Војни судови

189

У 53. седници XXII сесије аустријског парламента од 22. јануара 1918. изнео је др. А. Корошец у својој интерпелацији важну наредбу врховне војне команде из првих месеци рата, која му је дошла до рука. Та се наредба тиче “Формалног упрошћавања у бојном судском поступку” и гласи дословце у преводу овако:
“Извршавајући објаву ц. и кр. министарства рата створену у споразуму са ц. кр. министарством за земаљску обрану, оделење 4/2 од 5. септембра 1914., Рес бр. 273., упозоравају се сви органи војног судства, који врше дужност према бојном поступку у Аустрији, онда у Босни и Херцеговини, као и у подручју окупираном од војске, да није никаква сметња да се одмах проведе преки суд, што би се морала добити наредба надлежног команданта за тај поступак, а особито у оним случајевима не, кад је надлежни заповедник далеко од уреда, који заступа, и кад се чини, да је уведење преко суда одмах нужно као застрашавајући пример”. А § 438 војничког казненог поступка изрично вели:
“Наредба за преки суд издаје се у нужном случају писменим налогом управљеним на војничког тужитеља од стране надлежног заповедника, у ком се имају тачно назначити и окривљеник као и дело, које га терети”. Даље се вели у наредби, коју је издала врховна команда: “Стога се упућују надлежни заповедници у подручју војске на бојном пољу, да могу издати опћениту писмену наредбу, не окрњујући своје право да потврђују осуде преког суда, свима судским референтима, који су им додељени, као и свима одасланим или експонираним официрима за судску службу, да у свима случајевима згодним за поступак преког суда по закону почну и проведу тај поступак без икакве даље нарочите наредбе надлежног заповедника”. Према тачки другој § 438 војног казн. поступка управо је дужност надлежног заповедника да испита, да ли је случај за поступак преког суда према закону допустив.
Врховна команда у споразуму са оба министарства сама, дакле, упућује своје подређене судске органе да обилазе закон и да поступак учине што бржим и површнијим. Рад на своју руку свих тих “експонираних” официра и мањих команданата изазивао је код ових непрепорно акте самовоље, појачаване нарочито свешћу о неодговорности за њих, и зависио је у највише случајева о њиховој мање или више развијеној правној свести и расположењу. А ми смо имали довољно прилике да познамо јасно, како су високи били етички принципи аустријске солдатеске и колико је човек смео с њима рачунати. Карактеристично је у тој ствари још и ово. Док се, и ако су у питању људски животи, настојало свом снагом, да се тобоже упрости поступак преког суда, па да се читав процес изводи без икаквих посебних истраживања и ишчекивања, могло би се мислити, да је настојање војне управе ишло за тим, да војску поштеди од свих тих невојничких послова. Али, кад видимо, да се у исто време стварају посебни одсеци у министарству за ратни надзор односно за унутрашњу шпијунажу; да је војска узела на се пола агенада грађанских судова у Срему, Босни и Херцеговини и Далмацији; да су се састављале читаве комисије и штабови за означавање и евиденцију политички сумњивих лица онда је више него јасно, да је упрошћавање преко суда учињено баш намерно, да би се могло страховитије деловати застрашивањем свих редова неограниченим самовољством појединаца. Није се, дакле, штедила војска од невојничких послова, него је по унапред спремљеном плану она узела на се све дужности, чак и полицијске, а привидно поједностављивање поступака, које је прописивао закон, ишло је само за тим, да обиђе те законе и да их учини илузорним. Важно је даље и ово. Док се упрошћавање судског бојног поступка и осим преког суда (изрично се тражило, да се о свему воде само “сумарни протоколи”!) проводило на подручју аустријске половине, Босне и Херцеговине и запоседнутих крајева, дотле је законом било искључено, да се тако поступа и на подручју круне св. Стефана. Зашто то? Је ли стога, што су Мађари, зазирући с разлогом од војничке јудикатуре, сматрали за своју потребу, да се законски обезбеде против ње или је Аустрија створила ту наредбу ради својих ранијих намера према словенском становништву својих ужих подручја и Босне и Херцеговине?
