Интернирци у Араду

173

На 10. августа почело се одашиљањем првих транспората “политичких сумњиваца” у интернацију, у Арад. У Броду су им се дале раније дрвене колеричне бараке, у којима се морало чекати, да се искупи известан број људи, како би се формирао већи контигенат. Надзор и власт над тим баракама и интернирцима имао је неки кафеџија са шуцкорима, чију је суровост донекле могао ублажити само новац. Он је једног дана послао једног сељака из зворничког котара, да донесе воде са Саве, па га је онда убио са изговором, да му је хтео побећи. У тим нездравим, тесним баракама људи су, без игде ичег, проводили по 2-5 дана, немајући ни где ни на што да легну, ни чим да се покрију. 15. августа кренуо је први транспорт за Арад, и то, као онај далматински, далеким, заобилазним путем преко Новске и Нашица. У новинама су се тих дана могле читати овакве вести: “17. август. У недељу по подне доведена су овамо 274 политичка заробљеника (“politische Gefangene”) из Дубровника, Шибеника, Сплита и Задра, те су интернирани у граду.” (Аграмер Тагблатт, бр. 192). Или: “Прекјуче у 81/2 сати у вече стигли су на овдашњу државну станицу српски заробљеници. Међу њима и неколико комитаџија. Преведени су све два по два уз ескорту у гарнизонски затвор… С тим транспортом приспели су у Загреб на интернацију и неки сумњивци из Босне” (ибид., бр. 214). На станицама су их, према том, показивали као заробљенике, као ухваћене комитаџије и др., на што их је градила и злостављала не само публика, него и чиновници чак и у вршењу службе. То им се, на пример, десило у Нашицама, где се необично грубо понео један натпоручник заповедник станице и у Араду, у који су стигли 17. августа, у 7 сати у вече. Ту се на многе транспорте бацало камење и циглама, док је псовање и пљување публике била редовна појава.
У Араду су им најпре дали неке војничке просторије за пребивалиште, али тако, да су у собе, где је пре било 20-25 војника, трпали сада по 70 до 80 људи. У Лондоновом оделењу било је преко дана и ноћи на површини од 1140 м2 ништа мање од 791 човека. Првом транспорту, у ком је било 360 особа, дало се 100 рђавих и слабо напуњених сламњача (једна за тројицу!) и 120 ћебета. Други уопште нису добили ни то, него су спавали на самој реткој слами, чак и тамо, где је под био циментиран. Кад су транспорти учестали и број интернираних достигао 5500, даване су им најгоре и најрђавије просторије, буквално речено прави казамати. Људе су смештали у смрдљиве и мемљиве, никад од сунца огрејане тунеле, где су често спавали на влажној земљи уђубретеној слами.
Казамати су се ти састојали из два реда подземних галерија, отворених према ходницима, који их спајају и од галерија, које су преграђене према ходницима. Први део галерија добива светлост кроз високо постављене тврђавске прозоре, а ходници посредно кроз галерије; у другом делу није било светлости ниоткуд, с тога су те зазидане галерије с пуним правом зване тунелима. Све су те просторије биле претрпане, чак и ходници, који су били непопођени и чија је земља била стално мокра од влаге и мемле. Стиснути ти људи су се грчили без ваздуха и простора и трпели су све, почевши од несносне врућине и сваковрсног испаравања до физичких болова најтеже врсте. Морало се, због тескобе, спавати на обе стране тунела, а како је тај био тесан, то се нико није могао испружити, а да не смета оном, што је лежао према њему. Нечистоћа је у таком простору и збијености била ужасна, тако да су инсекти просто гамизали на све стране и доприносили и свој део, да се не ублаже патње заточеника. Осим тога, јер су били затворени и по ноћи потпуно препуштени сами себи, људи су у том истом простору морали вршити и своју нужду и тако и тим појачавати ужас тога ваздуха. У тужби, коју су интернирци поднели Земаљској Влади у Сарајеву, вели се поводом тога: “Ми слободни грађани, којима је зајамчена била лична слобода установом, нашли смо се као преко ноћ лишени свију људских права, понижени више него животиње, у праху, мемли и мраку, који није био намијењен да даје скровиште људима, него акрепима и змијама.”
