Патње Срба Босне и Херцеговине 1914-1918.

121

Несравњива хисторијска времена, која смо проживљавали у ових апокалиптичких седам година и чији смо значај уочили већ сви стварањем наше велике уједињене отаџбине и свесним спремањем за нов одсек нашег националног живота, треба да буду осветљена са сваке стране. Поколење, коме је писано, да својим жртвама створи досад неоспорно најобимније и идејно најдубље успехе у повест српског племена, овакво какво је, и са својим митским прегарањем и са својим ситним страстима, велико поред свега, што се гледано из близа губи у просечности, то покољење, силно по свом активном судеоништву на стварању Новог и Великог, није мање хисторијски важно и по свом пасивном мученичком делу и вреди да се посебно прикаже за времена, која ће, посматрајући отворено из даље перспективе, имати да се непосредно увере како је доиста читав наш народ, читав, први пут од како имамо своју хисторију, подједнако суделовао у изградњи идеје и дела дајући за њих животе и здраву снагу на бојним пољанама као и по препуњеним аустријским тамницама и логорима. Пасивне су жртве чак много болније. Утрошене без видне непосредне користи за покрет, оне су документи интензивности осећања и извесне националне мистике и у многим срединама тек нужни подстицаји за јаче зближавање и отпор, али увек праћене сазнањем, да би друкчије употребљене имале далеко знатнији успех. Мученици идеје морају да буду приказани и њихова имена забележена за посебне странице хисторије овог покрета, који ће, као и сви дотле, имати да утврди како се та појава стално понавља у нашој прошлости и добија готово облик једне националне периодике. Чак ни најпопуларнијем јунаку наше народне песме није било суђено, да измакне тамници и да не зазире од Ђеминих вешала. Крст је за нас био не само симбол хисторијске борбе према полумесецу, него и право обележје Голготе, на коме се неколико столећа распињала вера и свест једног народа. Овог задњег пута, изгледа, силније и свирепије него икад пре.
Још у затвору дошао сам на мисао, слушајући страхоте преживелог, донекле очевидац и сам, да побележим и саберем све, што је наш свет поднео од 1914-1918. године, од дана атентата на Франца Фердинанда па до ослобођења. Кад се, у травничком затвору, дала донекле и материјална могућност за то, почели смо са прикупљањем градива. Међу нашим друговима било их је доста, који су сами препатили врло много и врло много видели својим очима. Раније, а деломично и ту, запажајући извесну склоност препричавању и невиђеног и допуњавању код неких лица из нашег причалачког круга ја сам, молећи пријатеље да ми побележе ствари, тражио изрично од њих, да ми саопште само оно, што су сами видели својим очима и сами на себи искусили. Јер волео сам имати и мање, али тим поузданије податке. Кад сам пред крај 1917. изашао из затвора и у Загребу нашао прилике да средим своје одношаје, добио сам од круга редакције Гласа Словенаца, Хрвата и Срба, у вези са организацијом Југословенског Клуба у Бечу, понуду, да за бечке делегације и Југословенски Одбор у Паризу израдим систематски преглед свих патња и прибавим што обилнији материјал фотографија вешања и других прогона. Читаве 1918. године радио сам на том послу и у августу отпремио велик део тога преко Прага за Париз. Предусретљивост г. дра Срђана Будисављевића, који је био главни фактор у тој акцији, омогућила ми је, да сам се дуго времена могао бавити само тим стварима.