Какво је све било војно суђење у Босни и Херцеговини нека покажу ови примери. Свештеник Никола Прокопић пошао је 30. јула 1914. на вашар у Козарац, да тамо прода два вола. Волове му је гонио слуга, а он је сам дојахао до каменог моста у Јакуповићима, где је онда с једним пријатељем сео у кола и одвезао се у Козарац. Ту је остао до вечери и вратио се одатле рано кући не могавши продати волова. 1. августа по подне дође му седам жандара, претражи му сву кућу, а њега поведоше у затвор. Још исти дан би одведен у Козарац, где му један наредник саопшти да је затворен с тога, што је цестар Дмитар Јачишин, Галицијан, кога Прокопић није уопште познавао, поднео пријаву, како је Прокопић 30. јула дојахао до њега између Јакуповића и Козарца и довикнуо му: “Хеј цестару, Аустрија је објавила Србији рат, а ја ево идем у Козарац, да дигнем устанак. Ја ћу имати више војске, него је у Приједору и Козарцу, бићу јој војвода и ратоваћу против Аустрије” Озбиљном човеку, који позна ма и мало људску душу и наше прилике у Босни, била би од првог часа необично сумњива таква једна пријава је ли могуће да на почетку рата тако говори један трезвен човек и то да тако говори једном иноверцу, туђину, државном плаћенику? Не би ли сваком суцу била и дужност и потреба, да ствар проучи изближе и опрезније? Јер, да је Прокопић чак и наумио тако што, може ли се веровати да би он, тако с нога, без имало устручавања, ишао да то јавља првом кога сретне и нарочито једном човеку, за кога је могао знати (бар по оделу!), да је један од “службоуљудних” и да ће ту ствар пријавити и тако смести све његове планове? И како то, да о том није Прокопић ништа говорио у Козарцу, кад је тамо пошао да диже устанак? Војнички судови узеше ипак ствар за истиниту и одбише Прокопићев захтев, да се докаже, да он на том делу пута није уопште јаxао, него се повезао у колима. 2. августа био је предан у бањалучки гарнизонски затвор, а 8. августа је била главна расправа. Сведоци Прокопићеви, кочијаш и сапутник, нису никако били препуштени расправи, нити се хтео чути њихов исказ, те Прокопић, на основу Јачишинове пријаве, би осуђен на смрт на вешалима. С тешком муком и после дуге дебате би му дозвољено да апелира на вишу инстанцију. После дванаест дана стиже одговор, да се његова ствар преда грађанском суду. Кад је тај испитао читаву ствар нађе се у великој неприлици. Да не брискира војни суд у ствари, која је била јавна, бањалучки грађански суд осуди 15. Јануара 1915. Прокопића по § 142. (сметање јавног мира и реда) на 3 1/2 године тешке тамнице. И ако је и та осуда неправедна, колика ипак разлика између ње и оне војничке: 22. јануара одведен је Прокопић у Осијек, а после четири месеца у Арад. Тамо је остао до 25. октобра 1917., кад је био амнестиран.
