Цвијовић Радомир

77
Цвијовић Радомир
Цвијовић Радомир

 

 

име: Радомир
презиме: Цвијовић
име оца:
место: Чачак
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:

 

МОЛИТВА У НОЋИ

У сумрак суморног дана трупе су застале на неким положајима с леве стране реке Власине. Војници, недавно пребачени из Мачве, заморени непрекидним борбама и дугим маршевима, слабили су сваким даном све више. Година дана је већ минула откако је непријатељ напао земљу. Хладна, ситна киша пратила их целог дана, а предвече ветар је почео да наноси влажне пахуљице. То су они дани касног октобра кад земљу почињу да заогрћу први снегови. Голи брегови пружали су мало наде да ће се наћи какав заклон.
Дуге колоне Десетог пука застале су у једној удолици да се одморе и пробде ноћ која се спуштала. Пешаци са уздигнутим крагнама прокислих и дотрајалих шињела, стојали су беспомоћно и чекали наређење за нов покрет. Зло време шибало их је немилосрдно. Судбина их није чувала. Сваки дан носио је нове невоље, нове борбе и нове напоре. Као да је Бог уклео целу једну војску и хтео да је потпуно уништи. По неколико њих скупљали су се у групице, заогртали шаторским крилима, правили заклоне да се колико толико заштите од кише и снега, ложили ватру да се огреју. Измучене људе сан је брзо хватао.
Само једна чета ни ове ноћи није имала мира. Већ око 9 часова, ордонанс је дошао до командира треће чете капетана Радомира Цвијовића и саопштио му, да га зове командант пука. Војници су се само згледали и није им било право што командант пука дозива њиховог командира. И док су они, заогрнути шаторским крилима, нагађали о чему се ради, дотле је пуковник Туцовић издавао њиховом командиру наређење за покрет.
– Цвијовићу, почео је суво командант пука. Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече отступницу. Наређујем ти да од своје чете узмеш три вода. Четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Власине. Јеси ли разумео?
– Разумем, господине пуковниче. Али ви знате да ниједан мој вод нема више од четрдесет пет редова. Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених и пропалих војника напали цео један батаљон! Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко набујале реке.
– Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано. Али ноћас ћемо и то забележити.
– Онда, господине пуковниче, мени изгледа овако: ви жртвујете мене и моја три вода да изгинемо, да би сте се ви могли извући и сачувати пук.
– Тако је. Ти правилно мислиш. Видиш ли оне ватре у даљини? Оно су бугарске ватре. Заокружили су нас са свих страна, а сада је овај батаљон упућен да нам пресече и једини пролаз који је остао. Ако му то пође за руком ми смо заробљеници.
– Добро, господине пуковниче, кажите ми бар где мислите да могу срести тај батаљон.
– Тамо негде десно од положаја званог Голема Гарина. То је једна падина која се спушта у Власину.
– Лепо, дајте ми бар једног сељака који познаје терен и који ће ме одвести до те Големе Гарине…
– Немам никога.
– Дајте ми онда једну карту.
– Немам ни карте.
– Па како онда да извршим наређење?
– Како знаш. Иди па шта ти Бог да и поступи како те Бог учи.
– Онда, господине пуковниче, молим вас, напишите ми то наређење.
– Због чега ти је потребно писмено наређење?
– Поштено ћу вам казати. Ако погинем ноћас, а то је сигурно, у мом џепу можда ће неко пронаћи наредбу. Истина, ја ћу погинути с њом као и без ње, али нико неће моћи приговорити да је капетан Цвијовић одвео на кланицу сто и тридесет људи. А ако задатак извршим и вратим се жив, – онда хоћу да се то призна и мени и мојим багљавим и измученим редовима.
На ове речи пуковник Туцовић окрену се команданту батаљона и, показујући прстом на хартију, додаде:
– Пиши!
Наредба је зачас била готова и пуковник је потписао.
– А сада, срећан ти пут, капетане.
– И вама останак, господине пуковниче.
