Насиља и злочинства војске (други део)

193

Требињски тврђавни заповедник генерал Браун напунио је одмах иза објаве рата све требињске затворе најбољим људима из града и околице, па је, на своју руку, ради застрашивања, дао вешати таоце на очиглед свему свету. После је склопио један страховит суд, који је изрицао смртне осуде као обичне дневне заповеди. Пред српском црквом и школом, да буде поступак довољно карактерисан за друге конфесије, беше подигнуто шест вешала. Из затвора би изводили с ока, без нарочитог избора, по два-три човека па би их онда у поворци вукли кроз читав град до вешала. Напред би ишли бубњари лупајући у бубњеве, да сврате пажњу, за њима прото Стеван Правица, иза њега жртве, а онда трубачи; све, наравно, у пратњи бајонета. Као крвнике узимали су понекад обичне Цигане, чак и живодера, који су невешти тако страшно вршили свој посао, да је једном приликом требало 25 минута, да један несретник издахне. Онда би их товарили на кратка кола за смеће тако, да су им ноге стално лангарале, па их потом вукли на гробље. Копали су их брзо и немарно и толико плитко, да је наскоро вода однела земљу и они били у најужаснијем стању изложени пред стоку и пролазнике. Котарски престојник Потучко, који се заузимао за невине људе и настојао да невољу ублажи на човекољубивији начин, био је одмах на захтев војних области премештен из Требиња.
Одмах сјутри дан по објави рата затворено је око четрдесет Срба Корјенића заједно са њиховим свештеником Видом Парежанином, па су у Ластви стрпани на двоја кола и послати у Требиње са јаком пратњом. Да задовоље простачком инстинкту корјенићких муслимана стрпана су у кола, заједно с таоцима, и два утовљена крмка. На уласку у Требиње, где су их предали све два по два, дочекала их је гомила светине, међу њима нарочито много официра и њихових жена и грдила их и пљувала и блатила најгнуснијим начином. У Требињу су били одмах затворени најпре у гарнизонски, па после у котарски затвор. Већ 28. јула почело се са вешањем. Тај дан платише главом Обрен Грубач, Марко Деретић и Трифко Шакотић. Сјутри дан обешен је младић Гајо Гудељ из Покрајчића, јер да је давао сигнале Црногорцима. Он је, међутим, чувао реквирирану стоку, па како је за сваки комад одговарао главом, брижно је пазио, да ли му је све на броју. По ноћи је обилазио стоку са свећом у руци и то му је донело смрт. Осудом војног суда обешена је 7. децембра 1914. Јањица Вукаловић из Улица и 12. априла 1915. Цвијета Пажин из Орашја. Од 40 Корјенића остао је на животу само попов син Радослав, спашен младим годинама и једна будала спашена лудошћу. Једна жена била је обешена на основу само овог случаја. Она је дошла да купује нешто у дућан једног муслимана и по обичају, који је с дозволом власти одржаван дуж читаве границе, хтела је да плати у црногорским перперима. Трговац јој није хтео да прими новце наглашавајући, да тој новац више не вреди. Она је на то одговорила: “Вала Богу, дако некад ваљадне” и пошла је на поље. Ради тих речи, које су имале да означују “велеиздајничку накану” она је изгубила живот. Никола Дабовић, Крсто и Шпиро Средановић обешени су ради тога, што је, после црногорског узмака, неко од њихових муслиманских комшија устврдио, да је у њиховим кућама, експлодирала муниција, за коју нико није знао, како је тамо могла доспети. Иначе, смртне су осуде објашњаване просто овако: “Данас биће објешен тај и тај зато, што су његови сусједи потпомагали нама непријатељску војску”. Што су се “у споразуму с непријатељем истом придружили те га подупрли” кажњени су смрћу: Јоко Вучковић, Ђурица, Лазар и Томо Чурић; Томица, Вуко, Лука, Крсто и Видо Ратковић, Никола и Милош Мијовић. На смрт су биле осуђене чак и четири жене: Милица, Ружа, Мара и Јована Чурић, па им је онда казна променута у робију од 15 година. Из истог разлога на смрт осуђени Петар и Митар Чурић “помиловани” су на 15 и 10 година тешке тамнице, а Стево Мијовић на 13 година.