Кад се знало, да су просторије тако страшне и нељудске, била је прва дужност власти, да се бар побрину за ред и чистоћу. Људи, међутим, не само да нису добили никаквих умиваоника, леђена и бокала, него нису добијали чак ни довољно воде. У оделењима наредника Рознера и разводника Недељкова морало се за њу нарочито плаћати. Како су људи били ненадно затворени и послати од кућа без спреме, нису имали, наравно, ни новог рубља, ни уопште друге преобуке, чак ни довољно новца у први мах, да је набаве, и с тога није чудо, да се код људи развише посебне кожне болести и сила инсеката. Услови су били просто створени, да се непрепорно морала појавити каква зараза.
Људи су с по четка добивали само по једанпут на дан јести. Каква је била храна може се просудити кад се зна, да је “месо” у месници лопатом гртато и тако дељено све до доласка прве истражне комисије. “Месо” се састојало из глава, црева, џигерица, гркљана, неочишћених репова, и доста пута из метиљавог овчјег меса. Изгладнели, људи су често купили храну са сметлишта, јер су оброци били апсолутно недовољни, да им надокнаде трошење организма. Свега је једном премеравано месо, које је било прописано за храну и по службеном исказу са суда “нашао се мањак од 165 килогр. према правој тежини; протокол који је о томе саставио један официр, подерао је и уништио Хегедиш, командант логора.” (Народно Јединство, бр. 163, 1919). И при таквој храни и стану они су још морали радити најтеже послове, премда то институција таоца и интернираца никако не уветује. Морали су тако, примера ради, вући песак из Мароша, шест километара далеко, да наспу улице, и то без одмора и на највеће празнике, тако и на сам Божић. У месецу јануару била су 64 од интернираних запослена 45 дана у једној приватној фабрици, без икакве наднице, а какво је поступање било с њима види се најбоље потом, што су у кратко умрла четворица од њих, и ако су за тај посао били одабрани најздравији људи у пуној снази. Последице свега тога осетиле су се наскоро у најстраховитијој мери.
Појавише се убрзо најпре срдобоља, па црвени ветар, а онда тифус стомачни и пегави, туимелитис тернбилис, како су га звали сами заточеници. Људи почеше умирати најпре на дан по два три, а после у масама, док једног дана број не стиже на 48! Често су, у помрачини, по читаве ноћи лежали мртви и болесни и живи и здрави заједно. Грозничави су се често, кад би дрхтали, увлачили у сламу, где су ослабели и заборављени и неопажени умирали, те би их тек трећи-четврти дан наилазили по задаху. Мртваце би онда на гомиле трпали у кола и вукли у гробље. У таквим приликама, у тунелима где није било ни помисли о каквом оделивању болесних од здравих, болест се ширила нагло и страховито и жртве су биле невероватно велике. Алкохол се трошио прекомерно, јер га је продавао наредник Рознер и њима знатно ћарио. А бедници су пили, да се забораве и да се бар за час “ослободе” неподношљиве стварности. Кад се најзад отворила као нека болница, у којој су били заједно и мушки и женске, морало се најпре поскидати људе, да се очисте, али како они нису имали друге преобуке, лежали би обично увијени у ћебета потпуно голи. Храна се није побољшавала ништа и остала је иста, као и за здраве. Кад су се људи, после много патње и помора, потужили на све то, дошла је једна комисија, да прегледа тврђаву. Тада је управа, пред тај долазак, дала људима рубља и покривача (знак, да их је било у магазину!), али им га је опет одузела, чим је комисија отишла. И у тој болници (“линета”) било је људи, који су лежали на самим сламњачама, један поред другог, по читаве месеце без уредовног лекара и неговатеља. Тек, кад су се разболела од тифуса два интернирана лекара, др. Јово Малић и др. Јово Бокоњић, упућени су тамо војнички лечници. Лечници ти, један штабни, други пуковски, дали су о здравственом стању међу интернирцима веран и поражавајући извештај, и тражили су “да се час прије поправе исхрана и станови тих биједних људи. Један од тих извјештаја био је упућен војноме министарству, а други војној команди у Темишвару. Хегедиш је ријешио оба та извјешћа тиме што је на њих ставио биљешку “акта”, те их оставио у свој сто, где су доцније нађена.” (Народно Јединство, бр. 163, 1919.).
