Прогонства грађанских власти. Ратно судство (други део)

157

Сводећи читаву српску идеологију на утицај “Народне Обране” и сваки покрет као директно упућен одатле, и оптужница и Суд упадали су уједну комичну ситуацију, да траже и изналазе везе, где их је већ хронолошки немогуће утврдити. “Народна Обрана” постала је, као што се зна, поводом анексије и организирала се истом током 1909. године; културно просветно друштво “Просвјета” основано је 1902. Ипак, оптужница тврди, да је по интенцијама “Народне Одбране” “било уређено и дјеловање српских друштава у Босни и Херцеговини, и овдје је створена централа по узору “Народне Обране”, а то је “културно” друштво “Просвјета” у Сарајеву” (стр. 31.). Схватајући ствар тако оптужница наглашава, да се “не може узети, да је настојање како би се официјелно признао “српски” језик, “српска” религија и “српска” застава, ишло само за очувањем српске особности или народности, која није ни сједне стране порицана, већ се мора сматрати, да је то било главно средство, како би се реализовале на велико основане и у најмање танчине прорачунате великосрпске пропаганде” (стр. 31.). То место је преузела и осуда на стр. 71. Ствар је, међутим, намерно лажно приказана. У Босни се ми никад нисмо борили за назив “српски” (службено се језик звао “босански”), него за назив “српскохрватски” против тог немогућег провинцијског језичног имена. Исто се тако нисмо борили за назив “српска” религија, него “српскоправославна” против назива “грчкоисточна”, и то је питање санкцијом наше црквено-просветне аутономије претурено већ 1905. године, дакле и ту пре интенција “Народне Обране”. Питање “српске” заставе код нас уопште није постојало, јер се она истицала и пре окупације. Значи, дакле, да је суд само изналазио што више момената, да појача свој прогон и прикаже деловање “Народне Обране” што свестранијим. Из истих разлога, суд је и све политичке процесе у Босни и Херцеговини од 1908. унапред ставио на рачун деловања “Народне Обране” и на терет бањалучких оптуженика, и ако ни ту већ сама хронологија многих догађаја не допушта такве везе. Тако се, на пример, доводи у везу с “Народном Обраном” непознат деликт Хрвата Мије Раднића, уредника Радничке Обране, органа хрватских хришћанских социјалиста, који је већ био осуђен 17. маја 1909. Њега је суд ставио на српски терет само ради имена његова листа и с тога, да утисак деловања “Народне Обране” изгледа што разгранатији.. Исто тако приказано су и све могуће изјаве, које су чињене током рата, без обзира да ли се оне по свом садржају могу уопште тумачити као дело свесне националистичке пропаганде. У Бањој Луци био је 16. септембра 1914. осуђен тежак Петар Ристић, који је рекао ове речи, “у духу “Народне Обране””: “У Шваба нема више пара, једнога смо смакли па ћемо и онога смакнути, кроз 20 дана ће доћи краљ Петар у Босну, да просуди: имамо само два цара, и то Султан и краљ Петар”. Је ли могуће видети деловање “Народне Обране” у том облику; је ли то имало вероватно? Или какве везе има напред споменута осуда с “Народном Обраном” и са бањалучком оптужницом, коју је изрекао бањалучки суд против Петра Радаковића 16. августа 1915.? Теодор Мијатовић суђен је 24. октобра 1914., што се тужио на нерешено аграрно питање, и то се, исто тако, тумачи као утицај “Народне Обране”. На исти терет стављена су и два муслимана. Осман Хусић и Пашо Османовић-Бекрић, суђена 1909. и 1910., по § 333 и 137, без навода конкретних факата, али чије дело по наводу параграфа не може имати апсолутно никакве везе с “Народном Обраном” ни са радом српских друштава у Босни и Херцеговини. “Народној Обрани” приписује се чак и писање и идеологија социјалдемократског органа у Сарајеву, “Гласа Слободе”, најљућег противника националистичке грађанске пропаганде!
