Прогонства грађанских власти. Ратно судство (први део)

1372

У очи оног дела, кад је предан ултиматум Србији (22. јула) почеле су преметачине у многим соколским друштвима Далмације и Босне, а на дан ултиматума и сама затварања појединих личности, не само функционера разних националних установа, него и неких новинара. У Сплиту је распуштен “Хрватски Соко”, а његов тајник др. Б. Г. Анђелиновић затворен, исто као и Нико Бартуловић, уредник Слободе и Оскар Тартаља, уредник Заставе. У Бањој Луци бише затворени Мића Баслаћ, Драго Дакић и мало после Стево Мољевић, одборници “Српског Сокола”. Кад је објављена мобилизација, као за време скадарске кризе 1913. године, распуштена су сва српска друштва у Босни и Херцеговини или им је, у блажим случајевима, обустављено свако деловање. Како су биле разрушене штампарије опозиционих листова за време демонстрација били су већ онда стали Српска Ријеч, Народ и Отаџбина, а после 25. јула забрањени су и престали и сви други српски листови у Босни и Херцеговини осим Истине, српског органа владине странке. Наскоро је, међутим, спречавана да каже извесне преко нужне ствари у обрану народних интереса, престала и она. У Хрватској је исто тако неко време таворио и Нови Србобран, па морао стати, док су многи други листови били изрично забрањени 27. јула, као Српско Коло, Привредник, Слободна Ријеч (социјалистичка), Народно Јединство, Ослобођење, Вихор, сви у Загребу; Право Народа у Шиду, Слобода у Варадину; Свјетлост у Винковцима, Хрватски Браник у Митровици, Подравска хрватска стража (после дозвољена) и Напред у Копривици На 10. јула затворена је већ сесија босанског сабора, тобоже да се добију слободне руке према неким Србима посланицима. Сви су опозиционалци, без разлике странака, били затворени као таоци. Исто се догодило и са Србима посланицима у хрватском, угарском и аустриском сабору (председник хрватског сабора др. Богдан Медаковић везан је из Опатије доведен у Загреб) и са многим Хрватима, који су били, ради свога уверења о народном јединству, непоћудни режиму. Од дра А. Тресића-Павичића чули смо, како се при том с њима поступало, и ако је њих све још штитио имунитет. Настало је време, кад су власти могле чинити све, што су хтеле.
С нарочитом енергијом пошло се затим, да се истру све особености српске културе и српског национализма. Одмах су, с даном мобилизације, затворене све српске школе у Босни и Херцеговини, Хрватској и Славонији, а српски учитељи готово бачени на улицу. Зграде су деломично разрушене, деломично узете за војску, а један део је преузела влада за народне опште школе. Још пре забрањена је српска застава. Наредбом од 26. јула изрично су укинуте и крсне славе у дотадашњој традицији. Чак је објавом владиног повереника у Сарајеву од 6. августа 1915 забрањено и ношење “србијанске” шубаре, што има мотиве “без двојбе политичке нарави”.

3. октобра 1914. бр. 25826 забранила је хрватска влада ћирилицу у основним школама. Остала је облигатна само за православне од другог разреда унапред, “поради обуке у науку вјере”. 13. октобра укинута је ћирилица и у средњим школама. У Босни и Херцеговини издата је та наредба тек 11. новембра 1915.; њом је ћирилица била потпуно искључена из службеног саобраћаја. Наредбом хрватске владе од 5. новембра 1914., бр. 28428, замењен је дотадашњи назив матерњег језика “хрватски или српски” у само “хрватски”. Најзад је 3. јануара 1915. банском наредбом, бр. 8422, укинута ћирилица код свих земаљских области и уреда.

У Босни и Херцеговини почело се и са затварањем државних школа, које властима ради ђачког духа у њима, беху непоћудне. Закључком заједничког министарства финансија од 3. септембра 1914., бр. 968, затворене су на годину дана гимназије у Мостару и у Тузли, и то “ради непрестаних ђачких немира и изгреда, па чак и жалостних појава антидинастичких и антимонархијских, које су особито у задњој години избиле на јаву”. “Сваки ће прави пријатељ свога народа и своје државе” вели се тамо “одобрити ове мјере, јер је кудикамо боље, да и немамо средњих школа, него да нам из њих излазе безначајници, душмани јавнога реда и мира, зло и несрећа по своје родитеље и по своју земљу”.

Са сличним образложењем распуштен је 6. фебруара 1915. и босански сабор. Једном наредбом зај. министарства финансија од 22. октобра 1915., бр. 1102, босанској влади беше, истина, стављено у дужност, да образује неко “савјетовно повјеренство”, “које, састављено од искусних, у прилике земље упућених људи, стоји уз земаљског поглавара као савјетовни орган за важна питања управе”, али је босанска влада ту наредбу пренебрегла и оставила неиспуњену све до 1917. године. Није хтела, да има у тим временима никакве, ма и узгредне, контроле уза се. Кад је 1917. питање босанског сабора постало врло актуелно влада се сетила те наредбе и нудила је то поверенство као замену за сабор, што је било једногласно одбијено, јер нико није желио да се сматра помагачем у изигравању и излучивању устава у земљи.

Власти су се биле особито окомиле на народну интелигенцију, посебно на свештенике и учитеље. Мало је било и других, који су били поштеђени од таоштва и интернације, као и касније од затвора. Сам поглавар земље, Стјеран Саркотић, рекао је у свом јавном говору 12. фебруара 1915. бањалучком митрополиту Василију Поповићу: “Свештенство, позвано да негује душу народа, отровало је ту душу, а учитељство, коме је било поверено васпитање духа, тај дух. Ја поздрављам народ, и ако истина и на тај народ пада сад одговорност за оно, што се догодило, али су ипак главни кривци они, који су народ завели, свештеници и учитеља”. (Босн. Пост, бр. 40.). У 251. бр. полузванична Bosnische Post, поводом бањалучког процеса, развила је ту мисао још шире. “Велики део српске интелигенције седи данас на оптуженичкој клупи. Људи, који су за своју домовину могли учинити неизмерно много, да су своје способности употребили зато да зидају место да разарају. Они су тражили спас и напредак свог народа у његову револуционирању место да приведу позитивном послу снаге што у њему дремају. Они су тешки злочинци као велеиздајници према монархији, којој припадају, а још тежи злочинци према властитом народу… Свештеници и учитељи, лекари и адвоката, па чак млади суци и чиновници беху, који свој утицај на народ ставише у службу својим велеиздајничким циљевима. Под маском народних пријатеља и културног подизања својих сународника они су систематски тровали народ и направили га велеиздајницима и бескућницима”.

1
2
3
4
5
ИЗВОРЦрна књига – Патње Срба из Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918.год.
Претходни чланакИнтернације у другим местима
Следећи чланакПрогонства грађанских власти. Ратно судство (други део)