Прогонства грађанских власти. Ратно судство (први део)

190

У очи оног дела, кад је предан ултиматум Србији (22. јула) почеле су преметачине у многим соколским друштвима Далмације и Босне, а на дан ултиматума и сама затварања појединих личности, не само функционера разних националних установа, него и неких новинара. У Сплиту је распуштен “Хрватски Соко”, а његов тајник др. Б. Г. Анђелиновић затворен, исто као и Нико Бартуловић, уредник Слободе и Оскар Тартаља, уредник Заставе. У Бањој Луци бише затворени Мића Баслаћ, Драго Дакић и мало после Стево Мољевић, одборници “Српског Сокола”. Кад је објављена мобилизација, као за време скадарске кризе 1913. године, распуштена су сва српска друштва у Босни и Херцеговини или им је, у блажим случајевима, обустављено свако деловање. Како су биле разрушене штампарије опозиционих листова за време демонстрација били су већ онда стали Српска Ријеч, Народ и Отаџбина, а после 25. јула забрањени су и престали и сви други српски листови у Босни и Херцеговини осим Истине, српског органа владине странке. Наскоро је, међутим, спречавана да каже извесне преко нужне ствари у обрану народних интереса, престала и она. У Хрватској је исто тако неко време таворио и Нови Србобран, па морао стати, док су многи други листови били изрично забрањени 27. јула, као Српско Коло, Привредник, Слободна Ријеч (социјалистичка), Народно Јединство, Ослобођење, Вихор, сви у Загребу; Право Народа у Шиду, Слобода у Варадину; Свјетлост у Винковцима, Хрватски Браник у Митровици, Подравска хрватска стража (после дозвољена) и Напред у Копривици На 10. јула затворена је већ сесија босанског сабора, тобоже да се добију слободне руке према неким Србима посланицима. Сви су опозиционалци, без разлике странака, били затворени као таоци. Исто се догодило и са Србима посланицима у хрватском, угарском и аустриском сабору (председник хрватског сабора др. Богдан Медаковић везан је из Опатије доведен у Загреб) и са многим Хрватима, који су били, ради свога уверења о народном јединству, непоћудни режиму. Од дра А. Тресића-Павичића чули смо, како се при том с њима поступало, и ако је њих све још штитио имунитет. Настало је време, кад су власти могле чинити све, што су хтеле.
С нарочитом енергијом пошло се затим, да се истру све особености српске културе и српског национализма. Одмах су, с даном мобилизације, затворене све српске школе у Босни и Херцеговини, Хрватској и Славонији, а српски учитељи готово бачени на улицу. Зграде су деломично разрушене, деломично узете за војску, а један део је преузела влада за народне опште школе. Још пре забрањена је српска застава. Наредбом од 26. јула изрично су укинуте и крсне славе у дотадашњој традицији. Чак је објавом владиног повереника у Сарајеву од 6. августа 1915 забрањено и ношење “србијанске” шубаре, што има мотиве “без двојбе политичке нарави”.
3. октобра 1914. бр. 25826 забранила је хрватска влада ћирилицу у основним школама. Остала је облигатна само за православне од другог разреда унапред, “поради обуке у науку вјере”. 13. октобра укинута је ћирилица и у средњим школама. У Босни и Херцеговини издата је та наредба тек 11. новембра 1915.; њом је ћирилица била потпуно искључена из службеног саобраћаја. Наредбом хрватске владе од 5. новембра 1914., бр. 28428, замењен је дотадашњи назив матерњег језика “хрватски или српски” у само “хрватски”. Најзад је 3. јануара 1915. банском наредбом, бр. 8422, укинута ћирилица код свих земаљских области и уреда.
У Босни и Херцеговини почело се и са затварањем државних школа, које властима ради ђачког духа у њима, беху непоћудне. Закључком заједничког министарства финансија од 3. септембра 1914., бр. 968, затворене су на годину дана гимназије у Мостару и у Тузли, и то “ради непрестаних ђачких немира и изгреда, па чак и жалостних појава антидинастичких и антимонархијских, које су особито у задњој години избиле на јаву”. “Сваки ће прави пријатељ свога народа и своје државе” вели се тамо “одобрити ове мјере, јер је кудикамо боље, да и немамо средњих школа, него да нам из њих излазе безначајници, душмани јавнога реда и мира, зло и несрећа по своје родитеље и по своју земљу”.