За деловање “Просвјете” оптужница узима, да је “имало политичку позадину: да огоји национално свјесне мужеве” (стр. 150), а осуда наводи наједном месту (стр. 45), “да Сокол имаде политички значај, док се оснива на националном темељу”. Према том, у вези с оним, што се рекло о народној свести, види се, да је суд сваки национални рад сматрао политичким, не у широком појму политике као јавног деловања, него у много ужем, где се политика изједначује са појмом пропаганде. По том је схватању сваки националистички рад уједно и пропагандистички и као такав одмах и кажњив. С тога се и могло написати о тежаку Анти Трифковићу у оптужници до речи ово: “Према свједоџби истицао се као Србин, што поткрепљује, да је заиста био члан “Народне Обране” (стр. 90) или као посебан кримен Станоја Зарића, ковача, навести: “истицао се је сваком згодом као национални Србин” (стр. 97). Владимиру Ћоровићу и у оптужници и у осуди истиче се као посебни карактеристиком, што се оженио у Београду “сестром познатог дра Јована Скерлића”, а завршетак његове осуде наглашава, међу осталим, да “оптуженик јасно показује становиште, да сматра српски народ Босне и Херцеговине као дио српског народа краљевине Србије” (стр. 285), изводећи одатле закључак, “да му је Петар Карађорђевић краљ, србијанска армија његова”.
Пристрасно, самовољно и несавесно суд је у много случајева очите ствари извртао и тумачио на свој начин. Нетачно тврдећи у почетку, кад је био говор о Соколима, да “код школске омладине нема команде, да се стави и гибање или да стане, да се с једног мјеста крене на друго, да промијени правац ступања, да ступи у врсту, да се разиђе, да промијени врсту и т. д., док се код Сокола све те кретње и промјене врше по команди једнолично и војнички, како то изискују дисциплина и ред”, он је хтио безуветно доказати, да је српско соколство војнички организирано и то војнички према србијанском правилнику. Кад се на расправи устврдило, да се соколска команда у Босни и Херцеговини разликује од команде србијанске војске, и да су те разлике чињене према искуству у Београду и Загребу, онда, да не би пао главни аргумент оптужбе, суд налази, да “Соколи, увјежбани по овој или оној команди, могу ипак у једном иступу изводити кретње заједно и сложно са србијанским Соколима, који рабе команду Србијанске војске” (стр. 125). Али, онда су се тако исто могли сложити и хрватски и словенски соколи, јер је споразум уветован не истом командом, која је свуда кратка и отсечна, него истим језиком. Кад су наша антиалкохоличарска побратимска друштва сасвим оправдано наглашавала, да је њихов рад једно средство за пречишћавање средине и за јачање друштвеног морала, суд је из тих речи створио закључак, да је то рад “за одгајање карактера и морала, јачање воље и дисциплине међу друштвеним члановима, што су нужни увјети за бориоце, како су Побратими требали да буду у онај велики час, кад се буде радило за слободу и уједињење народа” (стр. 128). Нема ли у том закључку више импутирања него солидне дедукције и није ли то уопште више поставка, него закључак?
Расположење суда довољно карактеришу ови ставови. На стр. 23 осуде стоји ово злурадо место: “Пиемонтези трљали су додуше онда руке, упустили се у вратоломију, дакако – како се сад види – за рачун туђих прљавих шпекулација, а посљедица свега је данашњи свјетски рат, гдје је не само “многа мајка” него гдје су “све српске мајке” јаукале. Кад је као сведок трговац Нико Батинић из Праче навео, да је гледајући муке таоца из страха пред злостављањем измишљао разне исказе по изричној жељи заповедника војничке страже, надпоручника Шерифа Козмића, суд је, не допуштајући у том правцу апсолутно никаквих доказа, писао о том сведоку овако: “Свједок Батинић прије свега подмеће надпоручнику Козмићу ниски мотив, по ком га је нагнао на признање. Он тврди, да је се Козмић, од како је служио у Прачи (од 1908. год.) дружио само с Муслиманима, а на сваком је кораку показивао своју мржњу на Србе. Још више је на њих замрзио иза балканског рата, а то су осјетили Срби, јер су их Муслимани бојкотирали” (стр. 63). Јесу ли то подаци такве врсте, који се не дају објективно доказати и није ли суд дужан, да их проведе? То је прво питање. А друго је, како суд може и сме узети тако становиште, вређајући директно сведока, не проверивши његових навода и не давши му могућности да их докаже? је ли то начин за објективно утврђивање истине? У листу “Просвјета” изишао је један чланак, који је имао овај завршетак: “Кад будемо организовали народне снаге згодном подјелом рада, моћи ћемо одвојено ступати, а заједнички не “тући”, као што је рекао велики њемачки војсковођа Молтке у својој сили, него “бранити се”, како одговара нашем положају”. На тај завршетак суд изводи ову рекриминацију: “Онај, који се брани, треба да и навали, у дефанзиви је и офанзива” (стр. 136.). Према том “Просвјета” је тај чланак донела у духу “Народне Обране”, пропагишући организацију с наумом, да је народ војска и дату војску треба спремати за нападај на Аустрију. Ето, како се лако конструише кривица, кад је само добра воља ту, да се она под сваку сену и већ унапред утврди! Така је, ето, била скрупулозност једног окружног босанског суда 1916.