Пијетета према мртвима није било никако. Њих би голе трпали у сандуке, а ако је који био превелик, онда би га силом, увијајући поједине органе, сабијали у лес. Премда је било 86 интернираних свештеника није им се никако дозвољавало, да опоју мртваца. Сви су сахрањивани у општи гроб, који би им копали другови из патње. Управа није дозвољавала преглед умрлих, па се због тога могло догодити, да се за преко 500 особа, које су биле доведене у Арад, не зна сад тачно рећи, где су, кад и да ли су умрле. Сандуке су куповали интернирци из својих средстава, а како је једно време било врло много смртних случајева, добивали би их често без носилица, па су с тога морали носити лесове на раменима, што сигурно није доприносило умањивању заразе. Догађало се чак понекад, да су на рђавом и клизавом путу из несолидно, на брзу руку прављеног сандука, испадали мртваци на земљу. Кад би се људи с гробља враћали кући, нису добивали ништа, да се дезинфицирају. Карактеристично је, да неким интернирцима (проти Душану Кецмановићу и Т. Бајалици) нису дозволили, да пред полазак походе гробове својих рођака и пријатеља и да тамо одрже обичајни помен. Кад је у децембру 1914. умро Лука Џабић, свештеник из Винске (кот. Прњавор), отишао је његов син Душан, такођер свештеник, тврђавном команданту Хегедишу, да га замоли за дозволу, да оца сахрани у гробљу у Араду и да за то у вароши купи пристојан лес и остало, што је потребно за сахрану. Хегедиш је дочекао младог свештеника са ужасним грдњама и рекао му за мртвог оца: “Можда и у том старом лежи какав шуфт!”
Тешко болесном туберкулозном Ристи Радуловићу, уреднику народа, који је 18. фебруара 1915. доведен у Арад из тузланског затвора, није се уопште никако, ни под којим уветима, дозволило, да буде пренесен у болницу, чак ни онда, кад се јасно видело, да су му дани избројани. Умро је ту после непун месец дана, 15. марта. Свештеника Луку Хаџића из Турјака (кот. Бос. Градишка) пренели су у шпитаљ истом у потпуној агонији. Једном старцу из Купинова скинули су у болници окове тек онда, кад се видело да је мртав. А било је случајева, да су тешко болесни људи у болници тучени.
Тек концем новембра 1914., кад је зараза већ у велике харала, дозволило се, да људи могу за свој новац набавити кревете и рубенину, али и то не непосредно у граду, него преко кључара и њихових ортака, који су за то добивали провизије. Тад су кључари, уз добру наплату, почели да изнајмљују и војничке кревете и све друго, што је коме требало. Настало је просто лицитирање. Интернирцима је, на пример, било допуштено, да могу само код кључарских жена куповати животне намирнице. Тврди се, да је при том имала свог удела и жена команданта тврђаве, потпуковника Хегедиша. Ради тога се није ни могло ни смело тужити на цене, које су биле врло високе. Кад су се, ради све већег ширења болести, морале отварати нове болничке бараке, ишло је и то једино посредством новца, односно посредством кључара. Управа се сама није бринула низашто. У болницама су интернирци за свој новац морали набављати лекарије (а и то се дозволило с тешком муком), исто као и гориво преко зиме. Тако је разводник Лондон, који је имао читаво једно оделење, зарадио капитал од 30.000 круна. Боље не беше ни у оделењима Рознеровом и Недељкова. Доста је рећи, да су они, за сваки комад рубља, који је из њихова оделења ишао на прање, – а при том сами нису имали никаква посла – узимали по четири хелера провизије за надзор. Тако се и може тумачити, како су од 17. августа 1910. до 25. новембра 1916. интернирци, поред тајних пошиљака и оног што су понели собом, по званичним књигама потрошили у ондашње доба 929.835 круна.
