Избијање II армије на церске положаје

344

Командант ауетроугарске 5. армије непрекидно је појачавао дејство артиљерије на свом фронту. Он се старао и о томе да помоћу ископаних приближница приђе што ближе српским утврђеним положајима и уклони њихове препреке.
Рано изјутра 24. октобра извршен је напад на одсеку Саве од р. Засавице до карауле Омеров чардак који је бранио Равањски одрод (ескадрон коњице, батаљон 19. пука и шест чета 6. пука III, са два митраљеза и два пољска топа). После јаке артиљеријске припроме, у којој је учествовао и монитор „Марош” и више рововских мерзера, 37. пук из 71. бригаде напао је са два батаљона од с. Засавице и око 15.30 часова заузео први утврђени положај на Преком путу (код с. Равња), заробивши више војника и запленивши 4 митраљеза и 600 пушака. Посада је одступила ка с. Равњу и задржала се на 500 м источно од села, на другом утврђеном положају, наслоњена десним крилом на р. Засавицу, а левим на Саву. На овај положај дошла су јој појачања упућена по наређењу команданта армије.
На фронту Северног одреда непријатељ је од 15 часова тукао јаком ватром северну ивицу Глушаца. У исто време отворио је јаку ватру на 15. пук (леви одсек Тимочке дивизије I), а одмах потом и на 1. батаљон 14. пука и 5. пољску батерију (десни одсек исте дивизије). Српска артиљерија је успешно дејствовала.
Непријатељ је тукао ватром и Парашнички одред, а затим је око 17,30 часова напао његов десни одсек. али је одбијен. Са ваздушног балона код Дреновачке шуме осматрао је цео дан бојиште. У 16 часова надлетео је авионом од Ноћаја преко Глушаца и бацао летке нашим војницима. Истовремено је долетео један непријатељски авион од Митровице и напао српски балон подигнут у кључу Битве, принудивши га да се спусти. Непријатељски авион надлетао је и од Кленка низ Саву у 9.15 часова и код Шабачког одреда.
После једнодневног затишја, 5. армија је 26. октобра наставила офанзиву нападима на Равањски одред код Раденковића. Непријатељ је нападао са 12 батаљона (71. бригадом ојачаном 102. пуком из 17. бригаде, са два батаљона 28. пука из 42. бригаде и 23. јегерским батаљоном) потпомогнутим мониторима „Марош” и „Кереш”. Главни напад био је управљен на Равањски одред и Раденковић, а помоћни на Глушце. После артиљеријске припреме, извођене ноћу 25/26. и у току дана 26. октобра, извршени су јаки пешадијски напади али су одбијени, као што је одбијен и помоћни напад од Ноћаја на Глушце. Непријатељ је тукао целог дана и Парашнички одред да не би могао да помогне Равањском одреду.
Главни напад 27. октобра требало је да изврши ојачана 71. бригада на Равње и Раденковић, а њу је требало да номогне 8. корпус демонстративним нападом на Парашнички одред (3. и 4, батаљон 14. пука II и 1. батаљон 3. пука, три пољске и једна Крупова батерија; батаљон 14. пука и пољска батерија Тимочке I – у резерви). Захваљујући одличном дејству артиљерије 8. корпуса, овим нападом постигнут је изненада велики успех на месту где се везивало лево крило Парашничког одреда са десним одсеком Моравске I, северно од Васиљевића колибе.
Напад 21. ландверске дивизије на десно крило и центар Парашничког одреда одбијен је. Тада је непријатељ обасуо ураганском артиљеријском ватром Парашнички одред и десни одсек Моравске I, сасређујући најјачу ватру северно од Васиљевића колиба. Пошто су стрељачки заклони били преорани разорним зрнима, опстанак посаде постао је немогућан у њима. За ојачавање упућене две чете 2. пука, из резерве десног одсека. Непријатељ је поново напао 21. дивизијом Парашнички одред, а 18. бригадом из 9. дивизије спој између Парашничког одреда и десног одсека Моравске I, где су се налазили чета 14. пука II, 1. батаљон 3. пука из Парашничког одреда и 1. батаљон 16. пука из десног одсека дивизије. Они су морали око 9 часова да одступе на око 100 м од ивице шуме и одатле су поново отворили ватру. Из дивизијске резерве упућен им је у помоћ 2. батаљон 3. пука који је при подилажењу упао у јаку ватру и био принуђен да заједно са њим одступи. Тиме је откривен леви бок Парашничког одреда и десни бок Моравске I, те се Парашнички одред морао повући на северну ивицу утврђеног села Црна Бара, а Равањски одред на утврђени положај код с. Баново Поље.