Природна је ствар, да се један суд са тако мало начелних скрупула није устручавао, да се у својој аргументацији послужи и чистом неистином. Да појача оптужбено градиво против друштва “Просвјете” осуда на стр. 155 тврди, да је то друштво у своје покретне књижице уврстило и неке од владе за Босну забрањене књиге, као Историју Срба и Историју Босне и Херцеговине Ст. Станојевића, Јазавац пред судом П. Кочића, Под Маглом А. Шантића и Календар Просвјету за 1911. и 1912. Међутим, то је проста неистина. Шта више, ове задње три књиге и штампане су у Босни и Херцеговини и прошле ту закон о штампи; нису дакле ни могле бити забрањене. Прве две биле су забрањене 1908., али 1910. биле поново дозвољене. две године пре, него је “Просвјета” основала своје покретне књижице. Неистина је, исто тако, да је “Просвјета” својим члановима бесплатно слала лист Трезвеност. Неистина је даље, да је др. Војислав Бесаровић, старешина Соколске Жупе у Босни, био члан главног одбора “Просвјете” и тако створио личну интимну везу измену обе установе. Суду је то требало, да тако рећи ад оцулос докаже узак рад у духу “Народне Обране” у управи тих друштава помоћу истих лица својих повереника. Кад је против тога стављен приговор, у решидби Врховног Суда, бр. 1122, од 3. фебруара 1917., одговорило се, да у тој ствари не “предлежи” никакав разлог ништетности, “Јер пресудни суд у том погледу не цитира у рјешитбеним разлозима садржај икакве исправе, Већ се овдје једино ради о закључивању суда, које се извеђа из дотичног у рјешитбеним разлозима изнешеног доказног материјала”. Ствар је баш у том, да суд измишља факат, кога нема ни у једном документу, ни у читавом доказном материјалу и кад ми упозорујемо на то, онда је дужност Врховног Суда, као апелативне инстанције, да тај навод провери, па да првостепени закључак или докаже или поништи. Врховни Суд није смео да се задовољи фразом судачког закључивања тамо, где се пориче истинитост премисе за тај закључак. Он је то ипак учинио, нешто из комодности, карактеристичне за савесност босанског судства, а још више из тежње, да не крњи ауторитета и навода првостепене осуде.