Материјал, који ми овде износимо, не обухвата све, што се има рећи. И поред љубазних предусретљивости с много страна и поред много уступљених бележака и података (као од г. проте Душана Кецмановића, Данила Димовића, Николе Костића, Вељка Митраковића, Божидара Томића, Радослава Парежанина) овде се ипак није могло сабрати све. Многа уста, и то она, што би имала највише да кажу, занемела су заувек. Многи нису имали прилике, да саопште неком писменом своје доживљаје; многи, од писменијих, нерадо или незгодно пишу. Много се код неких, нарочито млађих, и померило у истинитости приказа, добило понешто туђих елемената и постало врло проблематично за овакав један посао. Нарочито се то примећава код многих дописа у новинама, где се често пута, да би се деловање извесне личности јаче подвукло, догађаји приказују врло субјективно и не увек у складу са другим сведоцима. Ради тога се од те грађе могло употребити само оно, што је потврђивано и другим саопштењима. У том ми је доста помогао материјал, који је био слат Југословенском Клубу у Беч и мени уступљен. Добротом г. др-а Владимира Андрића добио сам све списе требињског војног суда, као најдрагоценији материјал за овакву радњу. Мој брат, покојни Светозар, написао је Белешке једног таоца, своје доживљаје из мостарског гарнизона, објављене после у Народном Јединству 1919. и посебно код И. Ђ. Ђурђевића.
Да се потакне што више прикупљање ове грађе објављен је у Народном Јединству од 11. фебруара 1919. циркулар Земаљске Владе под натписом “Зулум аустријско-угарског режима”, у ком су се стављала конкретна питања за многе ствари и податке овог дела. Одзив није био задовољавајући, јер су многи чиновници, који су у првом реду требали да дају одговоре, имали личних рачуна, да ствар прикажу на свој начин или да уопште вешто избегну постављеном питању.
Ја сам се овде, сасвим разумљиво, ограничио само на Босну и Херцеговину. Да сам преузео шири посао не бих уопште доспео да га на време разрадим, јер би много месеци требало утрошити на проверавање лица, која су доприносила грађу и на критички преглед материјала, да и не говоримо о том колико би организација таквог рада, без претходних веза, била отешчана с једне стране неповерењем, а с друге опасношћу. Чак ни за саму Босну није се могло постићи све што је било у плану. Заплашени прогонима 1914. године многи су се наши људи очевидно устручавали, да уђу у ма какав посао тајне природе и уперен против власти и нису никако хтели ни да им се само име спомене. Отуд су извесне области и догађаји остали без свог потпуног и детаљног излагања и отуд поједине неравности у приказу предмета.
Један кратак, али политички врло важан сукус свих рекриминација из овог дела, дат је у меморандуму босанских политичара, израђеном од Данила Димовића, који је поднесен грофу Стевану Тиси у Сарајеву 20. септембра 1918., кад је дошао да се информише о приликама у Босни и Херцеговини и да проведе извесну агитацију за решење босанског питања у угарском смислу. Меморандум тај гласи овако:
“Прије рата имали смо бар неку сјену уставности и то мало суделовања у државној управи почело је стварати ужу везу измену народа и државе.
Дошао је рат. Код нас се показао не само као страхота борбе државе против државе, него као страхота борбе државе против властитих држављана. Релативна већина наших суграђана, т. ј. сви Срби православни били су изражени најстрашнијим прогонима. Изгледало је тако, као да сваког православног Србина сматрају атентатором. Србима је био у монархији навештен рат већ страшним, подузетим под заштитом јавних власти, прогонима. На почетку рата ухапшено је неколико хиљада Срба и стрпано по разним тамницама и казаматима без судске и без административне истраге или пресуде. Усљед лошег и нечовјечног поступка знатан дио тих људи је оболио и подлегао. У сваком селу у сваком градићу узет је већи број таоца. То је институција, коју не познаје право ниједне културне и правне државе овог века. По тој институцији бивају грађани властите државе ухапшени и предани војницима с том напоменом, да их ти војници имају право одмах убити, чим се макар што деси, чиме би били угрожени интереси војске, сигурност мостова и жељезница. По тој институцији имали су дакле грађани да плате главом за туђа дела, која су често била плод подметнуте личне освете. Многи од њих убијен је без кривње, а многи без икаква разлога.
То значи повреду најпримитивнијих права човјечијих, то значи гажење великог начела правног, постављеног још у средњем веку, а које гласи: поена тенеат ацторис.