У Фочи, на почетку рата, пошто су на граници одмах почела непријатељства и безглавост власти, многи људи нису доспели да предају оружје, а многи нису знали коме да га предају. Жандари су ревносно јављали све те случајеве, па чак и оне, где у кућама није било другог оружја осим хисторијског. Месни заповедник у Фочи замоли из Сарајева једног аудитора, да испита пријављене случајеве, а док тај стигне пријави се котарски судац Мате Бошкић, да он преузме тај посао. Одмах се организовао војни суд у баракама стрелишта, где су осуђеници одмах могли бити и побјени. Како је изгледало начин тог судовања види се најбоље по том, што је Бошкић у исто време био тумач језика (јер официри фочанског батаљона нису знали српски), истражни судац, државни одветник и правни саветник! Он је, најзад, и осуде писао. У три дана осудио је тај суд и дао стрељати на 70 људи, ради чега су Црногорци после уценили Бошкићеву главу. Саво Вујичић, који је био осуђен и утекао, прича, да је Бошкић натерао осуђенике, да један другом копају јаму. При том копању Вујичић се спасао. Исти тај Бошкић, који је за своје успехе био декорисан, био је истражни судац у бањалучком велеиздајничком процесу, а колико је био човек од дужне објективности, свесне хладнокрвности и уопште од финије човечанске културе показује најбоље то, што је Стевану Жакули, управитељу сарајевске трговачке академије и вођи бос. херц. соколске жупе, рекао сам, да би дра Лазу Поповића, интелектуалног вођу српског соколства, он лично својим рукама обесио без имало устручавања. За његову етичку карактеристику нека послужи најзад овај случај. Преметачину куће обавио је код Глигорија Јефтановића Бошкић и капетан Пфајфер и прегледане списе уступили су сарајевском окружном суду. Да учини немогућим свог противника барона Коласа, управитеља административног оделења земаљске владе, иначе једног мађарског аривисту без много скрупула, шеф босанског правосуђа, Пољак Хмељевски, употреби ту прилику и даде, преко Бошкића, подметнути, да је у тим списима била и једна меница Коласова од 5.000 круна са Јефтановића жиром. Изишло би, онда, да је Јефтановић имао својих посебних рачуна, да држи у својим рукама шефа административног оделења, а да је Колас, не пазећи интересе своје службе, долазио до новаца где је могао и можда ма под коју било сену. Колас ради тога буде пензионисан. Изненађен и после узбешњен он потера читаву ствар до краја и доби потпуну задовољштину. На судски проведеној расправи 3. јуна 1918. установило се, да Пфајфер те менице није нашао при преметачини Јефтановића ствари и да је то проста подвала. На основу тога био је Бошкић доведен у теснац и, премда се од стране његова шефа, кога је овај из лако појмљивих разлога, штедео, кушало свим могућим начинима, да се његов положај олакша, он је ипак био осуђен на новчану глобу или на 10 дана затвора. Ето, у рукама таквих елемената били су животи толиких наших људи и њима се, на основу наведене наредбе врховне војне команде, било препустило да самостално могу “делити правду” и престављати стубове монархијске свести и власти!
Судских војних осуда у прве две године рата било је врло много. Ми ћемо овде, према званичним образложењима у јавности, – јер до службених списа и читавог тока истраге не можемо доћи, а мртва уста не говоре, – изнети све, шта смо о том сазнали. Поједине казне са одузимањем слободе навешћемо кумулативно и издвојити само посебно карактеристичне случајеве. Осим тога, треба још навести да јустифицирања вршена по мањим местима. (Гацко, Билећа, Фоча, Вишеград) нису објављивана и да су ту све до данас није могао потпуно утврдити број осуђених на смрт, ни разлози због којих је то учињено.
Осудом тврђавног суда у Билећи од 13. септембра 1914. осуђени су на смрт Перо Парежанин за злочин “неовлаштеног врбовања” и Милан Глоговац, за злочин сукривње у тој ствари, јер су наговарали неке људе да иду у Добрићево, “где ће сваки мушкарац од 15-60 година добити од Црногораца оружје”. У Џилама су на смрт осуђени Максим Васиљевић и Милорад Милинковић “ради споразумка и припомоћи непријатељу”. У Сарајеву су обешени: Мијат Петровић, “јер је од србијанских чета примио пушку, проводио их, те им дојављивао вијести о нашој војсци”, Недо Орашанин “јер је подупирао непријатеља”, Стеван, Младен и Марко Чизмић и Максим Чурић, “јер су подупирали непријатеља и јер су осим тога примили од непријатеља оружја”, Милан Крсмановић, “јер је подупирао непријатеља, служио му као проводич, добављао му храну и заједно с њим пуцао на наш аероплан”, Перо Вукашиновић, Стеван Ристановић, Лазо Анџић, Митар Вуковић и Јанко Спахић, “јер су непријатеља подупирали”. У Тузли су суђени на смрт: Миливој Мађаревић, “јер се придружио непријатељу те га подупирао”, Цвјетко Вујадиновић и Јаков Дрмоњић, “јер су примили од непријатеља оружја, те му били на руци”, Цвијетин Филиповић, “јер је наговарао свијет да прими оружје од непријатеља, а сам се истом придружио”, Радован Мијатовић, “јер се 16. септембра 1914. код Сребренице борио против нас у редовима непријатеља и бацао на оружничку патролу постаје Скелани бомбе”. Све су те осуде, чије појединачне датуме нисмо могли установити, извршене пре 4. марта 1916., јер су цитиране у бањалучкој велеиздајничкој осуди, бр. 868/15., стр. 8990.