Веома карактеристичан случај како је суд извртао и једнострано и несавесно и недопуштено извесне јасне речи и ставове, да избије из њих капитал за своју поставу, показује ово место: на стр. 40 у осуди се прима као несумњиво доказано, да сама “Народна Одбрана” у свом јавном извештају из 1911. године Народна Обрана, стр. 90., тврди, да за њу, за “Народну Одбрану” као друштво, “у Босни и Херцеговини воде борбу”: Просвјета, Земљорадничке Задруге, Читаонице, Побратими (антиалкохолска друштва), пјевачка друштва, Привреда”. На стр. 132. тај се навод у осуди понавља с примедбом, да се из тог места види, “да су Побратимство и Соколство у Босни и Херцеговини заиста радили у смислу друштва “Народне Одбране” на ослобођењу и уједињењу јужних покрајина аустроугарске монархије”. Три пута тај се навод понавља на стр. 137, 265 и 284, што је очевидан доказ, колико је суду стало да своје тумачење тог места форсира као тачно и као отежавајуће. Међутим, то се место апсолутно нити сме, нити може тако тумачити. Против тога директно говори 70-71. стр. исте брошуре. Ту се дословно каже: “Док су се код нас многи, међу њима и неки угледни учени људи, чудили, како се може назвати Народном Одбраном рад на чувању народног здравља, оснивању Сокола, држању предавања и т. д., дотле појмом и именом Народне Одбране схватају и називају други сви слични рад код своје куће: Немци, Чеси, Пољаци, Словенци и т. д. Речи Народна Одбрана, рад Народне Одбране, борба у Народној Одбрани постале су управо као неки стручни израз за целокупну борбу, коју данас усред мира води приватна инициатива народна за народно одржање, за ојачање народне привреде и просвете, за држање здравља, за очување земље, за одржање материњег језика и т. д.”. На стр. 70-87. исте књиге говори се у том смислу о Народној Одбрани код Чеха, Словенаца, Немаца, Пољака, Хрвата. На стр. 90. чак се вели: “Народна Одбрана Хрвата. Сматрајући Хрвате као нашу рођену браћу, изнијећемо и у овом одељку, где говоримо о борби Срба за границама и борбу Хрвата у њиховој Народној Одбрани”. У таквом контексту истиче се, да и друштво св. Ћирила и Метода ради за Народну Одбрану. Тако се, ето, имао схватити и навод о “Просвети” и онда и данас и увек. Тим се јасно показивало, да се мисли на рад културних друштава на јачању народне свести, снаге и отпорности у општој борби у утакмици. Може ли се такво место, и после детаљног тумачења, суд схватити и стално подвлачити као директну потврду, да је “Просвета” радила управо за београдско друштво “Народна Одбрана”? И може ли се за суд, који тако нешто прима као утврђено, рећи да је доличан да доноси осуде (ако је ствар доиста тако разумео) или да је непристрасан?
За културну висину суда и његову објективност необично је карактеристично, да је за њ у осуди један Масарик, “фамозни научник” (стр. 22), Стојан Новаковић да је човек, који из агитаторске маније даје у Просвјети чланке, који “немају апсолутно никакве културне вриједности” (стр. 141), а да је Ђорђе Настић капацитет, чије наводе он преноси у целини. Кад је говор о личној кривњи Васиља Грђића, на кога се суд био посебно окомио, онда се узима као истинито сведочанство неког Јове Стојановића, који је тврдио, да је много што шта “чуо причати у гостионици” о Васиљу Грђићу и његовим везама с “Народном Одбраном”, а кад су га упитали како изгледа, он га је описао сасвим друкчије, него што је у ствари (да има цвикер, црну косу и браду и др.). Суд то његово несигурно причање чак и извињава тумачећи га неприликом и страхом од Васиља Грђића. Али кад Васиљ Грђић, академски грађанин и народни посланик, примети, да је тај човек сумњиве прошлости, да је био затваран и гоњен и да је чуо за њ, да је суделовао при једној крађи, онда од једном суд протестује, што све људи чине само “по чувењу”. Против попа Матије Поповића сведочио је неки Салих Османовић, да је чуо од Јове Момчиловића, а Јово Момчиловић од Паје Јовановића, како је поп Матија у цркви у