Са сличним образложењем распуштен је 6. фебруара 1915. и босански сабор. Једном наредбом зај. министарства финансија од 22. октобра 1915., бр. 1102, босанској влади беше, истина, стављено у дужност, да образује неко “савјетовно повјеренство”, “које, састављено од искусних, у прилике земље упућених људи, стоји уз земаљског поглавара као савјетовни орган за важна питања управе”, али је босанска влада ту наредбу пренебрегла и оставила неиспуњену све до 1917. године. Није хтела, да има у тим временима никакве, ма и узгредне, контроле уза се. Кад је 1917. питање босанског сабора постало врло актуелно влада се сетила те наредбе и нудила је то поверенство као замену за сабор, што је било једногласно одбијено, јер нико није желио да се сматра помагачем у изигравању и излучивању устава у земљи.
Власти су се биле особито окомиле на народну интелигенцију, посебно на свештенике и учитеље. Мало је било и других, који су били поштеђени од таоштва и интернације, као и касније од затвора. Сам поглавар земље, Стјеран Саркотић, рекао је у свом јавном говору 12. фебруара 1915. бањалучком митрополиту Василију Поповићу: “Свештенство, позвано да негује душу народа, отровало је ту душу, а учитељство, коме је било поверено васпитање духа, тај дух. Ја поздрављам народ, и ако истина и на тај народ пада сад одговорност за оно, што се догодило, али су ипак главни кривци они, који су народ завели, свештеници и учитеља”. (Босн. Пост, бр. 40.). У 251. бр. полузванична Bosnische Post, поводом бањалучког процеса, развила је ту мисао још шире. “Велики део српске интелигенције седи данас на оптуженичкој клупи. Људи, који су за своју домовину могли учинити неизмерно много, да су своје способности употребили зато да зидају место да разарају. Они су тражили спас и напредак свог народа у његову револуционирању место да приведу позитивном послу снаге што у њему дремају. Они су тешки злочинци као велеиздајници према монархији, којој припадају, а још тежи злочинци према властитом народу… Свештеници и учитељи, лекари и адвоката, па чак млади суци и чиновници беху, који свој утицај на народ ставише у службу својим велеиздајничким циљевима. Под маском народних пријатеља и културног подизања својих сународника они су систематски тровали народ и направили га велеиздајницима и бескућницима”.
Против свих српских организација већег значаја почели су одмах политички и судски прогони. Хтело се под сваку сену доказати, да је српски национализам у Аустро-Угарској импортиран из Србије, да је настао свесном агитацијом и да га, према том, као опасна по државу треба спречавати свима средствима. У оптужници државног одветништва у Бањој Луци у великој велеиздајничкој парници против Васиља Грђића и другова нарочито се устало против свих оних, који су себи стављали у дужност, да у народу јачају народну свест, и то се образлаже просто овако: “Српска народна свијест! Ријеч, која велику улогу игра у српској пропаганди, јер се овдје и у разним другим згодама толико истиче, и добила је такав садржај и опсег, да се с њом морамо потање забавити, како би се исправно сватиле неке појаве у великосрпској пропаганди. У појму те ријечи лежи сав програм. Српска народна свијест, коју треба свакако јачати, идеја је заједнице свих Срба, коју треба остварити помоћу самосталне краљевине Србије, српског Пијемонта. Том идејом мора бити прожет сваки Србин и за њу уложити сав свој рад. То треба да буде циљ сваког појединца, а и цијелог друштва”. (Стр. 30.) Тако су се хотимице мешали појмови радикалног национализма са чисто теоретским питањем развијања народне свести, са тврдом намером, да се ово друго осумњичи првим и тако онемогући сваки такав рад у народу. То је била стара метода сумњичења у политичкој потреби врло радо примењивана из Беча преко својих људи. Овог су је пута проводили франковци. Занимљиво је, у тој идеологији, сравнити доњи став споменуте оптужнице са образложењем укидања савеза српских Земљорадничких Задруга у Хрватској, које је издано од судбеног стола 15. маја 1915. бр. 13229. У њему се вели: “Из писања “Привредника” јасно се разабире, да је савез србских земљорадничких задруга већ од првог почетка свог дјеловања развијао