Таоци (други део)

142

Теже муке морао је да поднесе Трифко Максимовић, свештеник са Илијаша, док није био убијен на најсвирепији начин. Њега су тукли с дана на дан. Један лекар, који је једном приликом прегледао дуж пруге, наредио је, да се тај човек с места пренесе у болницу, али је командант поништио тај закључак и место у болницу превели су несрећника у Семизовац. Спомињани Розенбергер мучио га је на све начине. Пре поласка у Семизовац свезао га је са сељацима Илијом Радићем са Влахиње и Алексом Крављићем из Мракова тако чврсто, да им се коноп усекао у помодреле руке. У Семизовцу бацише их у један подрум на станици. Ту су их тукли поново толико, да су дуго времена лежали без свести обливени крвљу. Сјутра дан Максимовић није више готово могао ни да иде, кад су га са оба друга водећи га на неко преслушавање о свештенику Ристи Ераковићу из Нишића и учитељу Војводићу са Илијаша. Дали су му неку мотку, да са њом поштапа, а кад је поред тога клецао и падао, тукли су га војници без иједне речи суда или објашњења. Али тим бестијалност није била засићена. Кад је, нешто иза тога, дошла попадија Максимовићева, немајући ни појма о убиству, и упитала за мужа, одговорио јој је жандарски наредник: “Твој поп не прди више; ето ти све, што је иза њега остало” и баци јој пар хелера. Зна се, међутим, тачно, да је поп у Високом имао уза се већу своту новца. Осим Максимовића стрељано је 30. септембра још 18 других људи, јер “су се огријешили о своју држављанску дужност”, како вели службено саопштење.
Исто је тако без икаква суда и кривице био смакнут и свештеник Тимотије Поповић из Дрињаче, отац шестеро незбринуте деце. Њега је ухватила једна војничка чета у часу, кад је неким другим војницима саветовао да врући не пију воде из једног грозничавог бунара, и одвела га је једном капетану, који без ичег даљег нареди, да се човек обеси. Сама казна вршена је на најнечовечнији начин. Неспретношћу или можда хотимице, из више пакости, они су човека два пута дизали на вешала и он је два пута падао с њих, док га нису трећи пут обесили дефинитивно код Суљина Хана. Официри су на попов рачун правили простачке шале и своју једну кућицу на путу назваше, из обести, “die Hutte zum gehangten Popen”.
Саборски посланик, др. Саво Љубибратић, затворен је 26. јула као таоц за источну пругу Сарајево-Увац. Ту су га тако мучили, да је већ 20. августа бацио крв, а тек почетком октобра био пренесен у тврђавну сарајевску болницу и ту био држан под нарочитом паском. Лекари, међу њима и бечки професор Тирк, констатоваше болест (Hämoptoe) и прописаше му апсолутан мир, јер би свако узбуђење могло имати тешких последица. Ипак, њега у таком стању преместише из болнице у једну малу собу, која је имала по два метра ширине и дужине ни 1-80 метра висине, у којој је у диму и студени било још девет војника. Неколико дана доцније одведоше га пре зоре једног језовито хладног јутра, на станицу Пале, где је вагон, у ком је он био, застао пред једним редом вешала. Један од војника пратилаца упозори Љубибратића на та вешала и рече му, да је с тога доведен овамо, да ту буде обешен. Мало иза тога доведоше на његове очи четири мушкарца и три жене и убише их управо покрај његова вагона. Њему је примећено, да ће и њега задесити иста судбина, јер је и он то исто, што и ови погинули. Пошто је ту држан неко време изведоше га, уз злостављање и погрде, на оно место, где су преноћиле малопрашње жртве. Ту му наредише да седне и да се нипошто не миче. На том месту остао је Љубибратић од 10 сати пре подне, па до 11 у вече и чим је покушао, да макар мало промени свој положај, притрчавао би војник и претио му, да га прободе. Тог дана прошло је поред њега неколико хиљада војника, којима је таоц показиван као кривац и зачетник рата, на што су га многи пљували, грдили и претили убиством, док га је стража “спасавала” тим, што је изјављивала, да ће и тако бити до мало убијен. Око 11 сати ноћи спремљен је са још 27 људи и две жене у оклопљени вагон и доведен до Корана, јер се даље није смело из страха од