Дрињачи говорио, да се људи требају заклети “да се одстранимо од Швабе, наш је брат близу и сад ће он ударити на Швабу”, па да у акцији буду сложни. И ако су то порекли и Пајо Јовановић и Јово Момчиловић, Суд је и опет веровао само Салиху Османовићу, не могући узети, да је све то Салих “посве измислио, те да мора, да је Матија Поповић овако или слично народу говорио” (стр. 187). За попа Драгу Урошевића из Сребренице наводи се у деловодном протоколу Косте Тодоровића, који је служио као главни материјал оптужбе, да је 17. јуна 1911. “у подне дошао” на састанак у Бајину Башту. Урошевић је тврдио, да је тај дан ручао и ноћио код Срећка Васића и понудио је сведоке да то докаже. Суд је то просто одбио. Јер докаже ли се, да уписи нису тачни, што се по Урошевићевој сигурности чинило несумњивим, онда настаје оправдана сумња у веродостојност тог читавог протокола и његових навода, а према томе долази у питање и читава снага оптужбе. И с тога се није дало ни помислити да се Урошевићу допусти доказ истине. “Све кад би свједоци и потврдили”, вели се тамо, “да је оптуженик тога дана ручао и ноћио код Срећка Васића, није искључено, да је иза ручка до ноћи био у Бајиној Башти, тим прије, јер је у истрази тврдио, да су од другог краја парохије, гдје је тада био, до Дрине 3 сата хода, а Бајина Башта је одмах преко Дрине”. Али како онда с Тодоровићевим наводом, да је Урошевић дошао баш у подне? Врло лако. Узевши, да се “љети може ручати и у 10 сати прије подне”, суд мало даље сматра ту своју претпоставку као готову чињеницу и закључује овако: “Кости Тодоровићу није било стало до тога, да установи сат, кад је Драго Урошевић дошао у Бајину Башту, већ да је с њим тог дана конферисао. С тога је свеједно, да ли је оптуженик дошао у Бајину Башту у 12 сати или 1 сат поподне или и нешто прије или послије” (стр. 216.). Али шта је, кад оптужени тврди, да уопште није ишао и кад он не узима ни 10, ни 11 сати за ручак, него нормално грађанско доба? Сме ли суд у таквој прилици, са оваквим претпоставкама, директно запречити, да се утврди истинитост навода? Нарочито у случају као што је овај, где се истина у ствари тек има наћи? Како по овом изгледа његова истинољубивост, како правна свест? За Јосифа Симића, ковача, наводи се у истом протоколу, да је 24. септембра 1912. с. к. “испраћен у Београд”. Овај то пориче и позива се, међу другим, и на свог мајстора, да је 1912. био у Маглају. Његов мајстор Рудолф Лебл тврди, да је Симић био код њега, те да је “концем 1912. или почетком 1913.” отишао. Кад се даје такав навод, онда је најприродније претпоставити, да се одлазак може ставити само у задње недеље 1912. (крај новембра и децембар), које оправдавају то колебање: да ли крај 1912. или почетак 1913. Иначе, човек би био сигуран, да се то догодило баш 1912. Суд, међутим, узима, да би “концем године 1912.” “могло бити и почетком октобра 1912.”, па узевши онда то “могло би бити” за доказано закључује, “да је оптужени баш у критично вријеме могао бити у Србији” (стр. 240). И ето, на основу тих двају погодбених премиса суд онда ствара позитиван закључак о Симићевој кривици! За Лазара Спасоја Баврљића утврђује осуда, да је “на основу исказа свједока Пантелије Стајчића… јавно и пред више људи” изговорио: “Ми сви побратими морамо бити трезвени и сложни, и ово ће све бити српско, па кад ли, тад ли, овдје мора краљ Петар завладати” (стр. 301.). И ако је Пантелија Стајчић на расправи тврдио, да Баврљић није тако говорио, и ако се од тога “више људи” није нашао нико, да то потврди, суд је ипак примио ствар као доказану и осудио човека.
На смрт осуђени спашени су ради опште ситуације, која је настала руском револуцијом и интервенцијом шпањолског краља. За ово постоји потврда у телеграму, који је цар Карло упутио краљу Алфонзу: “Удовољавајући Вашој жељи и искрено радости, да могу вршити право помиловања, укинуо сам шестнајесторици Бошњака смртну казну” (Хрватска Ријеч, бр. 109, 1917).
