име: Живорад
презиме: Богдановић
име оца: Алекса
место: Непричава
општина: Лајковац
година рођења: 1884.
година смрти: 1969.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Богдановић А. Живорад, официр и банкар (Непричава, Лајковац, 4. II 1884 – Париз, 1969).
Отац Алекса, родом из Великог Градишта, и мајка Мирјана, рођ. Илић из Непричаве, угоститељски радници.
Основну школу учио је у Ваљеву, а гимназију у Ваљеву и Шапцу. Првог септембра 1901. године као питомац XXXIV класе ступио је у НШ ВА. Као један од најбољих у класи, августа 1905. произведен је за пешадијског потпоручника. Касније је завршио ВШ ВА, припрему за генералштабну струку и Школу гађања.
У чин поручника унапређен је 1909, капетана II класе 1912; капетана I класе 1913. године. Мајорски чин добио је 1915, а потпуковнички 1920. године. По својој молби пензионисан је 21. јула 1921. године јер се, наводно, није слагао са судским процесом вођеним против Драгутина Димитријевића Аписа и његових сарадника. Преведен је у резерву и касније унапређен у чин резервног пешадијског пуковника.
Учествовао је у свим ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. У балканским ратовима био је водник и ађутант Дринске дивизије I позива.
Током I светског рата обављао је дужности: командира чете, команданта батаљона и начелника штаба II дунавске пешадијске дивизије. Током више борби вршио је потребна рекогностицирања са необичном вољом, енергијом и истрајношћу у раду, а показао је изузетну храброст и сналажљивост. Рањаван је у борбама на Церу 17. августа 1914. и на Врачем брду (у Колубарској бици) 10. новембра 1914. године.
У мирно доба био је командант батаљона, а неко време и на служби у штабу II армијске области. Најчешћа његова службена оцена је гласила: Одличан официр и заслужује сваку препоруку.
Као резервни артиљеријски пуковник мобилисан је и априла 1941. године. Заробљен је и упућен у немачко ропство. По завршетку рата одбио је да се врати у земљу и остао у Француској као емигрант.
Умро је у Паризу и сахрањен на тамошњем официрском гробљу, уз све војне почасти.
После пензионисања био је директор Бачке кредитне банке у Новом Саду, члан Управног одбора Новосадске продуктне и ефектне банке и директор Новосадске (Дунавске) штедионице од 1932. године до почетка II светског рата. Бан Дунавске бановине овластио га је да изради План колонизације Војводине, како би се спречило немачко јачање на том простору, али он није реализован, пошто му надлежне институције нису пружиле одговарајућу подршку.
Током 1910. године оженио се Миленом, кћерком Јована Божовића, познатог адвоката из Ваљева, а унуком антропогеографа Љубомира Павловића. Имали су кћи Катарину – Лалу.
За ратне и мирнодопске заслуге одликован је: Медаљом за ревносну службу, Златном медаљом за храброст, Медаљом Црвеног крста, Орденом белог орла V, IV и III степена, Орденом Светог Саве III реда и официрским Орденом Карађорђеве звезде IV реда. Имао је и све четири споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године, а Французи су га одликовали својим Орденом ратног крста са палмом.