Према вишој наредби, да се с њима поступа као са обичним заробљеницима, поступало се још и горе. Интернирци су сматрани као прости зликовци и кажњеници. Кључари су их затварали, као у казниони, на подне и по ноћи, док то ради болести, на интервенцију лекара, није било забрањено. При шетњи и сваком излажењу пратили су их војници с набијеним бајонетима, који су врло често и при најмањем поводу пуштали кундаке да место њих говоре. Погрда је било свакодневно и најразличитије врсте. С почетка су сви интернирци били гоњени на тешке послове, а тек је касније успело некима, да се помоћу новца тога ослободе, док у фебруару 1915. за сасвим тешке послове не изабраше посебне људе. Кад би иначе људи излазећи из тунела неиспавани, клонули, подбухли и костоболни јављали да су болесни, били су редовно тучени са напоменом да симулирају, само да не морају радити. Такво поступање било је потпуно по интенцијама команданта Хегедиша, који је јавно довикивао војницима: “Не говорите много, него одмах прободите ниткове!” Он је сам долазио увек на прегледање у пратњи војника с набијеним бајонетима и стално их грдио називима као “разбојници”, “ниткови”, “краљоубице” итд. Димитрија Зеца из Мостара оштро је казнио само зато, што је био набавио Pester Lloyd и N. F. Presse. Један дан је, ради отпора неког интернирца из Кленка, дао оковати у клешта сваког десетог интернирца из тог места, па како није имао доста окова, ишло је то сукцесивно без разлике доба и сталежа. Једном је кроз сва одељења прошао један натпоручник са напуњеним пиштољем у руци. Пред њим су ишла два, а иза њега један војник са пуним пушкама и натакнутим бодовима. Неким је интернирцима надносио пиштољ над чело, те их питао: шта су, одакле и зашто интернирани. Све их је узгред називао “издајицама”, “разбојницима” и другим епитетима. Кључар Волф у Лондоновом оделењу тукао је сабљом Тому Иловца тако немилосрдно, да је сву изломио ода њ, а онда узео штап и слепо ударао њим по сваком, ко се год у тај мах затекао у оделењу. А било је при том много болесника, који су лежали немоћни и који му нису могли избећи. У истом оделењу ударио је каплар Швајсер Васу Божовића тако сабљом преко главе, да му је расекао ухо и делове око њега. Водник Недељков изубијао је тешко болесног Тодора Будалића толико, да је сиромах умро још истог дана Исто је тако изударао једну трудну жену, која је те ноћи побацила и после десет дана умрла. Мучена од кључара Милована и до очајања доведена Даница Пајића скочила је у бунар и ту се удушила. У оделењу Недељковом били су Васо Џелатовић, Димшо Јовићевић, Радован Стијачић, Јово Лукета и Вукан Савић овако свезани: руке на леђа, глава савијена међу колена, коноп пребачен преко рамена, па онда свезан за ноге тако, да су људи били потпуно уквржени. Овако везане вукли би кључари за мошње и мучили толико док не изгуби свест. Слично је била мучена чак и једна женска, Стоја Касавица. Један од тих бедника умро је при тим мукама и остао у кврзи свезан тако, да је укочени леш једва могао бити положен у сандук.
У октобру 1914 издана је наредба, да сви интернирци, не изузимљући ни свештеника, морају војнички вежбати. Створила су се тако јефтина весела позоришта за радозналу арадску публику, пред којом су се мађарски војници хтели истицати нарочитом бруталношћу. Гавро Гаврић пао је тако као жртва беснила једног одвише ревног војног инструктора.
Жене су имале исто тако да трпе врло много. Према наредби морали су војници и кључари пратити на купање не само све мушке, него и све женске, где су сироте морале да примају све примедбе, увреде, понижења и још горе ствари. Јелену Марковића из Шапца силовао је заповедник женског оделења тако сурово, да је након тога убрзо умрла.
Тужити се није с почетка помагало. Кад је 1. фебруара 1915. дошао темишварски зборни заповедник у Арад, да прегледа тврђаву, хтели су бивши посланици босанског сабора прото Душан Кецмановић и Павле Кујунџић, да му предају један меморандум о читавом понашању, али их он одби не хтевши чути ни речи. Хтели су га упозорити и на то, да су тек уочи његова доласка интернирци добили неколико покривача, да њима покрију и сакрију бедне кревете и сламњаче и да су тек тад добили по комад сапуна и неколико малих лечена. Тек на интервенцију арадског посланика у мађарском парламенту, Румуна Стефана Чиче, који је ишао у Беч, Пешту и Сарајево, поче да се води истрага о читавом поступку и да се понешто поправља стање интернираца. 20. марта 1915. дошао је из Сарајева мајор Весели, да види све то, а 27. је примио од заточеника меморандум, где су они изложили своје патње и начин, како да им се помогне. Иза тога, 20. јула, почеше да се отпуштају кућама, али то је ишло тако споро, да је до краја године била послата само 1031 особа.