Као настанак бањалучког процеса, на основу истог материјала, преведен је судски поступак против Дамјана Ђурице и другова у Сарајеву на расправи започетој 23. октобра 1916. 6. децембра били су осуђени на смрт Проко Јерковић, Михајло и Илија Петровић; на 16 година Дамјан Ђурица и Милан Божић, оба свештеника; на 10 година Милан Ивезић, Игњатије Видовић, Ранко Ранкић и Мићо Мићић; на 8 година Василије Иванић и Војо Панић, сви по § 111. На основу § 114 суђени су на 5 година Илија Кулић и Салих Ћишић; на 3 Милован Ђокић; на 2 Стојан Јуришић, Вид Црнадак, Владимир и Петар Гутеша. По § 142 осушен је на годину дана Алекса Јовановић. Ослобођени су: Јаков Попадић, Симо Николић, Милан Хаџи Вуковић, Милош Томашевић, Јаков Петровић, Никола Поповић, Ђоко Дејић, Коста Јовичић, Васо Ристић, Душан Марјановић., Драгомир Остојић, Гавро Новчић и Ђуро Гаћиповић. У затвору је од те групе умро пре расправе Ибрахим Алајбеговић.
27. фебруара 1917. почела је велеиздајничка парница против Николе Кашиковића, уредника Босанске Виле. Тужен је ради обавештавања о кретању војске, која је преко професора Милорада Павловића у Београду достављао надлежним круговима. Осуђен је на 10 година тешке тамнице. Касније су ради исте ствари суђени његова госпођа Стоја и син Предраг, на расправи 12. јануара 1918., на смрт и после помиловани на 10 година робије. Осуда је гласила да мајка гледа сина како га вешају.
Трећи, већи процес, као завршетак бањалучког, допуњен уз то материјалом ужичког мајора Чеде Поповића, докончао се 19. септембра 1917. године. На смрт је осуђен, али после помилован на робију, као и сви ранији, Радомир Новаковић. На основу § 111 суђен је на 10 година Радомир Блажић; на 8 година Алекса Ђуровић и Милован Стојаковић; на 6 година Цвијан Цвјетковић и Јосип Анђић. По § 114 кажњени су на 5 година Лазар Марковић, на четири и по Милован Зарић, на 4 Перо Марковић. По § 142 добио је Михајло Илић 2 године и Никола Вранић једну и по. Ослобођени су били: Васо Љубојевић, Душан Поповић, Марко Мирковић, Симо Милићевић, Дионисије Сломовић, Јово Миличић, Манојло Илић, Чедомир Бајчетић, Милан Жугић, Станоје Николић, Стојан Бејатовић, Перо Ашкраба, Ђуро Ђорен, Никола Шиљкот; и из првог бањалучког процеса заостали Др. Саво Љубибратић, Ђуро Остојић и Мирко Бајић.
Поступање власти административних и судских не само према оптуженицима, него и према њиховим породицама, било је веома грубо. Кад су оптуженике из бањалучког процеса 3. јуна 1915. њихове сестре и жене дошле да поздраве на железничкој станици, све су биле опкољене од полиције и одведене у затвор, где су их, у најгорим скитничким собама, држали три недеље. Није се имало никаква обзира, што су то биле часне жене, без икакве стварне кривице, и што су многе од њих имале незбринуту кућу и малу децу. Милостиво им се само дозволило, да им се ситна деца могу преко дана донети у затвор, да ту буду подојена! За време расправе председник је врло брутално изгонио оптуженичке даме из суднице и онда им готово свима уопште забранио да присуствују расправи и то без икаква посебна разлога. Једнога дана, кад је државни одветник др. Кениг добио од неког некакву карту, у којој му се претило, преседник је ван себе дао истерати сву српску публику из сале за расправљање и онда у лудим речима стао претити оптуженим ради тога. Кад је бранитељ њихов, Димовић, устао, да одбије те нападаје и да изјави, да оптужени немају никакве везе са том картом, преседник му је одузео реч с мотивацијом, да то не спада на ствар! ” За читаво време расправе један је посебан чиновник, судски саветник Наумовић, обавештавао дневно телефонски владу о току процеса. На што је све при том утицала влада нека покаже овај случај. Чедо Милић био је тешко болестан и лекари изјавише, да је неспособан за расправљање. Сјутра дан иза те лекарске изјаве позвао је шеф административног одсека, барон Колас, здравственог окружног надзорника у Бањој Луци дра Херцмана телефонски на одговорност и строго га укорио ради те сведоџбе. Наравно, да је Милић неколика дана иза тога морао доћи на расправу, камо су га однели у носиљци. Занимљиво је за утицање владе на решидбе суда и овај случај. Пред свима оптуженицима и свом публиком прочитао је преседник суда Сими Мирковићу и Владимиру Ћоровићу, да су суђени на основу § 114, први са пет, а други са две године. После, у тој истој осуди, обојици је читано по други пут, да су суђени на основу § 111, први на десет, а други на пет година. Ствар је била доста јасна и оптуженима саопштена од надзорника затвора Рудолфа Киндига. Прва је осуда била судска, а друга је накнадно донесена, кад је с владе стигао захтев, да заступници “Просвјете” морају бити кажњени као чисти велеиздајници. Са владе се гонило и то, да се расправа никако не прекида, него “да се, “прошиба” и без икаква обзира на религиозна осећања толиких свештеника и свих других, води и за време празника. Тако се расправљало на Богојављење, Јовањдан, на Св. Саву и на све друге православне свесе без разлике.