Црногораца и Србијанаца, који су се туда јављали. За време вожње морали су читаво време гледати преда се, а ко се усудио да дигне главу и погледа на поље или на кога друга, осетио је с места кундак на леђима. У Корану су их увели у једну дрвену бараку, па им ту одузели новац с примедбом, да ће сјутра бити стрељани. А сјутра дан казало им се, да се већ спремају гробови за њих и они су доиста могли видети кроз пукотине дасака, како се копа и изасипа земља. Тих 27 људи и две жене, сви из села Граба трновске општине, бише доиста и поубијани тај дан без икаква претходног суда и расправе. Љубобратића су опет довели на Пале, поново са напоменом, да ће сад бити тамо убијен. То је било једног понедељка средином октобра 1914. На Палама је остао на истом месту, где је био и дан пре, до четвртка, до 11 сати ноћи, одакле је опет враћен у Коран. За тих пет дана добио је само комад хлеба и нешто цигарета од два војника, од којих је један зато био кажњен, и један чај од једног официра. Пошто је у Корану, у муци, провео десет дана би упућен у Доњу Прачу. У тами, он је у Корану био упао у подрум и озледио ногу, па сад није могао да држи размак од 200 корака пред четом, како му је било заповеђено, па је и ради тога био тучен и грђен. У Прачи је најзад затворен ради велеиздаје и после неког времена преведен у Бању Луку. По службеном саопштењу(Хрватска бр. 892) смакнуто је на Палама 20. и 21. октобра 50 мушких и две жене; и то први дан 14, а други 38 особа.
У чети шуцкора Мујаге Капетановића дошао је Иван Мартиновић 23. септембра 1914. у 21/2 сата после поноћи у кућу свештеника Ристе Јокановића, “дигао га из кревета, тукао га пред његовом женом и дјецом, псујући му све светиње, повео га са 4 наоружана шуцкора и преметао га с кундака на кундак до ријеке Зујевине, заједно са Гавром Кртолином из Илиџе, те их утјерао у ријеку Зујевину, гдје су морали стајати око пола сата.” Илију Тркљу са Илиџе тукао је толико “да је постао неспособан за сваки тежи посао.” Карло Шошић, заставник код ветерана, ударио је два пута по образу трговца Перу Памучину у бившој Филиповића касарни, а онда га “угурао у једну собу, где су га шуцкор Лакатош и још један муслиман кундацима тако тукли, да је поцрнио као гуњ и на његово запомагање дотрчао један ветерански официр и забранио да га даље туку.” Војислава Борића, школског надзорника, ударио је у присуству истог Шошића шуцкор Хефим Кукавица кундаком у слабину. Шуцкор Лакатош тукао је у истој касарни Ристу Кебељу, који је услед тога и умро. (Српска Ријеч, бр. 90,1919.).
Интернирани Зворничани морали су у војничком затвору голим рукама чистити људску нечист, а свештеницима у Лијевну, који су били натерани на исти такав посао, нису дали ни да руке оперу, него су тако онечишћени морали да једу.
Саву Савића, свештеника у Трнову, свезала је стража за дрво, па му тако свезаном наредила да широм отвори уста, у која су онда они пљували. Он је то морао прогутати и захвалити се посебно и за то, као и за примљене ударце. Љубо Николић, сарајевски парох, морао је по читаво пола сата на станици у Смиљевцу правити велике чучњеве све дотле, док не би од умора обнемогао и пао. Осим тога је морао, кад би долазио воз, стати управ до њега, да би га војници што пролазе могли дохватити и злостављати. Тако га је једног дана један војник ударио по глави голом сабљом и ранио тешко. Попа Митра Поповића из Доњег Вакуфа натерали су војници, да о илинској жези читав сат трчи поред железничке пруге. Хафиза Џамхура, хоџу из Коњица, мучена зато што је Србин, присилили су, да чисти нужник, а канте са нечисти да носи кроз варош. Ристу Вуковића из Подлугова били су шуцкори као таоца и тукли му 22 минута каменом орахе на глави, од чега се тешко разболео. Шуцкор Исмет Механовић упао је са већом групом шуцкора у кућу Нике Илића у Високом, тукли га и крхали му ствари тако, да је Никина кћи од страха занемогла и умрла. Напали на кућу Жарка Радивојевића, на кога је пуцано из пушке, шуцкори су били толико страшни, да је Жаркова жена, тучена од њих, још тај дан побацила.