До тог времена пало је код војног суда у Бања Луци 449 осуда ради политичких кривица са различитим казнама затвора. А ради чега се све тамо осуђивало показују ови примери. Осудом бр. 252/14 кажњен је Никола Ћосић, трг. помоћник из Приједора, ради ових речи: “Ја сам Србин и остајем Србин и не бојим се никога, ја свога краља Петра штујем, и ја га не дам вријеђати, ја га волим, као што и ви вашега краља Фрању Јосипа”. Или, осудом бр. 342/14 суђен је трговац и тежак Милан Илић из Чатрње (кот. Бос. Градишка), ради тога што је ово рекао: “Ја сам Србин, ова земља српска и остат ће српска”. У много случајева, где се наводе извесне речи, човек се не може тачно обавестити о њиховом значењу, али нема сумње да добар део отпада на увеличавања, на денунцијације и на провоцирања. Јер у оно доба било је сваком слободно вређати Србима све што се хтело, а и најмање реаговање у том тону за српске стране било је довољно, да се дође у затвор и под најтеже прогоне. Нема сумње, да су оба горња примера настала у таквој прилици, да су била нимало агресивна, и да је ипак осуда пала само против Срба.
Веома је карактеристичан за војно судовање случај свештеника Вида Парежанина из Ластве. 31. јула 1914. пријавила је жандарска патрола, да је приликом преметачине Попове куће нашла у њој кило барута. 26. јула одредила је влада, да свак мора у року од 24 сата пријавити све што има код себе од оружја и муниције, иначе ће доћи под тешку војну казну. Наредба та објављена је, према службеној пријави 18, 14, 27. јула у Ластви и за предавање оружја и муниције одређен рок од три дана. Парежанин је изјавио приликом истраге, да је барут набавио хтијући правити рибњак, а деломично га употребљавао и за утишавање чела. 28. јула дознао је, да треба барут пријавити и предати; међутим, он је тог истог дана затворен. Разлога за судски прогон и осуду, према том, није било. Али је казна морала пасти. Генерал Браун одредио је кратко и без устручавања, да се 12. августа Парежанин “обеси као таоц”, што је одмах и извршено. Потпуно невин свештеник је узбеснео ради осуде и доведен пред вешала кликнуо је српском народу и слободи. Кад је, дуго иза осуде, удовица покојникова, која је остала са осмеро незбринуте деце, затражила од епархијског савета своју пензију, власти су забраниле да јој се изда, “што јој се муж у задњем часу под вјешалима нелојално понио”.
У Требињу је осудом војничког суда од 4. јануара 1915. (К 127/14), осуђена на четири месеца тамнице, ради увреде величанства, Симана Лојовић, којој није било на пуних 11 година (рођена 22. јула 1903. године). Казну је одлежала у требињском котарском затвору.
Митар Барзут осуђен је 7. септембра 1914. (К 25/14.) на четири године тешке тамнице, јер је суд без икаквих даљих истрага узео као “доказано”, да је он изговорио неке речи, ради којих га је пријавио Видак Ћосић, једини сведок, и ако је Барзут тврдио не само да дотичних речи није употребио, него да тај дан није ни излазио из куће. У изјави против изјаве суду је било доста само то, да је пријавитељ католик, а пријављени православни, па да његова одлука буде одмах донесена на штету туженог. У призивној судској одлуци изрично се вели: “Das Urteil stutzt sich zwar auf die Aussagen des einzigen Zeugen Vidak Ćosić, es ist aber eine ganz freie richterliche Uberzeugung ob man dem Zeugen Glauben schanken kann oder nicht”
25. новембра 1914. осуђен је Стојан Херцег (ос. бр. 99/ 14.) на смрт само ради тога, што је мало припит казао, да “аустријски војници нису дорасли српским и црногорским”. После је помилован на 15 година робије. 26. фебруара 1915. осуђен је на смрт на вешалима Јоко Бујановић (К 152/16), старац од 97 година, ради неких погрда Аустрије, и ако су га судски лекари као вештаци прогласили сенилним и према том не потпуно урачунљивим. После је и он помилован на 15 година робије и послан у Петроварадин.