Кад су их 18. септембра 1916. преводили из Бања Луке у Сарајево жандармерија је, са свом могућом бруталношћу, вршила преметачину код истражника, и онда их повезане провела кроз варош до станице псујући најружнијим речима женску публику, већином жене, мајке и сестре, које су их поздрављале, и најзад их, све тако у ланцима, држали на читаву путу.
Најгоре, ипак беше у Зеници. Тамо су осуђенике потпуно измешали са најобичнијим зликовцима убијајући у њима сваку свест достојанства и личне вредности и настојећи свима начинима, да их “направе мекшим од памука”, како је гласила општа парола. Да се потпуно понизе и постану добри грађани друштва” додељивани су свима редом занати, с којима они нису имали никакве везе и који им ни касније нису имали низашто служити, и систематски су одбијани од послова, који би им могли бити од личне користи или задовољства. Док су у болници обичне убице вршиле дужности болничара и један несвршен гимназиста обављао послове апотекара и лекарског асистента, дотле су кажњени лекари др. Ристо Јеремић и др. Војислав Кецмановић и свршени апотекар Драгутин Дакић морали плести корпе и чистити прљаву ракиту. Директор трговачке академије Стеван Жакула и Васиљ Грђић беху додељени као кројачи; Симо Мирковић, надинжињер и преседник “Просвјете”, као књиговезац; прото Коста Божић, Владимир Ћоровић као резбари; Атанасије Шола, др. Војислав Бесаровић, поп Матија Поповић као корпари и тако и сви други. Уморени, радећи дневно по пуних десет сати, били су истодобно паћени нечистоћом, глађу и суровошћу надгледника. У запрашеним, прљавим собама, са покривачима, у којима се скупило неколико наслага прашине и са сламњачама, у којима је било, изгледа, више прашине него сламе, они за прва три месеца нису никако добили ни сапуна за умивање са изговором, да је сапун скуп. Кад су људи тражили, да могу употребљавати свој сапун, били су одбијени са мотивацијом, да то није дозвољено. У собама где је било 50-55 кажњеника, сви су се морали умити за непун четврт сата, а онда се већ може мислити, колико је то могло бити солидно. Храна је била и недостатна и неукусна. Читава три прва месеца, – у затвору први пут уведено кад су ти осуђеници дошли и само за њих – добивало се само Дванаест и по дека дневно рђавог, са кромпиром мешаног хлеба, а после тога, друга три месеца, 24 деке хлеба од самих мекиња. Храна без масти, нехрањива, састојала се више од текућине, него од тврдих твари, у које су се рачунали и кувана салата и кувани краставци и кравља репа и тикве водењаче! За више од два месеца, из дана у дан, доносила се за вечеру чорба од киселог купуса, која је просто гризла гладну утробу. Последица тога беше опште опадање, слабост и нагло отицање нога и доњих делова тела, што су лекари називали оедема дебилитатис, Даља последица беше појачавање болести код свих слабијих организама, нарочито код болесника од туберкулозе, од које је у Зеници умро Бошко Чапрић, а којој су брзо иза пуштања подлегли Јевто Дучић, Драгутин Дакић, Коста Божић и Ђорђо Дујановић. Време се проводило у првим буквалним кафезима од гвожђа, у оделењима, која су била по два метра дуга и висока и по 1,80 метра широка, згрчени на клупама без наслона, не смејући се од студени прислонити на гвоздене стене. У просторијама, где су спавали политички осуђеници, случајно су за сво време тешке зиме 1917. године биле покварене цеви за централно гријање (соба бр. 76) и, наравне, није никако било начина ни да се оне поправе, ни да се “политичари” преместе, и