Нарочит је био систем застрашивања таоца скором смрћу, као код Јевђевића, и уживање у њиховом страху од тога. Свештенику Сави Шкаљку из Језера код Јајца неколико су пута везали очи с напоменом, да га воде на стрељање, псовали га, пунили пушке и онда командовали паљбу не изводећи ништа, мучећи га том језовитом неизвесношћу по неколико минута. Сиромах је човек полудио због тога и био одведен у сарајевску лудницу. Исто је тако ради застрашивања за време таоштва и ради других суровости у тузланском затвору полудио и после умро и Јово Дангић, свештеник Братунца. Трговца Ђоку Милаковића, таоца у Бос. Броду, злостављали су сами официри, надносили му револвер на чело и чак му једног дана натицали коноп на врат све у жељи, да уживају у патологији страха. Исто су тако Милану Грковићу, трговцу из Коњица, шест пута завезивали очи до Ивана говорећи му сваки час, да ће сад одмах бити стрељан.
Како се при свему поступању према таоцима водило мало обзира у погледу истраживања материјалне истине показаће најбоље ова два три случаја. На путу измену Добоја и Тузле, прелазећи преко једног моста, отворила су се врата на једним железничким колима, а како је мост био узак, врата су се ударајући у гвоздене пречаге сва искомадала. То је приметио железнички стражар М. Цвијановић и дао знак, да воз стане. Вођа локомотиве није то опазио и ишао је даље. Кад је кондуктер видео ту штету, бојећи се одговорности и казне за себе, наведе, да су то учинили Срби из оближњег села Липца. Без даље истраге наређена је одмах контрибуција од 3000 круна и сва је срећа била, да још нико није ради тога платно главом. Село Талежа код Требиња сравњено је 12. августа сво са земљом јер је један муслиман – како су тек после установили – бацио на железничку пругу неколико камења, да изазове казну или покољ. У Брадини је случај испао страшније. Одмах од првог дана узети су за таоце Милан Мркајић и Богољуб Дамић, те су “вршили службу” између Брадине и Ивана. 25. августа 1914. нареди натпоручник Јаков Чик, да се обојица убију. Он је од истих таоца куповао за своје одељење неке животне намирнице и уводио их у књиге знатно скупље, него их је плаћао, што је после утврђено жандарским испитивањем. По свој прилици он је таоце дао смакнути само с тога, да се ослободи евентуалних сведока против себе. Наредио је, да се најпре обеси Дамић, а онда Мркајић. Кад су Дамића обесили о једно дрво пукла је грана и он је још жив пао на тле. Онда је Чик позвао осам војника и дао убити обојицу “ватром из пушака”. Као разлог за убиство навео је, да је неко по ноћи пуцао на влак, не истражујући, наравно, ни ко је то учинио, ни зашто и да ли се уопште то и догодило.
Ђуро Тополник, учитељ из Тузле и резервни поручник, нарочито се истицао у нељудској мржњи против таоца. Народног посланика Дра Ђорђу Лазаревића дао је са целим водом војника пешице везана отерати из Тузле у Зворник, да тамо буде таоц. Кад је Милоје Топаловић из Бос. Петрова Села чувао железничку ћуприју на Спречи у Мирчини као таоц Тополник га у мало није дао убити ради ове ствари. “Једне ноћи, кад је вода набујала, носила је кршеве, пањеве и гране, које су ударале у бране и стијене ћуприје, од чега се је мост тресао и настајала велика бука. Тополник премда је био упозорен на праве узроке томе, дошао је Милоју и рекао му, да српске комите наваљују на ћуприју, осудио га за то на смрт, дао му два сата рока да се спреми за онај свет и одреди од страже оне војнике, који ће ту његову осуду извршити. Уједно је затражио помоћ из Лукавца, да се тобоже брани од комита. Кад је ова дошла и претражила терен, установила је право стање ствари и извјестила га. На то је Тополник опет дошао Милоју Топаловићу и рекао му, да је превишњом одредбом помилован.” (Ослобођење, бр. 2, 1918).
Илија Бабић, таоц у Пазарићу, преведен је 6. априла 1915. у сарајевску болницу са осамнаест рана на телу и две на врату. Они, који су га предали у болницу говорили су, да се ранио он сам и то с тога, што му је додијао такав живот. Ако је навод истинит, та је аргументација врло карактеристична за поступак, који су таоци имали да подносе од својих чувара и других лица, с којима су долазили у додир.
