навршио седамнаест година, али сам висок и снажан. Трговац Мијатовић је стварно удесио да учим занат, али не у Београду, већ у Немачкој, у некој ливници… Сви су папири били припремљени, чекало се само да кренемо. Било нас је, сазнао сам, доста, све младићи …
На Сави се укрцасмо у лађу. Имамо и вођу пута, чекамо да нам каже како ћемо даље путовати. Али, уместо на далек пут, искрцали нас у Панчеву. И стрпаше у неки затвор… Имамо шта и да чујемо: у Сарајеву убијен престолонаследник бечког двора Фердинанд! Дођоше и неки официри, показују нам слике Фердинанда и Софије. Ми, дабоме, немамо појма о њима, као што нисмо имали појма ни о атентату…
… Једва нас пустише. После три дана вратише нас у Београд. А у Београду ври, само се прича о атентату, ултиматуму, предстојећем рату… Певају се борбене песме; младићи и девојке воде коло на Теразијама и певају… Све, у ствари, мирише на рат. И мене обузело такво расположење. Шта ћу сада? Да се вратим оцу у село? Ма не, остаћу овде, па макар негде радио као спољни момак! Јак сам, ништа ми неће бити тешко… Тако, у том расположењу прођоше три недеље… Убрзо потом Аустро-Угарска објави рат Србији…
… Испред једне кафане близу Калемегдана – редови младића. Застанем да видим ко су и шта се ту ради. Вуче ме нека радозналост. Рекоше ми да су то – будући добровољци. Јављају се у комитске одреде. Гледам их: чини ми се да су сви старији од мене. Али, ваљда ће и мене примити…
… Једва стигох на ред. За столом група официра и цивила. Један од ових цивила ме гледа, па каже:
– Ти иди кући! Још си зелен!
– Нећу кући! – кажем одлучно. – Овде, сигуран сам, има и млађих од мене… Хоћу у комите!
Хтео сам, у ствари, да кажем да ми је више година, али се уплаших при помисли да они то могу проверити и да ћу се тако обрукати.
– Колико ти је година? – пита ме један официр, јер види да сам упоран, да не одмичем од стола. А иза мене – све дужи редови.
– Седамнаест! – кажем одсечно и исправим се. – Управо, за три месеца, напунићу седамнаест…
– Кући, кад ти кажем! – заповеди нечији глас.
И таман да се окренем и пођем, кад ме један официр, висок, с брковима, потапша по рамену и упита:
– Одакле си?
– Из Ужица! – кажем и станем „мирно“. Зовем се Ђуро Ђерић.
– Из Ужица! Е, онда нека ти је са срећом! Такве не одбијамо! Млад јеси, али си јак и висок…
Потом се обрати онима за столом:
– Примите га на моју одговорност. Дајте га у моју чету…
Сазнао сам да је то мајор Воја Танкосић, један од чувених комитских вођа. И био сам с њим у одреду све до његове погибије 1915. године. После сам био у комитском одреду војводе Вука. И с њим до његове погибије 16. новембра 1916. године на Груништу…
… У Мачви сам се нагледао најстрашнијих призора – унакажена лица деце, жена, девојака, стараца… Све су то недела културних аустро-угарских солдата… Изнад Завлаке, у ноћном јуришу, био сам рањен у раме. Пао сам… Мислио сам да ће ту бити мој крај, да ће ме, заузети борбом и јуришом, заборавити и оставити да искрварим… Извуче ме један мој друг, неки Ковчић, родом из Рожанства. И он је био комита…
… Следеће године био сам поново рањен. На Дрини. Тада су ме стварно – прежалили. Мислили су да сам мртав. Моја смрт је проглашена – јуначком. Сви су жалили због мојих седамнаест година. Ту сам „посмртно” одликован Обилићевом медаљом за храброст…
… Све је то моје срце издржало. То и многе друге ратне невоље и борбе. Кад смо се повлачили преко Косова, негде иза Пећи наиђосмо на једног младог Шиптара – рањен је у руку. Бог зна ко га је ранио… Жао ми га: узмем завој, па му превијем рану. Уто дотрча његов отац, стеже ми руку, захваљује и не да да одем док не свратим у његову кућу. Одбијем, а он отрча и донесе два хлепчића и комад сира…
… У Црној Гори – глад: нигде парчета хлеба. Они који су прошли пре нас били су боље среће, понешто су могли да добију или да купе… Свратим у једну кућу, кажем домаћину да је данас нашем команданту крсна слава, али да нема ни мрвицу хлеба, а камоли шта друго… Сажали се човек, поверова и даде ми један кукурузни хлеб, флашу ракије, три главице лука и мало сира. Гледам и мислим – колико је све то богато… Јесте, али тај домаћин хоће са мном, у одред, да честита славу команданту! Куку мени, шта ћу сада? Ако стварно дође – оде глава… Једва сам се из овога испетљао. Храну смо поделили…
… „За мном!” – рече нам војвода Вук и поведе да освојимо Грунишки вис. Памтим тај дан: 16. новембар 1916. године. Све решавамо ножем и бомбама… Прођох с Вуком испод стене, на којој су били начичкани Бугари. Прште шрапнели. Једно парче га погоди у десницу. Он пребаци карабин у леву руку. Молимо га да се склони, али неће. „Груниште”, каже, „мора бити наше, па макар сви изгинули…“. Није прошло ни 15 минута, погоди га пушчани метак, прође кроз срце и изађе на другу страну. После два дана заузели смо Груниште. Остали смо без најомиљенијег команданта…
… Његов одред, који је имао око 2.600 људи, сведен је на 450. Није више могао да се одржи. Ми, који смо преживели Груниште – распоређени смо као бомбаши по другим четама…

Ђуро Ђерић носилац је Албанске споменице и Златне Обилићеве медаље за храброст. Живи у Титовом Ужицу, Коштичка 35.