Повлачење Равањског и Парашничког одреда и поседање за одбрану положаја с. Баново Поље и Црна Бара извршено је до 12.40 часова. Тада је командант српске II армије наредио да се Равањски одред, ако буде приморан на повлачење из с. Бановог Поља, повуче на северну ивицу с. Совљака и Глоговца, хватајући десно везу са Северним одредом код с. Богатића, а лево са Парашничким одредом код с. Црне Баре.
Нападач се задржао на заузетом положају с. Равње – Омеров чардак – Васиљевића колибе. Губици Парашничког одреда и десног одсека Моравске дивизије I били су велики.
Командант II армије предложио је, у 20.30 часова, Врховној команди да се благовремено исели становништво из села северно од друма Шабац – Лешница да не би у случају повлачења II армије на утврђене положаје, на падинама Цера, закрчило и онај мали број узаних и тешко пролазних сеоских путева. Затим је у другој депеши изнео велику оскудицу у артиљеријској муницији и тешкоће вођења борбе против непријатеља који има многобројну и разноврсну артиљерију са изобиљем муниције, те може да руши ровове и затрпава војнике, а да му се не може равном мером одговарати, што убија морал његових војника. Командант армије је овом приликом молио да се смени јер не може да поднесе овакву ситуацију. Војвода Путник му је преко телефона одговорио да оскудица у артиљеријској муницији не може бити разлог за смену команданта II армије, јер се муниција даје колико се може, а затим и да нема ко да га замени. „Ми треба да се боримо макар остали само с пушкама” рекао је Путник на крају разговора, када је Степа инсистирао на својој смени. У вези са предлогом за повлачење, Врховна команда је наредила да се нађе погодан начин за упозорење становништва на опасност због могућног повлачења II армије, па ако ко хоће да се уклони нека то учини благовремено, да доцнијим повлачењем не би био на сметњи војсци. Настојало се да се не створи узбуна код народа и да непријатељ не сазна за намеру о повлачењу.

У току 28. октобра аустроугарска 5. армија наставила је напад на јединице српске II армије на утврђеним положајима с. Баново Поље, с. Црна Бара и на десној обали Дрине до утока р. Јадра. После повремене артиљеријске и пешадијске ватре са фронта 8. корпуса, којој је у току протекле ноћи био изложен Равањски одред, изјутра је напала 71. бригада на десно крило Равањског одреда, које је, само ојачавањем одредском резервом, успело да задржи нападача. У извештају Врховној номанди од 16.50 часова командант II армије налази да се не може давати дуг отпор код Бановог Поља, а његов пад ће повући и напуштање линије с. Глушци – с. Раденковић. Како по мишљењу команданта армије ни линија с. Метковић – с. Богатић – с. Совљак – с. Глоговац – с. Црна Бара није погодна за давање дужег отпора, он је одлучио да се на појаву озбиљног и јаког непријатељског притиска одржи, по могућности до прве ноћи, па да онда нареди повлачење на утврђену церску линију. Износећи ово своје мишљење војвода Степа је молио за мишљење да ли је његов предлог противан намерама Врховне команде, нашта је ова одговорила да се командант II армије управља по директиви Врховне команде од 24. септембра (она предвиђа линију Шабац – Цер – Видојевица).
По одобрењу Врховне команде III армија је овог дана извршила напад на део положаја аустроугарске 6. армије: Кулиште (к. 708) – к. 484 – к. 464, али тај напад није утицао на офанзивна дејства непријатеља, па ћемо о њему говорити на другом месту.
Напади 5. армије настављени су и 29. октобра. Из Комбинованог корпуса нападала је 71. бригада на јединице Равањског одреда, а 8 корпус је нападао на јединице Парашничког одреда. Ови одреди су се упорно бранили и присилили нападача на споро надирање, тако да овде није могао тако брзо да постигне потпун успех.