У Тузли су повешани ови људи: 24. августа 1914. свештеник из Козлука Петар Лазаревић; Василије Зечић, кнез из Ратковића (кот. Сребреница); из кладањског котара Милош Виторовић и Јово Ковачевић. 20. октобра обесише из кладањског котара “ради злочина против војске” учињена “дијелом тиме, што су хотимице пропустили, да поднесу пријаву о приближавању непријатељских чета, а дијелом што су угостили српске чете и хранили их, чинили им службу као вође, и дијелом на њиховој страни се заједно с њима борили и учествовали у пљачкању непријатеља и напокон због угрожавања муслиманског житељства, да ће им запалити станове, ако их драговољно не испразне”: Божу Савића, Милкана и Мићу Зугу, Стјерана Бегу, Матију Горчиновића, Јову Јовановића, Тоду Вишњу, Саву Богдановића, Јову Тадића, Симу Ћурића, Митра, Перу, Николу, Данку Жугића, Јовицу Бркљу, Нику Поњарца, Марка Бркљу и Спасенију Бего. 30. септембра био је обешен саџија Марко Павлићевић из Тузле; 10. октобра Симо Петровић из Вишњице (кот. Власенице), после Пајо и Драго Матићи и Видак Пецовић из Тегара код Сребренице (13. октобра). Из рогатичког котара обешени су: Милија Вуксановић, Милош Средојевић и Петар Коњократ. Свима је суђено ради сувише опште узетог појма “злочина против војне силе”.
У Бијељини су обешени: Перо Симић из Црњељева 9. августа и 8. септембра Михајло и Душан Маринковић из Балатуна, јер да су сигналима обавештавали српску војску о аустријским кретањима. П. Симића, који се био случајно вратио кући из Србије, пријавио је као српског шпијуна кнез Ђоко Јовановић из Велике Обарске.
У Сарајеву су, по осуди војног суда, 24. септембра били обешени Јошо Скакавац, кнез из Јабуке (фочански котар) и Никола Симовић из истог места и то ради велеиздаје “почињене издајством Црногорцима кретања наших чета”. 2. октобра обешени су Јово Космук (сеоски сарајевски котар) и Илија Чудо из Горње Биоске (кот. Сарајево) ради “злочина против војске”.
У Мостару је обешен Јанко Ивезић из Невесиња, јер да је покушао дизати устанак.
Васо Милишић из Требиња стрељан је 10. априла 1915. у Дубровнику са овим образложењем, које је било јавно плакатирано. Он да је “покушао дне 3. травња о г. у разговору с другим особама да побуди мржњу и презир проти јединственој државној свези монархије и војној сили, те бијаше тога ради по приеком суду домобранског суда ц. и кр. заповједништва тврђаве и ратне луке у Ерцегновоме дне 9. травња 1915. осуђен на смрт стријељањем!” За ту кривицу, по нашем § 142. к. з, он би иначе могао бити суђен највише између 3-5 година.