своју агитаторну дјелатност у правцу великосрбске пропаганде међу својим задругарима, прикривеним начином и разним правцима. Шири и гоји међу пучанством грчкоисточне вјере настањеним у краљевини Хрватској и Славонији путем разних пјесама, које су унешене из Србије у разним чланцима србску повиест, редовито и искључиво о свим догађајима, који говоре о сеоби Срба, о бившем србском царству, о цару Душану, цару Лазару, Девет Југовића, о боју на Косову и у обће о јунацима, који су били знаменити у раду за велику Србију, те позива народ, да се угледа у примјер тих јунака, знаменитих Срба, као својих националних идеала, који су радили на ускришању Душановог царства, за велику Србију. Овим дјеловањем настоји та задруга, да преко овог свог органа “Привредника”, пробуђује међу својим задругарима свјест, те их одгоји за мисао, да се сматрају саставним дијелом јединственог србског народа, који називају “целокупно Србство” и да се сваки појединац грчкоисточне вјероисповиести у овим краљевинама сматра истовјетним са оним у Србији”. На 1634 стр. оптужнице бањалучке налазе се ове речи: “Донашањем разних пјесама као и писањем чланака, који се истичу својом тенденциозношћу, упознавао се српски живаљ ових земаља (Босне и Херцеговине) са српском повјести особито са оним догађајима, који говоре о бившем српском царству, о цару Душану, Лазару, о српским јунацима, Краљевићу Марку, о боју на Косову као и о другим изразитијим личностима, које су се истакле у раду за велику Србију, које су се бориле за јединство српског народа и за ускрисење Душановог царства, те се онда особито наглашава, које су земље припадале Душановом царству, које још нису ослобођене, и у којим земљама живи српски живаљ. Тиме се је међу српским живљем ширила и његовала мисао, да су и они саставни дио јединственог српског народа и да се сваки Србин сматра истоветним са оним из краљевине Србије”.
Суд се у Босни и Херцеговини дао потпуно у службу антисрпске политике и дуг низ процеса јасно сведочи, у ком се духу расправљало и како се судило у њима. Ми ћемо један део њих приказати у овом прегледу.
Код окружног суда у Сарајеву осушена је 26. јуна 1915. др Стака Бокоњић на две недеље затвора без признања олакшица за политичке кривце с тога, што је писала свом брату Бранку Чубриловићу у Бању Луку, да им је брат Вељко, који је био обешен ради судеоништва у атентату на Франца Фердинанда, “био јунак и мирно умро”. Врховни суд повисио је одлуком од 1. октобра 1915. ту казну на шест недеља. У осуди се наиме узело, да је она тим речима славила и само дело покојниково: “Кад се узме на ум, да то пише сестра велеиздајникова, коју свједоџба о њезином понашању у политичком погледу приказује у врло неповољном свјетлу и која сама признаје, да је била предсједница женског антиалкохолног друштва “Побратимства”, те потпомажући члан “Српског Сокола”, а политичке тенденције ових друштава су и у јавности из досад проведених велеиздајничких парница добро познате, да није тешко ни мотива дјелу, које се оптуженој у гријех уписује”. А ипак, у тој истој осуди њој се одричу права за политичке кажњенике, и ако се тако изрично наводе политички мотиви за то дело и ако су њен брат и остали атентатори били суђени ради велеиздаје, а не ради уморства. То одбијање образлаже се тим, јер “није хвалила који политички злочин, већ како то прима и пресудни суд злочин уморства”. (Отуда бр. 1185.).
Петар Радаковић суђен је на основу § 329 код окружног суда у Бањој Луци 16. августа 1915. ради тога, “што је пригодом бакљаде, коју је друштво “Фадилет” приредило Његовој Преузвишености поглавару земље (О. Потјореку), када је публика клицала “Живио”, више пута ријечи изговорио: “Доље с њиме, лане је касап био”. 10. октобра 1914. суђен је исто у Бањој Луци Стеван Стијаковић, тежак, на основу § 141 (увреда величанства), што је казао: “Погину ваш мали цар и Спасоја Косић, па неће се земља преврнути, ако су погинули”. Јован Самарџић суђен је по § 142 6. марта 1915. ради неких својих карата писаних његову рођаку Тодору Самарџићу поводом скадарске кризе из 1913. године, дакле ради ствари које су изгубиле сваку актуелност и биле без икакве опасности за ред у држави.