Командант II армије предузео је 29. октобра значајније мере да би приволео Врховну команду на благовремено повлачење армије на церске положаје. Он је сазвао све команданте дивизија у Богатић (осим команданта Тимочке II) ради процене ситуације и доношења одлуке о даљем раду армије. Седница је трајала од 11 до 13 часова. На питање: да ли, према садањем стању наших и непријатељских трупа, и даље остати у садашњем распореду или се одмах повући на утврђени церски положај за одсудан отпор једногласно је прихваћено решење да се II армија што пре повуче на церски утврђени положај, не чекајући да буде нападнута, јер се у противном неће моћи извршити уредно повлачење и организовати одсудна одбрана на церском положају. У вези с таквим решењем, једногласно је одлучено да се повлачење изврши ноћу 30/31. октобра, пошто се изврше потребне припреме, а Равањски одред да се ојача са две чете, како би могао издржати притисак непријатеља у току 30. октобра.
После саветовања, командант српске II армије наредио је командантима дивизија да изврше припреме за што уредније повлачење, а да извршењу приступе тек кад за то добију наређење. О свему овоме известио је у 16 часова Врховну команду с напоменом да наређење за повлачење неће издати пре него што му Врховна команда то одобри, како овим повлачењем не би пореметио стратегијске комбинације Врховне команде.
Врховна команда је у 18.30 часова захтевала да војвода Степа образложи побуде за повлачење без борбе са садањих положаја на церске; да ли су примећене припреме непријатеља за напад и да ли је непријатељ добио каква нова појачања. У 20 часова стигло је СВК образложење војводе Степе којим је у узроке за појачање навео: долазак нових појачања непријатељу; опадање морала код јединица Равањског и Парашничког одреда, због великих губитака, те се не може рачунати ни на какав њихов јачи отпор; надмоћност непријатеља у артиљерији, а нарочито у тешким оруђима и артиљеријској муницији; слабост за одбрану положаја на којима се налази сада; близину непријатеља који је израдом приближница успео да с приближи десном крилу Шумадијске I на 100 м, а то му се не може ометати. јер артиљерија нема разорних зрна. Врховна команда је, у поноћ 29/30. октобра, на ово одговорила команданту II армије: „Ако налазите, да се на садањој браничкој линији не би могли одржати још за који дан без опасности по доцније уредно одступање, онда се можете повући на нову браничку линију. Коначну одлуку по овоме доставите”. Тако је, најзад, прихваћен предлог команданта II армије за правовремено извлачење из Мачве на раније уређене церске положаје.
Командант II армије, предвиђајући повлачење најистакнутијег дела армије (Моравске I), нарочито ако попусти десно крило армије (Шумадијска I и Тимочка I), издао је још 17. септембра команданту Моравске I припремно наређење за повлачење на церски положај. Али до извршења овог наређења није дошло, јер га је заменио директивом од 25. септембра, којом је предвиђено да се армија, ако буде принуђена, повуче на линију Видојевица (к. 404) – с. Чокешина – Парлог (к. 206) – Косовац (к. 185) – с. Бела Река – с. Пуљковић – Парлог – с. Добрић – с. Маове – с. Јевремовац – Потес; Тимочка II имала је најодсудније да брани Видојевицу на којој се и налазила; Моравска I заузимањем линије Парлог (к. 206) – Косовац – с. Бела Река – с. Пуљковић – Парлог, са ослоним тачкама на Грабовцу и Бобији, а јачим груписањем на десном крилу, везујући се десно са Тимочком I код с. Добрића, а лево са Тимочком II код Нечајске реке; Тимочка I ће бранити положај с. Добрић – с. Маове до с. Јевремовца, са ослоном тачком на Белом камену, везујући се десно са Шумадијском I код Јевремовца, Шумадијска I имала је да се прикупи на утврђеној заравни код Јевремовца и да служи као маневарско крило, поседајући само најпотребнијим делом утврђења изложена удару непријатеља; један свој пешадијски пук и 2 хаубице М 97 ставља на располагање Шабачком одреду као појачање за одбрану Шапца, који ће своју градску артиљерију (сем хаубица и мерзера) поставити на положаје код Јевремовца.