Последице претрпљених патња беху ужасне. Ристо Павловић, трговац из Брчке, и Шпиро Старовић, свештеник из Гацка, полудише у интернацији. Трговац Кондић из Градишке, Јово Јеремић из Фоче и бајонетима избодени Мирко Поповић из Сребренице имали су још управ толико снаге, да стигну до куће и ту да умру. Тешко измореним људима није се дозволило, да се за свој новац врате у вагонима трећег разреда, него су морали дуги и напорни пут пређу у отвореним вагонима за робу и стоку. С тога слаби и испрозебали умреше одмах по повратку Марко Поповић, парох из Подграца и Јеврем Станковић, свештеник из Чечаве.
Војно судски пуковник Јосиф Чајка, који је после водио истрагу о свим неделима у Араду, вели у свом службеном извештају. “Када сам посјетио логор изведено је преда ме 30-40 мале дјечице: то је био остатак од више но 400 дјеце, која су тамо била здрава доведена и онда биједно изгинула. Па и овај остатак, како ми рече љекар, који ме је пратио, показивао је махом на челу знаке скоре смрти, туберкулезу, која се зачела усљед лоше хране. Видио сам око 15 младих дјечака између 10 и 20 година којима су били ампутирани удови, који бјеху промрзли; неких су фалиле обје ноге све до бедара, другима до кољена, а некима подлактица или цијела рука. Ови ми младићи казиваху, да су сви дошли здрави у логор и да су им удови промрзли на каменом поду у шталама”. (Народно Јединство, бр. 163, 1919.).
Како је мајор Весели пустио кући само један део интернираца, остао је други и даље изложен разним тегобама. Многе од њих присилише, да раде по фабрикама и пустама угарских магната, а добивали су за то осим стана и рђаве хране само по 50 хелера наднице на дан.
Нарочитих је тешкоћа било и с дописивањем. Кад су људи стигли у Арад хтели су обавестити своје породице где су и како им је. Давали су с тога кључарима, уз таксу за телеграме, по 1-5 круна само да телеграме предају и да буду сигурни за вести. Неколико дана иза тога нашли су све телеграме у нужнику, а редов Пап је признавао сам, да је све, што му је предано, бацао у Марош, док су новац делили војници међу се. С почетка се смело писати само на картама са фотографијама личним и оним арадских оделења. По наредби кључара, који су добијали провизије од тврђавног лиферанта и фотографа Коха, морали су се сви имућнији људи сликати и писати само на дописницама са сликом. Мало иза тога наречено је, да све те карте сместа конфискују и униште, што се одмах и учинило, наравно на штету заточеника. Писати се могло и из Арада и у Арад само немачки и мађарски, што је опет било добро дошло кључарима, да ћапе и ту ударајући таксу на свако написано писмо. Осим тога, многе су пошиљке и из немарности и из пакости задржаване по неколико недеља, па су многи људи, нарочито трговци и они, којима се радило о хитним привредним стварима, имали поред моралне и врло осетну материјалну штету. Тек 9 априла 1915. дозволило се, да се дописивање може обављати и српски.
После доласка комисије стање се интернираца нешто поправило. Од 1. фебруара почели су добијати и вечеру, а 3. марта примили су први свежи хлеб место дотадањем бајатог, буђавог и често уопште неподношљивог. Дотад су се и кључари и подофицири обилато хранили од оне квоте, која је била одређена за интернирце, бирајући, наравно, за себе најбоље и најукусније и одређујући да им се дневно деле по три оброка. Од тада је и то нешто попустило.
1. октобра 1915. почеше да се узимају заточеници у војску. У Араду их је асентирано око 1900, које су одмах, не давши им ни мали замољени допуст, да оду кућама и тамо уреде своје породичне одношаје, поразделили у 28 разних, понајвише немачких и мађарских, пуковнија. Међу тим уноваченима налазио се и Михајло Павић из Мислова (кот. Рогатица), кога су заједно са женом и петоро деце експатријирали и онда заточили. За време интернације умре му четверо деце, а жена му, дубоко потресена, учини самоубиство. Премда експатриран он је ипак узет у војску и послат на фронту, док му је онда осмогодишња кћи Смиљка по том закону као туђа поданица одведена у Шопроњек и тамо држана читаво време бивши лишена могућности за ма чију милост.