Занимљиве су у том погледу и неке осуде штампаних дела и извесних писаца српских и словенских. Ради велеиздаје заплењене су Песме Војислава Илића, јер “у пјесмама упозорује писац на сјајну прошлост Србије и на њезину пропаст, као и на то, да се дијелови српског народа, што су под управом аустроугарске монархије, налазе у ропству, па да их треба ослободити и да ће се то постићи на тај начин, што ће се најприје ширити међу народом идеја слободе и мржње на тиране т. ј. против управе аустроугарске монархије, а онда да се доћи до тога, да се потлачени народ сам прихватити за бритки мач, осветити се тиранима и извојевати слободу, јер да садашњост додуше служи тиранима, али да суди само будућност, а та да припада народима”. Осуда је изречена 3. априла 1915. Пресудом сарајевског окружног суда од 15. октобра 1914. “проглашен је пропалим”. Толстојев спис у преводу Ј. Максимовића О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији. Ту се Толстој бави “искључиво анексијом Босне и Херцеговине аустроугарској монархији, те током читавог разлагања, особито пак на странама 7, 8, 9, 13 и 14 истиче, да је присвојење тих земаља подјармљивање, отимачина и грубо насиље. Уз то неописивим погрдама и поругама настоји раздражити на презир и мржњу против те анексије, против припадности Босне и Херцеговине аустроугарској монархији. У разлагању, како би се таковом подјармљивању и насиљу могло доскочити, и како би се могле уништити све сметње и потешкоће у Босни, позива, потиче и настоји завести на непослушност и отпор против закона о обрани и против наредаба што важе на подручју Босне и Херцеговине”.
Колико се водило обзира о људском поносу и о сталешком достојанству појединих лица види се добро из ове белешке, коју је 6. новембра 1914. донео Хрватски Дневник: “Ришћански попови. Како нам очевидци приповиједају, синоћ су бродским влаком доведена овамо три ришћанска попа. Који су то до овај час нијесмо могли сазнати. Но морали су нешто грубо починити, јер су им осим руку биле свезане и ноге”. А како се поступало с људима “иначе сведочи овај случај 9. августа 1914. затворени су Игњат и Ђоко Гудељ у Покрајчићима (кот. Требиње), а у исти им је мах, према судском спису 30/14 Требиње, запаљена и кућа. Велимир Мандић прича да је сам видео, како су у сарајевској полицији тукли атентатора Недељка Чабриновића. Сам шеф полиције Виктор Ивасиук “несретном човеку клекао на прса, једном га руком ухватио за грло, док му другом слаже апашке боксере у слабине и дере одело”. (“Босна у ланцима”, 27.). За друге казује ово: “Нас мучише жеђу, а оне у дворишту гледањем у зажарено летно сунце по цео дан. Неким опет правише оловком тачке у зиду, у које морадоше јадни људи гледати све дотле, док их не би вртоглавица ухватила, а тад би их дизали, тукли, и опет силили на гледање у тачку или сунце. У соби, у којој сам био ја, беху сами “велеиздајници”. Пандури би доводили међу нас пјану градску факинажу да нас терорише и изултира. И факинажа би нас уз псовку српске мајке, цркве, крене славе и т. д. злостављала под заштитом полицијских револвера. Једнога дана убацише међу нас пјана неког муслимана. Чим уђе залети се међу нас и псујући нам све што је знао удари шофера неког песницом у прса таковом силом, да се овај на земљу срушио. Кад је један од нас проти томе иступио тргоше “витешки” пандури сабљетине и замало те не попрскаше тамницу крвљу нашом”. (Сп. д., 38.).
За начин босанског судовања за време рата врло је карактеристичан овај случај. Два муслиманска момка, Милош Врабац и Мехмед Соколовић из Кута, срету једног дана, крајем 1914., сељака Димитрију Гољана из Долине (кот. Рогатица). Задрже га, наравно, одмах и огласивши га за комиту тражаху од њега, да им се тобоже легитимира. Човек је тај доиста био у војној служби у залеђини и показао им о том чак и писмену потврду. Та овима није требала. Пошто су га оборили на земљу и испребијали вежу му руке својим шалом и затраже, да њима даде све паре што има уза се. Одузеше му сав новац (20 круна) и једне опанке из торбе и онда га оставише на ледини. Гољан пријави ствар жандарима и умре после шест недеља. На суду, у Сарајеву, 15. марта 1915., бише оба момка осуђена само по четири месеца затвора и та неправедно блага осуда мотивисана је “општом узбуђеношћу због рата”. “Чињеница, да су комите доиста упале у земљу и у завичају оптужених вршили многобројне грозоте, оправдава њихову узбуђеност, у коју су дошли, кад су угледали њима сумњивог Србина где се упутио у њихово село”. Та је “узбуђеност” оправдање за најобичнију пљачку, а, занимљиво, ниједном се није узимала у обзир, кад се радило о оптуженим Србима. Овде је очита тенденција, да се судски заштити једно подло злочинство учињено против Срба као грађана апсолутно ниже врсте. Расправу је водио судски саветник Др. Мајер Хофман.