У Зупцима напали су погранични “јетери” Васу Ђурића, ранили га и поробили отевши му сат и 300 круна готовине. Пошто су га лечили по болницама послаше га на опоравак – у Арад! Том су му приликом отерали и сву стоку испред куће, и то како изјавише сведоци пред судом, на изричну заповед капетана Шпицнера (Festungsgericht Trebinje, 374/15:10), где се дословно вели: Auf Befehl des Herrn Hptm. Spitzner haben wir dieses Vieh ohne jedwede Empfangsbestatigung, einfach abgetrieben.
Ахмед Чевро, подловац шесте ловачке чете, признао је сам на суду у Требињу 29. новембра 1915. (К 374/15:11), да је у селу Богојевићима, у требињском котару, на заповед капетана Радована Станкова убио и дао убити 17 сељака, “који су по свој прилици хтели побећи у Црну Гору и потерати своју стоку”. Записник, који је вођен немачки, изрично вели: “Im Dorfe Bogojević habe ich auf Befehl des Hptm. Stankov 17 Baueren welcheanscheinend nach Montenegro fluchten und ihr Vieh mitreiben wollten, teils ich selbst niedergemacht, teils durch meine Leute niedermachen lasse”. Сам Станков, на жалост Србин, објашњава то овако: “Зупци су тада скривали Црногорце и кад су наше трупе напредовале падоше из села Коњског и Богојевића хици на нас, тако, да су војници оправдано напали то место, запалили куће и људе побили”. Чевро о тим хицима из кућа не наводи ни речи. Хице не спомиње ни други сведок ловац Махмут Ћеринагић, који наводи да је том приликом убијено 18 људи и то на заповед капетана Станкова и Обрада Влаха, који су наредили “да се побију сви људи и запале све куће”.
На једној судској расправи у Требињу (К 71/14 4) вођеној 30. септембра 1914. изјавио је капетан Рудолф Шпицнер, да је војска на почетку рата у том котару добила упуте, “да одмах побије све домаће сељаке, ако их сретне с пушком у руци. Неоружане становнике треба затворити”.
У Коњском су тада, 14. августа 1914., побијени они људи: Милутин, Крсто, Обрен, Шћепан и Видо Ратковић; Вуко, Томо, Јокан, Марко, Васо, Лазо, Пајо, Јован, Анто и Обрен Ђурић и жена Анђа Ђурић од 86 година; Марко, Саво, Алекса и Јован Тица. Осакаћени су тај дан Васо М. Зурић и Никола Божов. У Жељеву су убијени Никола Ратковић од 65 година и три жене Стоја, Крстиња Перкова и Крстиња Ђурова Ратковић. Од тих је била Стоја старица са 80 година.