У то су дошли казнени прогони пред војним и грађанским судовима. Ми морамо да истакнемо да је то правосуђе претерано строго судило не само у погледу казне, него и у погледу квалификације чина. Судило се на смрт, где за то предпостава законских није било. Само благост, човјечност и милост младог владара избавила је већи број осуђеника, које су судови не само осудили на смрт, него и предложили, да се смртна казна и оврши. Као посебан и карактеристичан случај наводимо то, да је један народни посланик, умировљени професор, отац шестеро деце, лишен пензије и осуђен на тешку тамницу мада је уживао имунитет – за то, што у саборској седници 1. није устао, кад је председник јавио краљеву захвалу на честитци за оздрављење, 2. што је дошао у обичном оделу на жалобну седницу за покојним престолонаследником [случај Шћепана Грђића].
Осим судских прогона и јустификација, мноштво је наших Срба убијено, запаљено и обешено без истраге суда, и то не само мушкараца, него жена и деце. То су већином чиниле уз редовиту војску оне чете, што их је уз плаћу свакаквих елемената основао генерал Потијорек. Од тих елемената, који су организовани и командовани били, претрпио је наш народ најужасније патње.
И ако се по вери разликујемо, ми смо синови једног народа, ми смо крв исте крви. Идеја народног јединства Хрвата, Срба и Словенаца продрла је у све народне слојеве. Она је постала политичком вером и догмом нашег народног бића. Зато муке и патње, што их је морао српски део јединственог нашег народа трпити, одјекнуле су дубоко у срцу и души Хрвата и Словенаца.
Но нису само Срби трпили услед страховладе у почетку рата и услед тешког притиска војничког апсолутизма до данас. Свима нама у Босни и Херцеговини одузета су уставна права. Влада је радила како се њој најсходније чинило, без обзира на жеље и потребе народа. Код нас је народ усљед огромних ратних жртава и патња пропао. Случајеви умирања од глади били су обична појава у појединим крајевима Босне и Херцеговине. Тога не би било, да је народ по свом представништву могао вршити свој законити уплив на државну управу. Ниједан народ монархије није морао допринети размерно толико жртви у крви, колико испаћени народ Босне и Херцеговине. Поред тих неразмерних жртава у крви наметнуте су нашем обесправљеном народу још и прекомерне жртве у иметку.
Ни у једној покрајини Аустро-Угарске монархије нису порези убрани у оној висини као код нас, ни у једној покрајини нису ратна подавања и реквизиције у толикој мјери и уз тако ниске цијене провађане, као у Босни и Херцеговини. Наши сељаци, наши земљопоседници лишени су уз минималне накнаде њихових земаљских продуката и стоке тако, да наше економско стање није само дошло у кризу него стоји пред катастрофалном пропасти.
Наше народно представништво распуштено је, аутономија котарева, окружја обустављена је била. Законом загарантована вјерско-просветна аутономија српско-православних епархија и управа укинута је наредбеним путем. Слобода састајања је потпуно укинута. О слободи штампе не може се ни говорити. Не допушта се шта више ни долазак новина у Босну и Херцеговину, које стоје под цензуром државних одвјетника у монархији. Слобода кретања, а да у близини нема ратних операција, ограничена је тако, да и најкраћи пут овиси о милости полиције и дозволи војничке власти. Сваки путник који долази из монархије у Босну добива утисак, као да долази још и данас у страну државу.
Политички осуђеници, код којих закон прописује посебно поступање, чаме још и данас као обични осуђеници и злочинци у централној казниони у Зеници у гвозденим кавезима као животиње, уз слабу храну и необично строги поступак, који се против њих до у танчине проводи. У Аустрији је већ давно издана опћа амнестија чак и за оне, за које су судови пронашли, да су кажњива дела против државе за вријеме рата починили. У Угарској није у тој мјери ни било осуђивања.
Наш је сабор прихватио законску основу о уведењу српскохрватског језика у Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина су земље са искључивим становништвом српскохрватске народности па та законска основа не само да није предложена на санкцију, него се – премда је добила предсанкцију – њемачки језик наредбеним, законским путем и праксом необично шири у нашој управи, док се у исто доба изгони из управе нама свима мило и свето писмо Ћирилово. Ове методе потјечу из глава централиста, који јединством немачког језика хоће да проведу своје циљеве против којих је Ваша Преузвишеност устала као министар председник, означивши такове циљеве и тежње именом, какво им припада.