Одреди су имали да оду: Парашнички, у састав Тимочке I правцем с. Црна Бара – с. Глоговац – с. Клење – с. Дубље – с. Слепчевић – с. Богосавац – с. Маове; Равањски у састав Шумадијске I правцем с. Баново Поље – с. Богатић – с. Дубље – с. Слепчевић – с. Јевремовац; Северни, у састав Шумадијске I правцем с. Раденковић – с. Богатић – с. Глушци – с. Белотић и даље преко с. Штитара, с. Мајура у с. Јевремовац. Јединице из Моравске I које су биле у саставу Парашничког и Равањског одреда, имале су да оду у састав своје дивизије. Ред повлачења: Равањски одред, Парашнички одред, Моравска I почев са десним крилом, део Северног одреда из с. Раденковића па остали део Северног одреда; затим Тимочка I, Шумадијска I. Предвиђено је да Северни одред, Тимочка I и Шумадијска I штите повлачење Моравске I, Парашничког и Равањског одреда од удара са севера и истока. Командантима је стављено у задатак да разраде све што је потребно да би се повлачење могло у реду и безбедности извршити када се буде наредило.
До извршења ове директиве дошло је тек кад је добијено наређење Врховне команде од поноћи 29/30. октобра. Командант српске II армије сад је могао да буде врло кратак у наређењима. У 8.15 часова 30. октобра он је наредио Моравској I, Тимочкој I и Шумадијској I да се на основу одобрења Врховне команде повуку на церске положаје како је то његовом директивом од 25. септембра предвиђено, а усменим споразумом од 29. октобра устаљено. Повлачење да се изврши ноћу 30/31. октобра. Ситније измене и допуне унесене овом приликом у директиву од 25. септембра нису промениле њене битне одредбе. Село Бојић је узето за смештај штаба армије. Командант Шабачког одреда обавештен је о повлачењу у 9.12 часова 30. октобра; саопштено му је да ће за сада добити од команданта Шумадијске два батаљона уместо цео пук. Команданту Тимочке II послато је наређење у 9.15 часова.
У 19.25 часова 30. октобра Врховна команда је упозорила команданта II армије у с. Бојићу на значај Видојевице, као заједничког наслона II и III армије на коме се оне додирују. Видојевица је сада била истурена у односу на фронт II и III армије, те и јаче изложена непријатељским ударима. А у случају њеног пада била би прекинута веза између армија и угрожени њихови бокови и позадине. Стога је Врховна команда наредила да се одбрана Видојевице тако организује да може противстати најјачим непријатељевим нападима, а он се на овој одбрамбеној линији „мора дочекати са највећим упорством и енергијом и улити свакоме идеју, да се са те линије не сме ни мислити на повлачење. На тој линији има непријатељ да се победи”.
Док су у току 30. октобра на српској страни издавана наређења за повлачење, непријатељ је левим крилом Комбинованог корпуса нападао Шумадијску I и увече заузео утврђени положај северно од Мајура. Равањски одред извршио је овог дана један напад из села Бановог Поља, али није успео да пређе Засавицу. На фронту према непријатељевој 6. армији није било важнијих догађаја.
Санџачка војска је 30. октобра била овако распоређена у одбрани: на одсеку од Лима до р. Јањине Бјелопољска бригада (један батаљон и 2 брдска спорометна топа); од Јањине до Колијевке Васојевићка (три батаљона) и Доњовасојевићка бригада (три батаљона) са 2 брдска брзометна и 2 пољска брзометна топа; до колског пута Чајниче — Горажде, Ловћенска (пет батаљона) и Пљеваљска бригада (900 бораца) са 2 пољска брзометна, 6 Дебанжових пољских и 4 брдска топа и 2 пољске хаубице: до Оглешевеког потока Колашинска бригада са 2 брдска брзометна и 2 брдска Крупова спорометна топа. Општа резерва: четири батаљона Колашинске бригаде код Паљике и један код Међуречја.
Дрински одред црногорске војске припремао се за одбрану и 31. октобра је распоређен овако: од Оглешевског до Језерског потока, Зетска бригада (два батаљона); до р. Јањине Дурмиторска бригада (три батаљона) са 2 пољска брзометна топа, Дебанжова батерија од 4 топа и два одељења по 2 митраљеза; до Плијеша Спушка бригада (шест батаљона) са водом пољске и водом Шкодине батерије (4 топа) и 2 митраљеза. Одредска резерва, десна група (Зетска бригада – два батаљона, вод брзометних топова и митраљеско одељење) у с. Церова Раван; лева група (Дечанска бригада – три батаљопа и вод пољских хаубица) на Златаји (к. 1216).