Висок и крупан као нека планина, капетан Цвијовић усправи своја широка рамена и кроз мрак и суснежицу оде својим војницима. Хладан и одмерен, са својим орловским носом, испод кога се шире дугачки рашчешљани бркови, он одлучно приђе чети и диже људе.
– Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Када се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо. Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог.
Наста тајац међу људима. Она мучна тишина као када се мртви сахрањују. На лицима “багљавих” редова није се могло ништа прочитати: ни страх, ни ужас, ни револт. Они су немо ћутали и само гледали у свог капетана, чије су очи севале као муње испод густих обрва на којима су светлуцале капљице кише и снега. А он настави:
– Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да крене, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!” – Поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.
Из мрака се јави глас једног редова:
– Господине капетане, хоћете ли и ви поћи с нама?
– Разуме се. Зар бих ја могао напустити чету?!
– Онда ћемо сви! – одговорише прокисли војници, а на њиховим лицима као да заблиста нови жар и снага.
– Значи сви ћете са мном?
– Хоћемо сви!
– Добро. Ја ћу напред, а за мном водник првог вода, па наредник, па војници. Онда водник другог вода и тако редом. Сваки војник нека ухвати за шињел онога пред собом, да га држи и ни под каквим условима нема кидања везе. Ако се ко окрене и почне да бежи, унапред вам кажем, свакога ћу на месту убити. Угледа ли ко од вас мене да нисам на своме месту – нека гађа право у чело. Јесмо ли се разумели?
Капетан Цвијовић тада се осврте према потпоручнику Марићу, који је родом из села Бранића, са Рудника.
– Ти ћеш, Живота, последњи да идеш. Ко покуша да остане иза тебе – убиј без оклевања!
– Разумем!
Опет се јави глас оног војника из помрчине:
– Ако мене, господине капетане, снађе срдобоља?
– Нема ноћас срдобоље, пријатељу. Сви ми већ одавна имамо срдобољу кад овако крећемо на пут. Ма каква те невоља снашла има да останеш у строју. Тамо Власина тутњи, па ћемо се сутра прати.
Припреме нису дуго трајале. Навикли на оваква изненађења, војници су дохватили пушке, напунили фишеклије муницијом и сваки понео три бомбе. Мокра шаторска крила пребацили су преко торбака. То је било све. Зар је њима потребно што друго, и зар су они навикли на боље? Тако се иде већ годину дана. И сад ће кренути у маглу, у планине на које се сручила помрчина хладног октобарског неба, у снег и кишу, у смрт… Као чета бескућника, чета изгнаника.
Ватре су се лагано гасиле и цврчало је мокро грање. Можда су то последње ватре које ће остати за четом капетана Цвијовића.
– Капе скини! – кратко је командовао капетан Цвијовић и први скинуо шапку са главе.
Војници су то исто учинили. И његове крупне црне очи, које су малочас севале као ватрене муње, испуни нека чудна, племенита благост. У мрачно небо он упре свој молећиви поглед и обрати се Богу, који је већ сасвим био напустио и заборавио несрећни српски народ и његову војску.
– Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!
Војници су се прекрстили и у чудној побожности шапутали име Господње. А онда, кратка команда поново је одјекнула кроз ноћ:
– Покри с’! Напред!
Када се чета кренула, било је отприлике нешто преко десет часова. Држећи се један за другога војници су се пели уз врлети, спуштали у долине, газили кроз помрчину. Целе ноћи без прекида. Капетан Цвијовић ишао је пред њима, а потпоручник Живота позади. Тешко би се могао описати напор ових људи.
Хладно јутро једва се пробијало кроз маглу, из које је сипила суснежица. Када су избили на једну висораван, људи су већ малаксавали. Даљи покрет био је немогућан. И сам капетан Цвијовић једва се држао на ногама. Осмотрио је терен испред себе. Једна коса благо се спуштала ка Власини, која је, као помамна и подивљала, хучала и тутњала негде на левом крилу. А испод саме висоравни кривудао је неки поток, набујао од скорашњих киша. Тамо преко потока црнила се шума. Тамна као угарак.