У кратким цртама изнели смо патње, муке, невоље и понижења, што их је народ у Босни и Херцеговини претрпио, а подноси их још и данас. Ово је само бледа слика наших прилика. Поједине чињенице, којих има неизмеран број, тек би је осветлиле потпуно. Тада би се тек могла схватити трагедија нашег народног живота. Од стрељања, вешања, палења и убијања несретна судбина довела нас је до умирања од глади.
Уз овакво стање и овакав поступак према нама сваки мисаон и разборит човек разумеће и наше расположење, разумеће наше тмурне осећаје, испреплетене чемером и горчином.
Наше осећаје разумеће нарочито син мађарског народа, који је народ у борби за своју слободу, за своја народна, грађанска и уставна права допринио огромне жртве и претрпео ужасне патње. Нека се Ваша Преузвишеност духом врати у она тешка времена, која је мађарски народ претрпио у години 1848. и послије тога. Пред Вас ће избити слика бруталног апсолутизма, у коме су Хајнау и Ламберт вјешањем и стрељањем гушили народни покрет мађарски и Ви ћете наћи потпуно оправданим, што се сав мађарски народ туђио од апсолутистичке и германизаторске ере Бахова система, и што се је заносио надом на боље времена своје уставне и народне слободе. Тако ћете и нас моћи праведно разумети.
Треба да буде боље, треба да буде друкчије, па да се народ освијести и тргне из ове апатије ове отуђености и потиштености, да зна, да није само објекат управне силе, него да је грађанин са правима и дужностима.
Претпоставе за друго расположење и за други рад јесу ове: 1. Потпуна амнестија политичких осуђеника. 2. Накнада штете свим невино настрадалим. 3. Осигурање прехране. 4. Успостава уставности сазивом распуштеног сабора уз потпуно слободне накнадне изборе. 5. Управа земље може се предати само људима саборског поверења. Тек кад ово испуњено буде, може се путем народног представништва приступити решавању осталих питања
Наш читави народ Срба, Хрвата и Словенаца претрпио је у монархији веома много за време овога рата. Данас још стоји Далмација, Словенија, Истра, Корушка без својих земаљских представништва под управом туђег чиновништва. У Хрватској је једино одржан уставни режим. Па и тамо испадају сваки час претње са страшилом неуставности и комесаријата, а једногласно примљене законске основе не могу да постану законом. То буди у нас осећаје, који не могу бити склони држави. То буди у нама предосећаје, што расту у сјени и мраку неслободе.
Ми осјећамо једно са свом нашом истокрвном браћом Хрватима, Србима и Словенцима ма где они били. Ми знамо, да на кругљи земаљској не можемо изоловано живети, него да нас већ наш положај упућује на искрен и поштен споразум са географски најближим народом краљевине Угарске. Да тај споразум може искрен и поштен бити треба да га створе два равноправна и државно самостална народа.
Ми Срби, Хрвати и Словенци нисмо данас равноправни са народом мађарским. Ми смо данас робље незаробљено, које носи лажни наслов држављана.
Док код се горње предпоставе не испуне, док год ми морамо да живимо у овом политичком и грађанском ропству, ми нисмо у стању дати слободне изјаве. “Наше народно питање не може се решавати без народа, оно се не може само деломично решавати, него у целини и то на темељу права народног само одређења. Свако друго решење, међу која убрајамо и директно и без приволе народне намеравано присаједињење Угарској, било би насиље, које би уродило најгорим последицама за нутарњу сигурност и спољашњи мир. Напаћена душа нашег јединственог народа Срба, Хрвата и Словенаца, ако насиљем и неправдом раскомадани будемо, проћи ће мученички пут борбе да у њему сагори и пропадне или да постигне јединство и слободу своју.”