У току ноћи 30/31. октобра српска II армија је извршила повлачење на церски положај:
Равањски одред, под заштитом Јадарског четничког одреда, повукао се са положаја с. Баново Поље у 21 час правцем: Совљак – Богатић – Дубље – Слепчевић – Богосавац – Маове, у састав Тимочке I. У исто време се повукао и Парашнички одред правцем с. Глоговац – с. Клење – с. Дубље – с. Богосавац – Маове такође у састав Тимочке I. У 21 час повукла се на предвиђене положаје и Моравска I; коњички ескадрон, са митраљеским одељењем, задржао се на линији Дуваниште – Змињак – Рибари; штаб у Радовашници. Два батаљона 15 пука II упућена су Тимочкој II на Карапанчин гроб (к. 244). Повлачење је извршено без икаквог узнемиравања од 8. корпуса. Патроле су остале на положајима до 2 часа 31. октобра. Колико је непријатељ био необавештен о повлачењу дивизије види се из тога што ни до подне 31 октобра није ништа против ње предузео.
Северни одред који је био под командом Тимочке I, повукао се са левог одсека из с. Раденковића у 18 часова, а са десног из Глушаца, чим су овде стигле јединице из с. Раденковића, правцем Богатић – Белотић – Штитар у састав Шумадијске I. Тимочка I, чим је Северни одред стигио у њену висину, отпочела је повлачење правцем Белотић – Богосавац и посела за одбрану положај Безимени поток – Маове – Добрић. Из Штитара је Шумадијској I упућен 10. пук.
Шумадијска I почела је у 18 часова да се повлачи ка Јевремовцу, где је стигла 31. октобра у 8 часова и одмах посела положај за одбрану; коњички пук остао је код с. Мајура; пгтаб је отишао у Вукошић.
Повлачење је извршено без узнемиравања од непријатеља, али га је успоравала огромна поворка избеглица. Белики број кола закрчио је иначе врло рђаве путеве, сада у октобру и јако блатњаве. Цела Мачва, се, тако рећи, нашла у збегу. Најразличитија кола, у која су упрегнута по 2 и 4 коња, или по 2, 4 и 6 волова или крава, натоварена дењцима, са женама и преплашеном децом; затим чопори ситне стоке, џелепи (крда) говеда – сва та шарена гомила кренула је на 1-2 часа пре поласка трупа и закрчила све путеве на целој одступној просторији. Није тешко замислити колико је то утицало на морал, ред и дисциплину код трупа које су одступале, али су ипак помагале избеглицама да извуку кола из блата, гурале их уз нагибе итд. Војници су храбрили сељаке, уверавајући их да ће се за кратко време вратити и непријатеља поново протерати из Мачве. Тешко је у овим условима било обезбедити основни принцип потребан за овакву врсту дејства – тајност. Вика, ларма, дозивање људи и жена, запевка домаћица и гласно гоњење стоке и поред најбоље воље и употребљених средстава нису се могли спречити.
Због промене ситуације код II армије, СВК је ставила Коњичку дивизију под команду команданта II армије и наредила јој у 13 часова да се прикупи на десној обали Добраве, на простору од с. Миокуса до р. Млакве. На располагање II армије стављени су још: 19. кадровски пук са пољском брзометном батеријом и јединице на делу граничног фронта од с. Ушћа до утока Добраве (два батаљона 5. пука III).


Распоред на церским положајима

Трупе српске II армије, по повлачењу извршеном у току 31. октобра, одмах су поселе за одбрану одређене положаје. Коњичка дивизија се прикупила на десној обали Добраве, од с. Миокуса до р. Млакве. Гранични фронт од с. Ушћа до утока Добраве обезбеђивала су два батаљона 5. пука III позива, Шабачки одред је организовао одбрану Шапца на два одсека: источни, од р. Думаче до Царинарнице, посели су 3. батаљон 13. пука, батаљон Последње одбране, два Дебанжова топа, две хаубице и вод коњице, а у одсечној резерви био је 4. батаљон 6. пука III са задатком да спречи непријатељу прелаз преко Мишарске аде и заузимање мишарског положаја; северни, од Царинарнице до Артиљеријске касарне, посео је 13. пук (без 3. батаљона) са 2 митраљеза, 4 Дебанжова топа, 2 мерзера и 2 градска топа 12 цм М 97. У резерви Шабачког одреда су били Тимочки коњички пук и 3. батаљон 6. пука III (дању у Шанином шору, а ноћу на Вашаришту). Артиљерија је имала задатак да непријатељу спречава прелазак Саве, нарочито преко Мишарске аде. Командант одреда налазио се на јужном излазу из Преког шора. Одред је за појачање очекивао још два батаљона из 10. пука и две хаубице М. 97 мз Шумадијске I.