Још је карактеристичнији овај случај. 6. фебруара 1917. почела је у Сарајеву расправа против Радомира Бањца из Лешнице у Србији, србијанског поданика, ради – велеиздаје. Био је тужен, да су код њега ноћили Принцип и Грабеж, да их је он довео до Дрине, био у споразуму са српским властима и радио по интенцијама “Народне Обране”. Све кад би то било тако, – а и ту се имало много изменити може ли један ту!) поданик, за дело чињено у својој земљи и под својом владом, бити суђен и осуђен ради велеиздаје?
А Бањац је тако осуђен, по § 112, на 12 година тешке тамнице.
Земаљска Влада својом наредбом од 9. јула 1914. бр. 5544., обавестила је све политичке власти у земљи, да постоји извесна националистичко-револуционарна омладинска организација и да с тога треба провести тачне извиде. 25. јула, наредбом бр. 6558, саопштила је и имена неких ђака из те организације и тражила, да се изведу код њих кућне преметачине, да се позатварају и предају суду. “Проти онима испод 14 година одступила је влада судске списе травничком котарском уреду под бројем 144.314 дне 25. јула 1916. да се полицајно казне, што је котарски уред и учинио, осудивши их по 2 и 3 мјесеца полицајног затвора”. (Југославија, бр. 50,1919.)
12. маја 1915. вођена је у Сарајеву расправа против мостарских ђака гимназиста: Измета Сарића, Обрада Мастиловића, Радмила Грђића, Милосава Грђића, Чедомира Митриновића, Богољуба Братића, Влајка Лалића и Алексе Мисите и занатлија Чедомира Додера и Дејана Павића. Оптужени су били ради “великосрпске пропаганде” вођене у својој организацији Српске ђачке омладине тим, “што ће по свој Босни и Херцеговини приређивати с предавањима спојене концерте” у корист друштва Просвјете! Циљ тих предавања је развијати српску националну мисао и “изазивати на мржњу и презир против државноправног положаја Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској монархији”. Суд, под председништвом дра Мајера Хофмана, осудио је на основу § 142 Мастиловића, Радмила Грђића и Лалића на годину дана; Сарића, Милосава Грђића, Митриновића, Братића и Миситу на 10 месеци, а Додера и Павића на месец дана затвора. 11. јуна 1915. суђен је Алија Драчо из Мостара ради судеоништва у велеиздаји, § 114, што није пријавио суду један састав Хасана Репца, у ком се тежи за национализирањем муслимана у српском духу и за стварањем Велике Србије. Драчо је осуђен на две и по године тешке тамнице. 14. јуна исте године почела је расправа против сарајевских ђака у Травнику исто ради њихове организације “српско-хрватске националистичке омладине”, која да је тежила за културним и политичким уједињењем свих Јужних Словена уједну самосталну државу. Узор им је било београдско “Народно уједињење”. Кажњени су књижевник Боривој Јевтић са три године; Бранко Кебељић са две и по године, са по две године Камено Милошевић, Садулах Никшић, Хамдија Никшић, Виктор Рупчић и Мирко Кус; по једну и по годину Милан Прица, Максим Протић, Ђуро Бањац, Радослав Семиз и Момчило Мичетановић. Ради сличне организације били су оптужени и ђаци у Бањој Луци али савестан суд није нашао никакве стварне кривице у читавој акцији и решио их је оптужбе. Врховни Суд поништио је ту осуду и наредио нову расправу у Травнику. На тој је, исто по § 142, осуђен директор Др Коста Крзмановић са четири месеца затвора, што није ствар пријавио суду и ђак Богдан Јаракула са годину дана. 13 септембра 1915. почео је у Бихаћу процес противу тузланских ђака и професора. За једне од њих, према признаку, тврдило се, да су као чланови “Народне Обране” основали у Тузли тајну ђачку организацију револуционарног карактера, а други су тужени да су свесно пришли том друштву пристајући уз његов програм. Осим тог злочинства тужени су неки од њих и с тога, што су 7. априла 1912., пре три године, бунили ред и мир, прешавши у Зворник, на једном ђачком излету, и певајући тамо химну краља Петра, “Србијанци и Босанци”, и “Орао кликће”. Осуђен је Тодор Илић на смрт, Младен Стојановић на 16, Стеван Бабић на 15, Војислав Васиљевић на 14, Божидар Томић на 13, Марко Илић на 12, Сретен Стојановић на 10 година, сви на основу § 111. Ради сукривње у велеиздаји, по § 114, осуђени су на пет и по година Љубо Тодоровић, Бранко Јузбашић, Обрад Мићић, Љубомир Ранков и Никифор Тодић; на четири и по године Јован Зечевић; на 4 Вид Гаковић; на три и по Драго Мађер; на 3 Алија Симиговић; на две и по Алојзије Будимир, Светолик Милишић, Лазар Кладар, Захарија Зарић, Раде Старовић, Јефтимир Тангић, Драго Станишић, Петар Јовановић, Бранко Видовић, Милош Илић и Гајо Јовановић. По § 142 осуђен је Мустафа Беглић на 15 месеци; учитељ трговачке школе Адем Бисе на 11, директор исте школе Петар Милетић на 10 и гимназијски професор Вељко Вујасиновић на 10 месеци.