Тај су меморандум потписали овим редом: Ристо Хаџи-Дамјановић, Мато Бекавац, Перо Тодоровић, Ђуро Џамоња, Јово Пешут, Гавро Гашић, Ђорђе Пејановић, Др. фра Јулијан Јелинић, Карло Цанкар, Др. Љубо Симић, Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Др. Јозо Сунарић, Перо Стокановић, Др. Милан Јојкић, Данило Димовић, Фра Љубо Галић, Др. Саво Љубибратић, Др. Лука Чабрајић, Др. Владо Андрић, Вјекослав Јелавић, Стјеран Субашић, Др. Марко Алауповић, Др. фра Карло Икић.
Занимљиво је у оваквој прилици чути по могућности и другу страну. Генерал Стјепан Саркотић, поглавар Босне и Херцеговине, био је при повратку из Босне за Беч у Загребу затворен у једном хотелу и после, по наредби Земаљске Владе у Сарајеву, пуштен, 15. новембра 1918. он је упутио Народном Већу у Загребу свој протест и обрану овог садржаја:
“Свечано протестирам ради на мени изведених насиља у Сл. Броду и Загребу и надодајем следеће:
Ја сам био до мог добровољног одступа кано поглавар Б. и Х. орган Његовог Величанства и заједничког министра финансија и само њима одговоран. Моју наложену задаћу: “У Б. и Х. мир и ред уздржати, свако настојање које води изван монархије запријечити, политике не трпити, земље од непријатеља обранити, објективно управљати и династичка чувства његовати” испуњавао сам мирном и примјерном дужношћу.
Новој влади нисам правио никаквих потешкоћа, дапаче ишао сам јој искрено и отворено на руку и препоручио то свим војним областима и чиновништву. Једино сам је молио, да се у интересу земље и добре управе не пренагли.
Ја сам јој изјавио, да сам предао кроз баруна Шпицмилера Његову Величанству моју демисију, али одговора још немам, изим што ми Шпицмилер телеграфира, да сам ја сада у Босни потребит кано никада и да почекам на упуте, које ће ми донести мој замјеник г. Ђурковић, којег сам ја у Беч послао, да све разјасни и каже, да је сада абсолутни курс један нонсенс и само од раздражујућег уплива на народно вијеће. Ђурковић је имао стићи у Сарајево на 31.ИХ. али није ради потешкоћа на жељезницах стигао до 3. или 4./11.
Међутим сам се ја одлучио сам добровољно одступити, пошто ми је скупина свих генерала тај корак тиме олакшала, изричућ, да ће сложно за ме стати, ако ми се прекршај моје дужности према цару и краљу и од које стране буде приговарао.
На 1. или 2./11. сазвао сам у Конак генерале, заступнике старе и делегате нове владе и изјавио сам ово: “Ја одступам добровољно од поглаварства земље, признајем Југославију, и желим њој и Б. и Х. у њој најсјајнији развитак.”
Делегати Народног Вијећа су ме упитали, да ли се могу у Зеници и Травнику још запрти пустити на слободу, на што сам одговорио: “Будући су од мене на помиловање предложени и ја сам увјерен, да их је цар помиловао, да тому нема никакве запреке и они се могу одступити одмах, а не тек на 4./11. како је било интендирано”. (Краљев имендан).
Ја сам све до мојег одласка подупирао нову владу у сваком смјеру. Свједоци: г. Сунарић и Мехмед Спахо. Оба су ми једном на моје задовољство изразили, да би боље ишло, да се нису пренаглили и да се је мене слушало.
Мој одлазак сам ја службено навијестио Нар. Вијећу, и молио, да се и Нар. Вијећу у Загребу исти објави, те да ми оба прибаве за ме и моју команду (штаб, штабску сатнију и т. д.) салвус цондуцтус Подпредсједник Сунарић, који ме је особно походио, на чему му хвала, увјеравао ме је да мом одласку преко границах Славоније неће бити никаквих запрека, и написао је писмо једном уваженом господину у Сл. Броду, да се ја и мој штаб изпратимо кроз 2 поуздана члана Народног Вијећа у Броду даље преко славонске границе. Ја сам, даклен, свуда авизиран, а не потајно, како се прича, из Сарајева сам службено инстрадиран одпутовао са горе наведеним увјерењем, и усупрот томе доживео сам позната насиља.