– У овај поток нећемо, – говорио је водницима капетан. Нећемо ни у шуму. Нека Бугара има коликогод хоће, сачекаћемо их и гурнути са овог виса. Патроле одмах пошљите да испитају терен. Војници нека се утврђују.
А капетан Цвијовић са тројицом водника кренуо је да осмотри цео фронт.
– Копајте рупе округле и до паса дубоке. Натрпајте сена из оних стогова колико да се седне.
Рупе, које су војници копали, биле су удаљене по седам осам метара једна од друге. Тако је заузет доста дугачак фронт. Кад су “утврђења” била готова, капетан се обрати потпоручнику Животи:
– Да полажем капларски испит и предложим да се ископају оваква утврђења – сигурно бих пропао. Друго ти је теорија, а друго рат.
Војници су ушли у рупчаге. Они су тачно знали да нема никакве везе, да нема дотурања муниције. Свак је имао да чува своју главу. А командир је ишао од групе до групе и говорио:
– Немојте пуцати у ветар. Само ако једним метком можеш сигурно да обориш непријатеља – онда пали. Иначе ће нас преклати као стоку.
Свако саветовање војницима, рекло би се, било је сувишно. Они су свесни положаја у коме се налазе. Нико није помишљао да бежи, а још мање да улудо троши муницију. Сви су били нервозни, сви су осећали опасност, али сви желели да што пре дође крај. Смрт или победа! Свеједно. Само да се једном сврши са овим мучењем.
У патролу су отишли један поднаредник и два редова. Њихов задатак је био да сиђу у онај поток, да ударе шумом и виде има ли Бугара. Капетан Цвијовић седео је у једној рупчаги са још тројицом војника. То је отприлике био центар чете.
Није прошло ни десет минута откако је отишла патрола, а из потока одјекну читав плотун бугарских пушака. Поднаредник бежи одоздо, а она двојица несрећника ударили у страну. Поднареднику куршум пробио уво, па му све лице крваво.
– Ево Бугара, господине капетане, – задихано је и испрекидано говорио поднаредник, када је истрчао одоздо. – Ту је онај батаљон. Леже у потоку! Ми наиђосмо, а њихове пушке састављене. Потрча за нама читава гомила.
Капетан Цвијовић усправи се у својој јами и викну војницима:
– Пазите – ево Бугара! Будите спремни!
– Не бој се, господине капетане, упамтиће они Власину! – сада војници почеше да теше свог командира. Сад ћемо ми заурлат! Ти, Јоване, буди командант батерије, а ја ћу бити командир осме чете. Нек мисле да је цела дивизија овде.
Бугари кренуше из потока. Наступале су три чете, а четврта остала у резерви. Батаљоном командује један просед официр. Иду у савршеном поретку за јуриш. Тачно онако како предвиђају правила службе. Пред првом четом гура један млад наредник и виче:
– Напред, браћо!
Дошао је на педесет корака. Наши су их још ближе пустили. А кад су се примакли на четрдесет корака, запрашташе пушке. Ниједан метак није промашио… Бугари су падали. Гомила за гомилом. Онда почеше у скоковима да претрчавају терен. Али на своју несрећу. Ни корака нису могли напред. “Багљави” редови треће чете Десетог пука сатирали су их као мраве.
Капетан Цвијовић усправи се и осмотри положај. Једна десетина на десном нашем крилу није била нападнута, Њоме је командовао наредник Ђокић, отуда из Среза качерског, који је доцније погинуо на Солунском фронту. Био је то члан једне вредне и богате задруге. Капетан га довикну:
– Ђокићу, тебе не нападају!
– Бијем ја цео батаљон с бока! — виче Ђокић с крила.
– Слети, Ђокићу, са десетином у онај камен одакле су кренули, па удри батаљон с леђа!
Ниједног тренутка Ђокић није чекао. Сручио се само у долину до оног потока. Одоздо затрескаше наше брзометке. Бугарски официр, који је командовао батаљоном, грдно се збуни. Осврну се за собом и са запрепашћењем виде да га Срби и с леђа бију. Цео батаљон заста. Бугари почеше да се окрећу у страну.