Прва велеиздајничка парница повела се у Сарајеву 12. октобра 1914. против учесника у атентату на надвојводу Фрању Фердинанда и Софију Хоенберг. Оптужени су били Гавро Принцип, од чијих су танета погинули, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цветко Поповић, Данило Илић, Иво Крањчевић, Лазар Ђукић, Вељко Чубриловић, Митар Керовић, Неђо Керовић, Јово Керовић, Благоје Керовић, Цвијан Степановић, Михајло Јовановић, Бранко Загорац, Марко Перин, Никола Форкапић, Обрен Калембер, Мићо Мићић, Јаков Миловић, Обрен Милошевић, Иван Момчиновић, Фрањо Садило, Ангела Садило. Атентат, вели се у оптужници, “није само лична трагедија, него је један политички догађај првога реда”. Мотиви су му били идејни, а не лични и с тога се читаво дело не може квалификовати као просто уморство. Атентатори су хтели онемогућавати реорганизацију монархије, како је замишљао Фрањо Фердинанд, јер би обновљена Аустро-Угарска била јача и по том опаснија за великосрпске циљеве, за којима су они ишли. “Великосрпска пропаганда, српска завјетна мисао, укорјенила и раширила се је у свим слојевима пучанства на начин, да је она постала опћенита и с тога је недвојбено била позната свима окривљенима, премда су Керовићи, Милошевић, Цвијан Стјепановић и Мићић само тежаци”. Свестан свог идеала и дела Принцип је на расправи изјавио, “да се не каје за своје чини, да није злочинац јер да је хтио само зло да острани… Аустрију је мрзио, јер је држао, да од Аустрије може јужним Славенима доћи само зло. Стога је он и закључио с Чабриновићем, те касније и с Грабежом. да убије пријестолонасљедника Фрању Фердинанда, којега је држао највећом погибељи за идеју уједињења Срба и у опће јужних Славена под српским водством”. (Хрв Дневник, бр. 276.) Осуђени су били овако: Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж као малолетни са по 20 година тешке тамнице; Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић, Мишко Јовановић и Јаков Миловић на смрт на вешалима; на 16 година Васо Чубриловић, на 13 Цветко Поповић, на 10 Лазар Ђукић и Иво Крањчевић; на доживотну тамницу Митар Керовић; на три године Бранко Загорац и Марко Перин; на седам година Цвијан Стјепановић. Остали су били ослобођени. 3. фебруара 1915. обешени су Данило Илић, Вељко Чубриловић и Мишко Јовановић. Први је обешен Чубриловић. Показао се као јунак и свестан своје жртве. “Вешалима је пришао сигурним ходом, скинуо је сам овратник и кравату и дао се мирно везати. Хтео је нешто рећи, али није доспео, јер је добошар ударио у бубањ, и у исти час му крвник бацио узицу око врата”. Други је био Јовановић, узбуђен и уздрхтао, али прибран. И њему је реч пресекао добошар ударио у бубањ и у исти час му крвник бацио узицу око врата”. Илић је био “резигниран, готово би се могло рећи апатичан”. (Боснисцхе Пост, бр. 27.). Извештач Хрватске, међутим, јавља, да је Чубриловић под вешалима кликнуо: “С богом, живио народ, живио…”, и да су у тај мах ударили бубњеви, а он је већ имао конопац око врата”. И Јовановић је под вешалима узвикнуо: “Живио народ!” (бр. 978.)
Остали, који су одведени у разне тамнице, почеше наскоро умирати један за другим. Брзо иза осуде умро је у Сарајеву 1914. Марко Перин; 26. јануара 1916. умро је Недељко Чабриновић у Терезијенштату; 22. марта 1916. Недо Керовић у Мелерсдорфу; у октобру је завршио Трифко Грабеж у Терезијенштату; у лудници у Прагу умро је крајем априла 1917. Лазар Ђукић; 29. априла 1918. умро је у Терезијенштату Гаврило Принцип.