Додајем, да је у Сарајеву моја почасна стража била увјек од босанске сатније, све до задњег дана. Пошто је она наравски морала остати у земљи, то се је задњи дан формирала сатнија из људих од команде, који су морали земљу оставити, дакле од Нијемаца, Мађара, и т. д.
Ја сам принужден дакле Народно Вијеће замолити, да ми се отворено каже, зашто су на мени почињена овако грозна и безаконита насиља, да се могу пред лажним денунцијама бранити.
Поздравило ме се кроз војнички шпалир на колодвору у Загребу титулом “крвник”. Нека се докаже, да ли је под мојом четири годишњом управом у Б. и Х. по мом налогу и кап крви пала?
Далеко одбијам од себе сва насиља и неправице** учињене у Б. и Х. год. 1914. гдје ја нисам у Босни био. Ја одговарам за све, тек од почетка 1915. године, гдје сам почео на 1./И. уредовати. Шта су политичке области, сви војнички тврђавни судови и судови пољне војске радили, односно службовали у тужној 1914. години за то сам ја исто тако одговоран кано н. пр. Народно Вијеће, дакле ништа.
**[Карактеристично је истаћи ово. У Загребу генерал Саркотић, затворен је са дужном почасти од официра, није се нико такао његове особе, аутомобилом је спроведен у затвор у једном од најлепших хотела на Зрињевцу. То је за њ “грозно и безаконо насиље”. Даља причања показаће како се поступало с нашим најбољим људима и шта је све рађено од њих. За Саркотића су то само “насиља и неправице” без оних срцепарајућих епитета!]

Тужну политичку баштину 1914. године – такозвани бањалучки процес, – морао сам ликвидовати. То је морао сваки поглавар па како се он звао. А како сам ја то учинио? У суд се мијешао нисам. То би било проти мојој части. Али кад је осуда пала, то је свих 20 на смрт осуђених на мој предлог и кроз моје посредовање помиловано било. Даље сам скоро направио план, да се најпре заведена младеж, затим мањи, онда тежи кривци испусте, тако да до мира ни најтеже оптерећени на остану у узи.
Кумулирање 1914. године са мојом управом ту, чини ми се, лежи велико недоразумљење, проти којему ја најоштрије просвједујем. Та о неким гадним стварима сазнао сам тек кроз Корошецову интерпелацију.
Што се горњих помиловања тиче, то сам имао задовољство, да су кад када који предлози раније горе били, него ли је интервенција др. Димовића наступила, који се је за запрте увијек заузимао.
Када се о овој ствари говори, онда се мора увијек у обзир узети расположење пучанства при мом доласку у земљу. Ја сам нашао потпуни политички и војнички дебакл. Наше војске одступиле из Србије, мржња међу пучанством, с једне стране Хрвати и Муслимани, с друге Срби, страшно. У тај хаос дошао сам ја, не познавајућ ни једног човјека у Сарајеву. Свако је мотрио, на коју ће страну? На никакову. Одлучио сам се по мом карактеру свима бити добар и праведан отац. Јесам ли био, нек суде сви безпристрасни.
Кад је једанпут једна скупина Хрвата из Сарајева предамном била, онда сам им у разговору казао: “Господо, ви видите мој тешки положај. У оној минути, у којој би се ја од пута објективитета и правде и најмање одалечио, у оној минути не би био више вриједан да остајем поглаваром земље. Ако ли би већ несрећа хтјела, да икога малко ускратити морам, то ће те бити ви, јер сам увјерен, да ће Хрвати Хрвату, гледајући на његове потешкоће, најприје опростити.” Који су назочни били, могу то посвједочити.
Говори, с којима сам ја и Кербер у оно вријеме поздрављени били, били су тако напети, да смо их ја и он увијек кано “преоштре” квалифицирали.*** Ипак се ја у тој атмосфери ни педаљ од правде одалечио нисам.
*** [ Говор н. пр. поглаварова заменика дра Николе Мандића.]

Шта пише поглавар земље у једном службеном предлогу у то вријеме:
“Мој циљ јесте, дане мог дјетинства доживити у којима Србе и Хрвате ништа није друго разликовало, него само прекрст.”