– Брза паљба! – викао је из свег гласа капетан Цвијовић из своје рупчаге.
Све је кључало у диму барута. Окрвављени људи падали су један преко другога. У једном тренутку онај бугарски наредник само поскочи у вис и претури се. Погинуо! Бог да му душу прости! Звао се Наум Димитријев, и имао је сестру учитељицу у Софији. То су наши видели по писмима, која су му нашли у џепу.
У исти мах оба крила батаљона наједаред се заломише и збише. Под притиском ватре, Бугари се опет сручише у поток. Наши војници нису чекали заповест. И догоди се чудо: хиљада је бежала пред стотином. Појурили су за њима, а ови нагнали па бежали све до Власине. Неки поскакали у реку, неки израњављени лежали на обали. Све је пливало у крви. Са изразом ужаса на лицу, испретурани лешеви лежали су ту и тамо. Само око оног потока пало је преко сто и педесет глава. Језиво је било погледати.
Бугарски батаљон био је потпуно урнисан. Уништен у темељ. Двеста и неколико војника заробио је капетан Цвијовић са своја три вода.
Када је одузета пушка и последњем бугарском заробљенику, Цвијовић посла једног каплара и два редова да предаду извештај команданту пука. Пуковник Туцовић послао је три официра који су констатовали да је задатак тачно извршен и да су бугарски губици већи него што је писало у извештају капетана Цвијовића, И издао је једну наредбу којом је пред целим пуком похваљен рад командира треће чете и свих његових људи. Капетан Радомир Цвијовић предложен је за чин мајора и за Карађорђеву звезду. А он је предложио своје војнике за одликовање.
Изгинуле Бугаре сутрадан наши су сахранили са свим војним почастима. Над њиховим гробом, који је био страшан и огроман и у који је сахрањено преко две стотине људи, испалили су плотун. То је била последња војничка почаст. Наредника Наума Димитријева посебно су сахранили и врх главе ставили му крст од грања. У џепу су му нашли дневник, који је водио од дана мобилизације. У њему су нашли забележено и то, како су се војници бунили против уласка у рат са Србијом.
Капетан Цвијовић испитивао је заробљенике.
– Па добро, обратио се он једном бугарском подофициру, – откуда да останете у потоку?
Наш је командант био врло добар човек, – одговорио је овај. – Ми смо пре вас били изишли на онај положај, Али како је падао снег и киша, било хладно, командант се ражалио на нас и вратио нас у поток. Док смо се ми одмарали ви сте се дотле утврдили. Шта ћете, таква је ратна срећа.
После шест дана капетан Цвијовић са својом четом ушао је у састав пука. Отада па до конца рата он није напуштао борбени ред. Увек је био у чети. Ниједног дана отсуства, ниједног дана боловања.

Једнога јутра под конац месеца новембра деветсто осамнаесте, Цвијовић је на коњу ушао у свој Чачак. Народ га је у одушевљењу поздрављао… Њихов учитељ вратио се из славе и победе. Здравио се са познаницима, љубио с пријатељима. Када је стигао у село Котражу, где се налазила његова породица, стари отац Коста једва га познао. У срећи, старац није могао да говори, него га само дуго гледао и плакао. Јер и стари је био ратник. Два сина послао је у војску и дочекао да му се оба живи врате.
У разореној земљи учитеља Радомира Цвијовића чекале су нове дужности. Требало је подизати опустошена српска села, требало спремати за живот напуштену и несрећну ратну сирочад. Верујући да је задругарство најсигурнији пут да се село подигне и унапреди, он је предано легао на тај посао. И учинио врло много. За тридесет година непрекидног рада и учитељовања у селу Лучанима, он је забележио лепе резултате. Подигао је задругу, а с њом и цело село. Иако је данас већ у шездесетим годинама, Радомир Цвијовић још није сео да се одмара. Он неуморно ради и ствара, јер воли своју земљу и људе око себе.