Најзанимљивија је свакако велеиздајничка парница у Бањој Луци, која је почела 3. новембра 1915., а завршила 16. марта 1916. године. У њој је било 156 оптуженика све на основу § 111, т. ј. ради велеиздаје и сви, осим тројице непунолетних, предложени на смрт. Оптужени су били Васиљ Грђић, Др. Саво Љубибратић, Коста Гњатић, Драго Урошевић, Неђељко Зарић, Матија Поповић, Бошко Чапрић, Петар Милошевић, Јово Павловић, Јован Лукић, Душан Лукић, Ђорђо Дакић, Коста Божић, Илија Лазић, Светозар Зрнић, Атанасије Крстић, Михајло Савић, наредник, Мирко Максимовић, Димшо Ђокановић, Тошо Бејатовић Милошев, Анте Трифковић, Андрија Урошевић, Јован Ерић, Јаков Ерић, Матија Миладиновић, Јован Калдесић, Јаков Млађеновић-Милојчић, Тодор Бејатовић Савин, Павле Бејатовић, Гајо Давидовић, Радован Недељковић, Продан Петковић, Пајо Васић, Станоје Зарић, Ђуро Радетић, Арсен Крстић, Љубо Ковачевић, Данило Аћимовић, Мирко Томовић, Стево Томковић, Милан Јовановић, Ђокан Ђорђић, Максим Ђурковић, Никола Јовановић Стојан Савић, Ристо Стефановић, Драгица Видаковић, Даринка Малић, Владимир Малић, Тимотије Савић, Михајло Савић, свештеник, Неђо Михајловић, Давид Савић Сава Савић, Радивој Ђурановић, Јован Симић, молер, Јован Перенчевић, Вићентије Савић, Бранко Чубриловић, Рајко Милановић, Ђоко Николић, Милан Кљајић, Пајко Марковић, Павле Катанић, Михајло Хаџи-Стевић, Михајло Васић, Милоје Топаловић, Јово Банђур, Милан Мајсторовић Ристо Барњаковић, Ђорђо Михајловић, Др. Ристо Јеремић Др. Васиљ Рундо, Ђуро Остојић, Др. Војислав Кецмановић Др. Јован Симић, Цвијетан Бобар, Мићо Мићић, Јевто Јефтић, Стеван Николић, Тошо Станчић, Сава Чуповић, Милутин Јовановић, Јосиф Симић, Гавро Гаврић, Божо Радуловић, Спасоје Буквић, Захарије Спахић.. Атанасије Косорић, Димитрије Јевђевић. Васо Косорић, Симо Беговић, Милан Обрадовић, Недјељко Вукадин, Коста Вукадин, Алекса Митровић, Ђорђо Дујановић, Чедомир Јелић. Павле Убавић, Дамјан Плавшић, Јован Обрадовић, Павле Кујунџић, Владимир Кујунџић, Симо Ковачевић, Коста Крајшумовић, Симо Пушкаревић, Драгољуб Кесић, Самојило Дабић, Др. Симо Поповић, Шпиро Солдо, Васо Медан, Божидар Зечевић, Светозар Зечевић, Марко Поповић, Јефто Дучић, Благоје Милошевић, Ђорђо Обрадовић, Ристо Ковачевић, Чедо Милић и Петар Билбија сви ради веза са “Народном Обраном” као њени повереници. Затим Симо Мирковић и др. Владимир Ђоровић ради деловања у друштву “Просвети”; најзад Др. Војислав Бесаровић, Стеван Жакула, Јово Поповић, Атанасије Шола, Љубомир Мијатовић, Васиљ Стојановић, Тодор Васиљевић, Драгутин Дакић, Мића Баслаћ, Стево Мољевић, Богдан Јованић, Јосиф Плавшић, Мирко Вукојевић, Васо Дроца, Јефто Петровић, Илија Шакота, Милош Ђуран, Душан Суботић, Лазар Спасоје Баврљић, Светозар Суботић, Петар Јовановић, Јово Васиљевић, Душан Богуновић, Вељко Јовичић, Богдан Јаракула, Мирко Бајић, Вељко Вујасиновић, Др. Васо Глушац, Петар Божић, Божидар Томић и Вукашин Бабуновић ради рада у Соколству и Побратимству. Од тога је било 19 свештеника, 14 учитеља, 5 професора, 2 лекара, 2 инжињера, 1 адвокат, 12 приватних чиновника, 32 трговца и трговачка помоћника, 6 гостионичара, 13 занатлија, 8 државних чиновника, 12 ђака, 26 тежака и 2 даме. Још пре оптужнице умро је у бањалучком