Тих је таоца било све до 12. јула 1917. Задњи су: поп Ђорђе Трабеж с Пала, таоц на Алипашину Мосту; поп Никола Костић из Бања Луке, таоц на мосту преко Уне између Добрљина и Волиње и прото Душан Кецмановић, таоц на железничком мосту у Добоју. Овај задњи, окружни прото бањалучки, био је интерниран од 28. јула 1914. до 25. априла 1916. у Бањој Луци, Араду, Неждеру и Шопроњеку 9. августа 1916., на заповед земаљског поглавара Стјерана Саркотића, био је поново послан у Добој, да служи као таоц. Како се још тада поступало с њима сведочи најбоље баш овај пример. У Добоју је Кецмановић предат једном подофициру и морао је спавати у једној тесној соби са својом стражом од девет војника. Прљава, смрдљива соба, пуна инсеката није имала ниједног кревета, него се морало спавати на голој дасци, мало одгурнутој од тела, без сламе и без икаква покривача, храну је добивао најпре с војницима, а после од 1. септембра 1916. са српским интернирцима из Добоја. Забрањено му је било свако читање, док се после нису присетили, да бар то дозволе. Тек 12. јула 1917. био је пуштен кући, али са строгом забраном да не сме вршити својих дужности као окружни прото.
О здрављу таоца није се, наравно, водило никаква обзира. Чак би се могло рећи противно. Дра Живка Њежића, који је бацао крв, хотимице су у Алипашином Мосту сместили у једном загушљивом и влажном подруму. Сарајевске таоце држали су првих дана све на станици збијене у једном вагону, не давши им ни шетње ни одмора, ни могућности да испружени легну. После 2. децембра 1914. остало је било у Мостару само шест таоца: Др. Јурош Круљ, Светозар Ћоровић, Манојло Јелић, поп Стеван Шиниковић. Ђорђо Лабало, и Владимир Спахић. Ти су људи морали онда пратити транспорте сваки прекодан, често сваки дан узастопце, од Хума па до Коњица, не могући и немајући где по читаве ноћи склопити ока. А незгода је било сваковрсних. “Кренемо ли из Мостара”, пише С. Ћоровић, “гурну нас обично у претопао вагон, те се читавим путем непрестано знојимо. Али чим дођемо до Хума, туре нас отуда у вагон који као да се још никада наложио није и у коме од студени дрхћемо све до Мостара. Каткада допремо и у отворене вагоне и тада нас изложе још јачој студени и промахама. Никакве хаљине не могу одбранити од назеба. Зато, наскоро, и почесмо побољевати један за другим. Одлежимо по два по три дана, па опет на пут. И опет озебемо и поново легнемо”.
Док су наши људи, тако затворени и немоћни, били чувари државног поретка и одговарали за унутрашњи мир, дотле су у неким местима поновљене јунске демонстрације против Срба, без икакве казне за оне, који су их инсценирали. Нарочито су биле сурове те демонстрације у Мостару за време мобилизације, од 26. – 29. јула. Оне су, у вези са пријашњима, биле толико нељудске и бестидне, да је сам мостарски бискуп, фра Алојзије Мишић издао, 1. августа, једно посебно пастирско писмо и унио у њ ове речи: “Сазнали смо, ојађени у души, да су неки између вјернога стада минулих дана далеко заборавили се својих кршћанских дужности, дали се завести од обиестне, безглаве и развратне млађарије, који сију мржњу, немир и несклад, одвојили се од правога кршћанскога стада и убројили се у чету, којој није свето поштивати туђи иметак, те с којим у друштву около по градовима у разним навратима револуционарно обилазаху и на штету ближњем поганским и управо дивљим начином куће разваљиваху, квар по трговини и по зградама велики проузроковаху”.
Каква је била стварна унутрашња потреба за узимање таоца показује врло речито ова афера. Прњаворски предстојник, Хрват, Милан Блажековић, јамчио је за ред и мир у свом од ратишта удаљеном котару и није подузимао ништа, да узбуђује свет. Кад је од владе дошла по други пут наредба, да мора узети такође, и то људе од значаја, он је одговорио, да то не може учинити. Јер нема повода за то и јер се против тога буни његова правна свест. Он је на то одмах опозван, а на његово је место послан злогласни Рабатић, који је за пар дана увео страховладу и за кратко време упропастио читав низ српских ексистенција. Јасно је онда, зашто се тако пашовало и по осталим крајевима и колико је за то било савесне оправданости.