Шумадијска дивизија I оставила је Коњички пук код с. Мајура, а остале снаге стигле су у 8 часова на положај Потес – с. Јевремовац (до безименог потока). Десни одсек, рејон Потеса, посела су два батаљона 10. пука са 2 митраљеза и 6. пољском батеријом; леви одсек, на Јевремовцу, посели су 19. пук и 1. пољски дивизион. Дивизијска резерва распоредила се у две групе: десна (11. и 12. пук) лево од друма на простору Дренова бара, с. Доња Врањска; лева (артиљерија и пионирски полубатаљон) десно од друма, на простору између Доње и Горње Врањске и то артиљерија на десној обали Думаче, а пионири поред друма. Штаб дивизије сместио се у Вукошићу. Комуникацијски правац био је друм Шабац – с. Велики Бошњак. Возови и установе имали су да се распореде источно од друма.
Тимочка I посела је до 11 часова положај од безименог потока код Јевремовца па закључно са с. Добрић. Десни одсек, од безименог потока код Јевремовца до потока Мутник, посели су 3. и 4. батаљон 20. пука, затим 14. пук II (без 1. батаљона) и 2. пољски артиљеријски дивизион; леви одсек, од потока Мутник па закључно са с. Добрић, посели су 15. пук, 4. батаљон 13. пука II, 4. батаљон 15. пука II и 1. пољски артиљеријски дивизион. Дивизијска резерва је постављена у изворном делу Липовичког потока (14. пук I, 1. батаљон 14. пука II, 1. и 2. батаљон 6. пука III, Јадарски четнички одред и заплењена Шкодина пољска батерија од 6 топова). Штаб дивизије сместио се у с. Слатина.
Моравска дивизија I је у 8 часова посела за одбрану положај од Добрића до р. Нечаја. Десни одсек (Парлог и с. Пуљковић) посела су два батаљона 16. пука са пољском батеријом и 2 хаубице; средњи одсек (Главица – Високи парлог и Бобија), посели су 2. пук и два батаљона 1. Пука. 2. пољски артиљеријски девизион и 2 хаубице; леви одсек (Косовац к. 185 – Парлог к. 206 – Грабовац к. 535), посели су два батаљона 16. пука и 1. пољски артиљеријски дивизион. Дивизијска резерва (два батаљона 1. пука, затим 3. пук и пионирски полубатаљон) са штабом дивизије у Радовашници.
Тимочка дивизија II налазила се на положају од р. Нечаја до р. Јадра, држећи главне снаге на Видојевици (к. 404). Њој су из Моравске I враћена два батаљона 15. пука II на Карапанчин гроб (к. 244).
Изјутра, 31. октобра, аустроугарска 5. армија била је изненађена повлачењем II армије. Комбиновани корпус је 29. дивизијом извршио у 6 часова јуриш на празна утврђења Шумадијске I јужно од Причиновића, затим је опрезно наступао и заузео Табанавић, одакле је у 10.45 часова упутио ка Шапцу два ескадрона, батаљон пешадије и једну батерију. Шумадијски коњички пук се повукао из Мајура, преко Јевремовца, на Липар. У 17 часова један пук 29. дивизије, потпомогнут јаком артиљеријском ватром са леве обале Саве, напао је северни одсек Шабачког одреда, заузео Царинарницу и ту се задржао, али су је трупе од северног одсека, ојачане деловима из одреске резерве, повратиле одбацивши непријатеља на линију Стругара – с. Мајур.
8. корпус почео је да наступа тек око подне. Његови предњи делови стигли су у 16 часова на линију Клење – Бадовинци, где су се задржали, а главним снагама је заузео Глоговац. Команданту Балканске војске у првом тренутку се учинило да су се главне снаге српске II армије повукле јужно од Шапца, да би избегле одсудни удар, а да се мањи део повукао на Цер. Међутим, ускоро се показало да се II армија повукла на северне падине Цера које су биле врло подесне за одсудну одбрану и благовремено утврђивање, са намером да ту задржи надирање 5. армије.