затвору у истрази судски вежбеник Коста Јевтић; за време расправе умрли су Јово Павловић, Јаков Ерић, Ристо Барњаковић и Драгољуб Кесић. Због болести је из расправе био излучен Мићо Мићић, а ради тога, што је ради велеиздаје био кажњен у Бихаћу, Божидар Томић. Расправу је водио Коломан Милец и пл. Драскоц као преседник, а као вотанти су суделовали Јулије Ансион и Др. Мајер Хофман. Оптужбу су заступали за “Народну Обрану” Др. Вилим Кенинг, а за друштва Жига Пинтер, док су оптуженичке бранили Данило Димовић, др. Владо Андрић и Јосип Соукал. Осуда донесена је 22. априла 1916. лицем уочи православног Васкресенија. По тој осуди суђени су били на смрт на вешалима с примедбом да се вешају по овом реду: Милутин Јовановић, Петар Билбија, Чедо Милић, Димшо Ђокановић, Михајло Савић, наредник, Милан Петковић, Симо Беговић, Димитрије Јевђевић, Радивој Ђурановић, Ђорђо Дакић, Бошко Чапрић, Мирко Томовић, Алекса Јакшић, Матија Поповић, Коста Гњатић, Васиљ Грђић. На 20 година (код Врховног Суда снижено на 18) суђен је Арсен Крстић; на 18: Петар Милошевић, Андрија Урошевић, Саво Чуповић, Др. Војислав Бесаровић. Урошевићу код Врх. Суда снижено на 16, а Бесаровићу на 15 година. На 16 година суђени: Коста Божић, Светозар Зрнић, Тошо Бејатовић Данило Аћимовић, Никола Јовановић, Васо Косорић; на 15: Драго Урошевић, Неђељко Зарић, Љубо Ковачевић Тимотије Савић, Пајко Марковић, Тошо Станчић, Атанасије Косорић; по 14: Јован Симић, молер, Бранко Чубриловић, Матија Миладиновић, Максим Ђурковић, Владимир Малић, Ђорђо Дујановић; по 12 година: Јово Перенчевић Јосиф Симић, Атанасије Шола, Јефто Дучић, Јован Ерић Јаков Ерић, Милан Јовановић, Јевто Јефтић, Божо Радуловић, Неђељко Вукадин, Симо Ковачевић, Божидар Зечевић, Душан Суботић, Ристо Стефановић (овом Врх. Суд смањио на 10 година); на 10. Јово Банђур, Стеван Николић, Јован Поповић, Љубомир Мијатовић, Драгутин Дакић, Петар Божић, Вукашин Бабуновић, Симо Мирковић, Атанасије Крстић, Ђоко Николић, Милан Мајсторовић, Ђорђо Михајловић, Милош Ђуран, на 8: Стево Томковић, Рајко Милановић, Милан Кљајић, Ђокан Ђорђић, Душан Богуновић, Јован Калдесић, Душан Лукић (овом задњем Врх. Суд снизио на 7); на 7: Вићентије Савић; на 6: Чедомир Јелић, Васо Медан, Ђорђо Обрадовић, Јован Лукић (овом снижено на 5), Стеван Жакула (њему Врх. Суд повисио на 10, јер му се узима као отежавајуће “Интензивнији рад у Соколским друштвима”); на 5: Јаков Млађеновић-Милојчић, Гајо Давидовић, Милан Обрадовић, др. Војислав Кецмановић, Коста Вукадин, др. Јово Симић (снижено му на 4), Даринка Малић (њој повишено на 6), Владимир Ћоровић (Врх. Суд повисио му на 8 година ради “интензивнијег рада у друштву “Просвети”), Вељко Вујасиновић (повишено на 7), Илија Шакота (повишено на 6), Самојило Дабић, Шпиро Солдо, Цвијетан Бобар (њему снижено на 4); на 3: др. Ристо Јеремић и др. Васиљ Рундо (њему повишено на 5 година); на 2 године: Лазар Спасоје Баврљић и Петар Јојиновић. Остали су у “помањкању доказа” били решени оптужбе. О том огромном пронесу и о свему што је с њим у вези изнећемо овде нешто више података, јер ће они бити врло карактеристични за дух, који је владао у владиним и судбеним круговима и јер су уопште од значаја за просуђивање босанске правде.