А шта све нисам радио за поврат, и побољшање несретника у Араду и Нежидеру? Колико пута нисам слао вјештог пуковника Веселија тамо, да их извади, стање побољша, и у земљу поврати. Све је ишло, али и за све је требало времена. Жао ми је, да нисам многе захвалнице и такове телеграме задржао.
А таоце, који су по војничким прописима (Реглементс), допуштени били, све сам одстранио, чим сам се увјерио, да промету и војнички највише употребљеној, а за прехрану толи важној жељезници не пријети више никаква погибељ. Та ствар изгледа сада лахка, али онда је била јако тешка и од највеће одговорности.
А што продиче поглавар чиновништву и часницима. “Господо, тко хоће да у Б. и Х. служи, за отога није доста само чувство дужности, он мора имати и чувство највеће љубави за овај народ.” Свједоци: Особито замјеник и секционшефи.
А како просуђује поглавар политичке окривљенике?
Похађајућ Зеницу и Травник, гдје су они били и гдје сам и сам у она гладујућа времена за њих бринуо (моји војници су у оно вријеме имали 250 гр. на особу и дан, а они кроз моју наредбу 420 грама) па и шњима разговарао, обратио сам се к мојој пратњи и рекао: “Видите, господо, то су сада велеиздајници! Ако ли пако рат испане проти нама, онда су то мученици и највећи људи у свом народу”.
А тко је и једанпут био код владе у понедељак и четвртак, гдје сам ја примао, и видио ону масу сиромашних молитеља и молитељица из разних слојева пучанства, та ваљда гдје другдје таквих посјета ни видио није. Јесам ли се старао њихове јаде ублажити, и њихове сузе осушити, нека одговарају сами.
О сличних ствари, мањег и већег, па и највећег опсега, могао би цијеле свезке написати, али можда је доста и ово за оне који су добре воље, а за друге су и цијели свезци бескорисни и забадава.
Тако по прилици изгледа крвник, који се је први свакој прилици за повјерени народ жртвовао.
А шта је са “издајицом”?
Обраћам позорност на моју изјаву у “Хрватском Бранику” од 5. студеног о. г., из које ће се увидити, како сам ја наше становиште бранио. Кано свједоке: Ено Његово Величанство, министри Кербер, Буријан, Шпицмилер, Векерле, Хусарек. При мојих ауденцијах није ми Његово Величанство само једанпут рекло: “То по прилици жели и Корошец”, или “Корошец не тражи такођер више,” а Корошец је сада предсједник Народног Вијећа, а ја сам издајица.
Ја поричем, да и један члан Народног Вијећа топлије ћути за свој народ, него ја. Невјешт сам био можебит у тому, да са политичарима опћио нијесам. Но мени је политика била забрањена, и ја сам је избјегавао кано отров, јер је особито у Б. и Х. доста квара начинила. Трсио сам се и без ње ићи једино правим путем. Босни и Херцеговини прибавио сам у вријеме рата, четири годишњи мир и спокојство, моје операције сам уредио увијек тако, да пучанство кроз њих скоро ни дирнуто није било. Увјерен сам, да ће ми народ бити за то једанпут – а можда већ и сада јако захвалан. Почасни грађанин Мостара, Требиња, Брода, Ерцегновог, Јањине па и главног града моје домовине нада се у то.
Ја сам имао свете осјећаје дужности, не само према цару и краљу, него још можда више према народу, којим сам управљао и тако обима на услугу био.
Неслогу и свађу – наше старе мане – увијек сам корио, јер оне су узрок сваке несреће.
Кано Хрват поздравио сам са весељем Југославију, и приправан сам њој – ако се икада на мене рефлектира – у сваку корист служити.”
Ми поводом ове неинтелигентне обране нећемо губити много речи. Овде се ради о читавом једном систему, а не о личностима као таквим. Оне су увек само мање више свесно оруђе у служби једне идеје или извесне веће организације. Каква је та била и чим се служила показаће јасно странице које следе. Оне ће, у исти мах, бити и најбољи одговор за све апологије овакве врсте.