19. августа 1914. обешени су Јово и Никола Средановић из Вучије (кот. Требиње) на писмену заповед генерала Брауна упућену тврђавном суду у Требињу под бр. 361 ради тога, што се “доказало” “durch vier Augen und Ohrenzeigen”, да су се становници Вучије придружили Црногорцима и палили “властита суседства на корист Црногораца”. Оба та човека нису тад била у Вучијој, него у требињском затвору, где су одмах с почетка рата били доведени као таоци. Тако су 27. августа повешани из Коњског и Богојевић Села: Перо Зурић, Обрен Средановић, Вујош Вукаловић, Мато и Раде Вукаловић, Раде Вучковић и Видак Симовић, сви стога, што су становници њихових села, без њихова присуства, помагали Црногорцима, с њима пљачкали жандарску касарну и пошли с њима у Црну Гору. Из истих разлога обешени су били 23. августа из Вучије Дамјан Средановић, а из Арханђелова Ћетко, Никола и Видак Шегрт и Јакша Гобовић. 21. августа обешени су из Заграђа Дикан Рутешић, Никола и Јован Кујачић и Ђоко Бендераћ, јер да су Црногорци “били примљени и угошћени у кнежевој кући у Заграђу”. (K. u. k FEstungskommando in Trebinje, Nr. 378). Осим тога су обешени: Петар Радоман, Илија Ковачевић, Јован Тркља, Лука Грубач, Лука, Стеван и Гаврило Бегенешић, Тодор Милеуснић, Петар Ђајић, Раде Бурлица, Пајо и Раде Шакотић, Лука и Раде Бакоч, Спасоје Стијачић, Трифко Кујачић, Лазар Рутешић, Крсто Видак, Ђорђо, Тодор Стијачић, Петар Жигић, Илија Скорупан, Никола Бараћ, Исто Корелија, Ђуро Кујачић, Петар Гобовић, Јово Тојага, Гојко Деретић, Јован Стијачић, Сава Инић, Божо Лабуш. 21. новембра 1914. обешен је Благоје Лиздек, из Удрежња (кот. Невесиње), јер да је у крчми једној казао, како се пријавио болестан само за то, да не иде пуцати на браћу. Даље су обешени: Симо Бендараћ из Клобука, Ђоко Бабић из Клобука, Симо Грубач из Ораховца.
У Автовцу су 1914. повешани ови људи: Панто Хаџић, Андрија и Новица Шкиљевић, Симо и Мрка Мастиловић, Видак Антељевић из Изгора; Мирко и Максим Дубљевић из Јабуке; Љубиша Супић, Јефто Суџум и Јово Грковић из Врбе; Никола Савић из Жањевице; Петар Окиљевић из Платице; Симо Шојић и Лазар Капетановић из Јесеника; Обрен Супић са Чемерна; Јанко Курдилија из Корита.
У октобру 1915. уваћена су у црногорској војсци на Космашу два српска пребега из Ораховца. Фејзо Салковић, злогласни вођа шуцкора, довео их је у Ластву, “и ту им сам изрекао смртну осуду и наредио своме друштву те су донели крампу и лопату, те присилио оба заробљеника да сами себи гробницу ископају… Кад су ископали јаму рекао је Фејзо своме брату Меху и Шаћиру Салковићу да их закољу. Одма су сви прискочили те увалили у јаму и Шаћир Салковић заклао је бајунетом Милована Видакова Деретића, а Мехо другога који се звао Петар” (изгледа да је то био Петар Мрдић), (Српска Зора, бр. 99, 1919.).
На Буни код Мостара убили су шуцкори неколико сељака и трговца Јову Комленовића из Мостара. Убио га је један шуцкор, који му је био конкурент.
Код манастира Житомишљића убио је неки човек, судском истрагом се установило, да то није учинио Србин једног шуцкора. Без питања сумња је пала на Србе. Одмах је склептано и повезано тридесетак сељака и међу њима и архимандрит манастирски, Христифор Михајловић, и уз тучњаву поведено у мостарски гарнизонски затвор. Један је финанс хватао архимандрита за браду и пакосно га питао: “Христофоре, ђе ти је сад краљ Петар?” Други су га, у исто време, псовали и ударали. У мостарском гарнизону сељаци су, потпуно недужни, били тучени на најсуровији начин. “Профоз, злогласни Шолијер, увукао се међу сељаке, па својим тешким, гвозденим корбачом удара где кога стигне, гура их, раздваја. Архимандрита назива старим лоповом и прети му. Затим се поодмакне у страну, као да би да одабере кога ће напасти, па се затрчи и удари га ногом”. Тако описује ствар један веран очевидац. А после осам дана, кад је проведена истрага и утврђено, да ти људи нису ништа криви, пуштени су кући без обзира на све оно, што се с њима догодило.
Не знам откуда је дошла у француске новине ова врло прецизована вест, коју наводи Н. Стојановић у својој књизи Bosnie-Herzegovine[2], Geneve 1917., стр. 82-3, и која треба да се нарочито забележи. Студент социјологије на лозанском универзитету Јован Живановић, родом из Брчког, отишао је у српске добровољце и у једној бици био рањен и заробљен. Њега су жива спалили у Сребреници.