ако су две велике собе биле празне. А у подруму “стаклене куће”, где су радили преко дана пребирајући мокру и замрзлу ракиту, није се уопште ни могло ложити. Никог се при том није тицало, што је више од половине људи добило тако тешке назебе и јаке катаре Уза све то људе су посебно кињили извесни нарочито бирани стражари, пуни мржње и личне и изазване, не бирајући начине пакости и увреде. Кад је сиротом Ђорђи Дујановићу навалила крв на уста и он заплашен молио да му зовну лекара, говорећи: “Пожурите, умријех”, одговорио му је један надстражар пијано и цинички: “Па умри, пас мање!”Тражити заштиту ради тога била би узалудна ствар. Како је управа казнионице познавала своје људе и нарочито удешавала да баш ти буду у околици политичких осуђеника, најбољи је доказ, да је она имала и нарочитих намера, које је желела тиме постићи.
Докле се било спустило правосуђе у Босни и колико је служило прохтевима политичких власти показује најбоље случај народног посланика Шћепана Грђића. 3. и 4. октобра 1916. водила се код окружног суда у Сарајеву против њега расправа ради овог деликта: “1. У сједници сабора од 4. свибња 1914., кад је пресједник др. Басагић саопћио, да је Његово Величанство добро са здрављем, Грђић се није дигнуо, него је остао сједећи 2. Што је на жалобну сједницу од 28. липња дошао у свиетлом одиелу, па је, кад су остали клицали. “Слава” и “Живио” разговарао се и смијао са Васиљем Грђићем и дром Њежићем”. Као што се види оба су “деликта” чињена у јавној саборској седници, где посланике штити имунитет. Ипак, и поред јасне законске одредбе, Грђић је ради тога био осуђен најпре на четрнаест месеци тешке тамнице, а после, одлуком Врховног Суда, на седам. Природно, да му нису дали custodiam honestam, ни никакву посебну пажњу, коју би као политичар иначе заслуживао и морао имати.
У седници пештанског сабора од 23. јула 1917. изнео је хрватски делегат Гвидо Хрељановић тешке оптужбе против босанског судства: “Тамо влада”, говорио је он потпуно тачно, “саставља сенате, који се судити и шаље као путнике те сенате разним судовима у земљи премда то по закону не би смело бити. У Босни и Херцеговини врши директан уплив шеф правосуђа на суце истражитеље, позива их к себи, даје им налоге и упуте. Код најважнијег суда у Сарајеву повјерава се вођење и суђење судцима, од којих је један ради недопуштених новчаних послова много пута био претериран а други ради тешког преступа стајао скоро пред отпустом из службе. Такови суци судити ће како им се наложи и за то се могао предсједник окружног суда у Сарајеву подичити, да он може са својим суцима осудити сваког, кога му само тужи државни одвјетник. У Босни се догађа, да исти суци који су судили пред највишим судом, од владе буду одређени, да суде у истој ствари пред првостепеним судом. У Босни се повјерава вођење истраге суцу, који је у истој ствари радио као државни одвјетник. У Босни имаде велики број политичких осуђеника, меду којима имаде и потпуно невино осуђених на најтеже казне. У Босни постоји за штампарске и политичке деликте закон о цустодии хонести, али га судови нису употребљавали”. (Хрватска Ријеч, бр. 192, 1917.). Сама полузванична Bosnische Post донела је у свом 170. броју од 1917. доста провидну осуду очевидно и одвише упадљиво срозаног правосуђа. “Не треба се спорити”, вели се тамо, “да је код правосуђа задњих година остало још много тога да се пожели и да схватање, којим се при том води управа правде, никако не спада међу најмодерније”.