Булатовић Новица

81
Булатовић Новица
Булатовић Новица

 

 

име: Новица
презиме: Булатовић
име оца:
место: Медевце
општина: Медвеђа
година рођења:
година смрти:

 

НА ДРИНИ

Непријатељске земунице биле су густо нанизане поред Дрине. Наш допунски батаљон, чији је командант био Милош Цветић, добио је наређење да се пребаци преко реке. Они који су учествовали у борбама на Дрини, најбоље знају колико је то био тежак и крвав посао. Ето, јутрос је отишла једна патрола из друге чете. Два Пироћанца и један из села Тулара пребацили се чамцем на босанску обалу. И погинула сва тројица, ниједан се није вратио.
А наређење је било кратко: прелаз преко Дрине по сваку цену. И док задатак не буде извршен, друга чета допунског батаљона неће бити смењена.
С писменим наређењем у руци, командант батаљона Милош Цветић стао је пред војнике и запитао:
– Јунаци, има ли ко међу вама да добровољно пређе на ону страну? Тај ће бити унапређен?
Први се издвоји Новица Булатовић, отресит сељак из Медевца, у Јабланици. На његовом дугачком мрком лицу, које је било непомично и мирно као да је из камена исклесано, читала се снага одлучног човека. Он је био другопозивац.
– Ја ћу, господине мајоре! Не тражим ни чин ни одликовања и идем с драга срца. Једном се мре!
Из друге чете јави се још један младић од Охрида. Звао се Миодраг. Ту је и Нишлија, каплар Љубисав, а са њима један ражаловани капетан са Једрена. Он је био помилован, па је казано да ће му чин бити враћен ако се истакне у рату. Њима су се придружила још два редова.
Дрину ће прећи код села Лонина, испод Љубовије. Ту има око четрдесетак кућа црногорских досељеника. Један мештанин превезао их је чамцем преко Дрине. Био је дан. Искрцали су се у неком шибљаку, а онда ударили преко поља, које се простирало лево од реке. Кретали су се како су кад могли: негде повијени, негде пужући. Тако су пришли друму на педесет корака. Сумрак се већ спуштао.
Ражаловани капетан остао је насред поља. Тако су се договорили. Он ће показати пут четворици пешака ако буду бежали. А они су отишли ка друму.
Так . .. так. .. так! Друмом су се чули кораци, а затим неки жагор.
– Ја ћу горе на насип, а ви стављајте ножеве на пушке и по две бомбе у џепове, – казао је Новица Булатовић – Ако их буде више него што је нас – пустићемо их да прођу. У том случају ја ћу бацити камичак са насипа. А ако их је колико и нас – напашћемо их, па бар једног живог да ухватимо.
Ноћ се лагано спуштала и нестајали видици. Киша је ромињала. Тамо испод брда сместила се аустриска комора. Из даљине допире рзање коња и чује се дозивање војника. Ко зна колико их је тамо.
Так… так. .. так! Кораци се све ближе примичу и говор се јасније чује. Новица Булатовић приљубио се уз насип, па из једног бусена траве гледа низ друм. Појавише се тројица: два официра и један наредник, који је пребацио немарно аустриски карабин преко рамена. За њима није било никакве пратње. Новица даде знак онима испод насипа. Успузаше и они. А када је непријатељска тројка пролазила поред њега, Новица скочи с насипа и ухвати аустриског наредника преко груди, тако да му је спутао руке. С пушкама на готовс три његова друга искочише у исти час.
– Предајте се, иначе ћу вас убити! – усплахирено им је говорио Новица.
Официри дигоше руке. А онај наредник, кад виде шта се догађа, поче из све снаге да се отима и батрга.
– Мајку ти опанчарску! — псовао је он гадно Новици, који га је стегао и укљештио својим снажним рукама. – Мене нећеш живог одвести, стоко србијанска!
И настало је гушање између наредника и Новице. Онај је био снажан и неколико пута окренуо је Новицу око себе. Свалише се тако у јарак поред друма. Миодраг из Охрида виде то и викну:
– Држи, бре, Новица!
И притрча к њему, али овај га удари и одгурну ногом. У једном часу наредник се отрже и прихвати пушку. Али, срећом, Новица је био бржи и једним ударом бајонета оборио га је.
Без задржавања, они су повели двојицу заробљених аустриских официра. Али тек што су одмакли две-три стотине корака за њима припуцаше пушке. Трком су наставили пут. И нису нашли место где им је остао чамац, него набасали на реку читав километар ниже. Био је пливак. Загазили су и пребацили се на једну аду. Ражалованог капетана нигде.
– Мора да је побегао до чамца, — каже Новица.
– Ама побегао је он са чамцем, јер ни чамца нигде нема.
Међутим, нашли су га у врбаку, на ади. Ту се већ био пребацио и цео наш стрељачки строј са два митраљеза. Војници су распитивали Новицу и његове другове како су заробили аустриске официре.
– Море, лако је било заробити ову двојицу, они су мирни као јагањци. Али Бог да вас сачува оног наредника, мал’ што ми главу не отсече.
Са двојицом заробљених аустриских официра, Новица и његови другови отишли су команданту батаљона и поднели извештај о извршеном задатку. Командант им захвалио и свакоме дао по двадесет дана одмора. А командант дивизије наредио да се сва четворица одмах упуте у Пецку. Њихов јуначки подвиг требало је наградити. И заиста, у Пецкој им је приређен дочек. Цео пук продефиловао је испред њих.
Тако је Новица Булатовић стекао Карађорђеву звезду. И наставио да ратује. Још три пуне године ишао је из рова у ров, из борбе у борбу. А онда се вратио у своје село Медевце, где више није било старе куће Булатовића, у којој је он рођен. Бугари су је запалили. Нашао је само згариште и голу ледину пред кућом.