Спаљивања је код Аустријанаца било и иначе. Убијеног Јоку Ћеранића из гатачког котара бацили су на ватру. Два брата, Томо и Илија Јоковић, са мајком, били су исто тако спаљени. Луди Петар Ковачевић, младић, био је у Котарима жив спаљен после ужасних мучења (сл. д., стр. 83).
Жандари и шуцкори затворише у октобру 1914. на Булозима Аћима Паприцу са женом и децом у кућу и ту их запалише. То исто учинише и са Симом Ковачевићем и његовом породицом, “само један син његов кроз ватру искочи, али и њега ухвате и жива га у земљу закопају”. Уз то се наводе и ова нечовештва: Илији Маринковићу, старцу од 80 година, одсекли живом руке до лаката, “жени му протерали језик кроз вилице, а снаху му и њено троје деце онде поклаше”. За стогодишњег старца Стјерана Лазаревића се казује, да су га убили и дали крмцима, “који су га више дана јели”. Ђорђа Митровића кнеза са још 16 људи и жена “убише и разнеше на бајонетима”. (Српска Зора, бр. 37,1919.).
Стојановић износи и ове случајеве. У гатачком котару убијена је жена Максима Перовића заједно са дететом и мајка Јевте Марковића. Ђурђа Поповића била је обешена у Автовцу и три дана остала на вешалима. Масакриран је старац Периша Глоговац и његова жена. У Фатници су обешени Стјеран Шаренац, Илија Бољанић, Никола Попара и неки Чубрило. Ђорђо Гаћина с Меке Груде био је стрељан. (стр. 83.).
За понашање аустријске војске најстраховитију оптужбу дижу ова два случаја. У Фочи, кад су Црногорци почели да наваљују, извеле су војничке власти таоце и друге Србе и поставили их у своје прве редове. Исто су то учинили и на Пашином Брду према Србијанцима, где су чак довели и жене и пуцали иза њих, при чему их је много страдало и било рањено. У Брежанима још и сад има женских инвалида из те борбе.
Аустријске власти, које су све ове страхоте делом потакле и организовале, а делом за њих знале и трпеле их, кушале су на све начине, да их или прећуте и на тај начин избришу или да их с њима својственим цинизмом омаловаже и обране. Министар спољашњих послова и дугогодишњи заједнички министар финансија и за Босну и Херцеговину, барон Буријан, одржао је 6. децембра 1917. свој експозе у одбору аустријских делегација и казао за све те суровости ово: “Кривци су морали бити кажњени, а заведени са успехом одузети од агитаторских утицаја, којима су били подлегали. Не треба улепшавати, да је при том у појединим случајевима долазило до опорих мера, али то не сме да зачуђава с обзиром на огорчење, које је силно избило ради издајничког деловања извесних елемената и ради опипљиве опасности, у коју су ти исти гурнули земљу”. Под утисцима оптужаба говора дра А. Тресића-Павичића страна је штампа донела неколико оштрих осуда аустријског режима у Босни, нашто је аустријски војни аташе у Амстердаму, подпуковник Ишковски, по наредби своје владе пожурио са исправком. Он наводи, да је од почетка рата било осуђено у Босни и Херцеговини 210 особа ради сметања јавног мира и рада против оружане државне снаге, а 250 ради велеиздаје и ухођења. “Број никако није висок с обзиром на то, да је велик део становништва у Источној Босни свим средствима настојао, да нанесе штете аустроугарским четама и с обзиром на то, да су се многи људи придружили непријатељу”. Не наводећи ове убијене без осуде признаје сам 460 “редовних” смртних осуда. У Челебићу “није немогуће”, да су војници убили неколико људи, које су ухватили на издаји”. А “измишљена” је, веле, вест, да је у сарајевском затвору било преко 1000 особа и да су многе од њих биле обешене. Најзад, влада констатује “да су се на почетку рата међу становништвом догодила многа убиства али из верских разлога и да власти то нису могле запречити у удаљеним и готово непроходним пределима”. (Bosnische Post, бр. 23,1918.)