22. јануара 1916. обешен је у Сарајеву Малиша Савић из Булатова код Чајнича, “ради злочина противу војне силе”. 17. фебруара обесио је Видак Шошић, живодер, 11 људи, а џелат Алојз Сајфрид 23. фебруара 9 људи у Требињу, који су били нађени у Црној Гори, где су били пребегли првих дана. Стари црногорски капетан Петар Радоман, који је преко двадесет година живео у Ластви као емигрант, био је најпре обешен, а како за дуго није умро, би поново на вешалима стрељан. Аћим Бјелогрлић из фочанског котара би 21. фебруара 1916. стрељан у Сарајеву. “Он се своједобно прикључио непријатељу те је за њега обављао оружничку службу”. 27. марта стрељан је Перо Топаловић из Оскоруше (вишеградски котар), “јер се као комитаџија прикључио непријатељу”. 18. маја стрељан је Анђелко Станић, сељак из Маргитића (рогатички котар), “који је за вриеме непријатељске инвазије ходао преобучен као Црногорац, оборужан пушком и обављао шпијунашку службу у корист непријатеља. Надаље је с осталима пуцао на један ц. и кр. аероплан, који је кружио над Рогатицом”. 4. септембра 1916. обешен је у Сарајеву Андрија Ћушкић из Челебића (кот. фочански), што се придружио Црногорцима и учествовао у борбама против Аустријанаца.
Ухваћен при повлачењу српске и црногорске војске био је обешен у Требињу 2. јуна 1916. Михајло Радовић с Пала.
У Грацу вожена је 15. новембра 1916. расправа против Алексе Зекића, кнеза из Видова (тузлански котар). “Био је оптужен, да је у јесени год. 1914., за једне провале српске војске, као проводич једној српској банди комитаџија показивао пут у различита мјеста по Босни те дао повода, да је било ухваћено 27 аустријских војника муслимана, као и потакнуо, да су били на барбарски начин смакнути”. Обешен је 23. децембра 1916. Није ли се у том случају радило о освети за ранија зверства тих војника?
У јуну 1915. ушло се у Стоцу у траг једној организованој усташкој акцији. 5. јуна ухваћени су у Хргулу четници Ђорђо Вулић и Радоје Драговић. Остале усташе били су сакривени у чувеној Бршљан пећини. Аустријске власти употребише сва средства да присиле Вулића и Драговића на издају својих другова и цијеле акције. Познато је каква су средства аустријске власти у оваквим случајевима употребљавале и колико је требало самопрегора, свијести и величине духа да им се могло с успјехом – па ма и под цијену живота опријети. Кад су свезаног Ђорђа Вулића довели жандари више пећине да каже и открије своје другове, – он се управо наднаравном одлучношћу са једне страховите, вртоглаве висине суновратио са пећине са покликом: “Спасавајте се, браћо, ја гинем!” и разлетио се негдје у дубинама клисура на комадиће”. (Народно Јединство, бр. 97, 1919.). Радоје Драговић је стрељан 24. јуна 1915. у Стону.
У Биљезима код Бајине Баште стрељани су у присуству једног мајора и једног капетана, ваљда по некој осуди, Срби сељаци Раде Ђурић, Митар Јефтовић и један брат Обрада Јовановића, сви из сребреничког котара. Сви су они од босанских “штрафуна” били дигнути из куће и одведени тамо на губилиште, а да се до данас не зна прави разлог за то.
Војнички политички осуђеници, измешани као и код грађанских судова са најобичнијим зликовцима, налажаху се у већем броју у Новој Градишци. Ту су прости зликовци Мађари и Немци изигравали патриоте према нашим људима и било им је потпуно слободно, да те “велеиздајнике” вређају на најсрамотнији начин. У Мелерсдорф, у Чешку, слати су, осим атентатора, и друга војнички осуђеници из наших крајева као свештеник Јово Давидовић и др. Ђоко Богојевић. Како им је било ту и у Терезијенштату види се најбоље по том, што од свих атентатора није нико изнио живе главе осим Васе Чубриловића и Цветка Поповића “Све до сазива парламента”, вели један извештај “није им било никада дозвољено примати посјете, па ни од најближих рођака. Једном је брат једнога осуђеника дошао из Босне, али се је морао вратити не видјевши брата. То је у очитом протусловљу са прописима, јер наредба за војничке казнионе одређује посве јасно, да сваки ухапшеник има право на посјете и то у првој трећини казне једанпут у осам тједана, у другој трећини једанпут у шест тједана, а у трећем свака четири тједна”. (Хрватска Ријеч, 1917, бр. 203.).