Арад је био једна велика жива костурница. Због свих тих несавесности и злочиначких намера управе, због нездравих увета за живот и због потпуне пренебрегнутости, наши су људи тамо умирали у масама. За првих пет и по месеци интернације, односно до 30. јануара 1915. умрло је у њему ништа мање него 1195 особа, а до 25. марта исте године повисио се тај број на 1772. Како су тада учестала затварања у Араду ради велике велеиздајничке парнице и почеле с тим у вези преметачине, престали су људи даље водити списак помрлих, али се ипак може знати, да је њихов број изишао на 2200. Јер од 5500 интернираца послата је из Арада кући 1031 особа, 1900 је узето у војску, а 430 (44 жене и 37 деце међу њима) преведено је 27. новембра 1915. из Арада у Нежидер. Остатак је остао у арадском гробљу за увек. Аустријски војнички аташе у Хагу, ђенералштабни потпуковник Ишковски, демантујући познати говори дра А. Тресића Павичића у аустријском парламенту и у наводима о Араду, казао је, да је умрло само 709 особа, што апсолутно не одговара истини. У исто време, по упутама које је примио, он је и тај помор кушао да објасни овако: “Овај још увек високи број треба приписати тој околности, да су у тој тврђави с почетка владале доиста рђаве хигијенске прилике и да је осим тога известан број особа већ био болестан при доласку у ту тврђаву.” Ми смо имали прилике видети, да су се те “доиста рђаве хигијенске прилике” дале делимично поправити чистоћом, добром храном и слободнијим кретањем и да је све то било пропуштено из пусте опачине претпостављених и несавесности оних, којима би била дужност, да врше надзор у тим стварима. Кад се видело да има болесних људи међу доведенима, зашто се према њима нису имали посебни обзири и зашто им одмах није дата могућност лечења? Зашто им се уопште нису набавили лекови? Зар су само “доиста рђаве хигијенске прилике” криве, да се о 5500 невино прогоњених људи није бринуо апсолутно нико од грађанских власти, које су те прогоне узеле на своју савест и што су толики животи, без могућности заштите, пуштени судбини црне реке?
Наше наводе потврђује и процес, који се водио против Хегедиша. Temesvarer Zeitung донела је о том извештај, који ми преносимо по Хрватској Ријечи, бр. 89, 1917. “Потпуковник Едуард Хегедиш био је заповједник у Араду, па је уједно био шеф логора за интерниране Србе из Угарске и Босне, који су у почетку рата тамо доведени. Интернирани били су стрпани у узане просторије и добивали су недовољну опскрбу, јер су четири подофицира, који су водили надзор, водили злочиначке послове и помагали својим женама, да за добар новац обилно опскрбљују богате интерниране, док су напротив са сиромашнима врло немилосрдно поступали. У логору се појавила епидемија, а они, који су имали надзор, поступали су с болесницима врло лакоумно. Потпуковнику Хегедишу су потпуно биле познате ове прилике, но кад год се који од интернираних потужио, добио је одговор, да ће га потпуковник дати стријељати. У логору су били не само људи, него жене и дјеца, која су особито трпјела ради оваквог поступка.” На расправи пред дивизијским судом, која је трајала више недеља у Темишвару, дознало се, да је Хегедиш “поднио војном министарству пријаву, у којој је оптужио предсједника војног суда Чајку и аудитора Сахтера са разних злоупотреба.” И за све што је учинио, “ради увреде части, злоупотребе уредовне власти и ради пријетње”, он је осуђен само на годину дана тамнице и на деградацију, док су наше људе у исто доба вешали на све стране ради злочинстава далеко мањих, невинијих и хуманијих. То је требала да буде задовољштина за толике наше гробове у Араду” Али и то није било изведено. Хегедиш је предао неку жалбу на осуду, па је одмах, по телеграфском наређењу највишег војног суда, био пуштен из затвора. “О самој жалби највиши војни суд у Бечу све до политичког преврата у октобру 1918. није ништа ријешио, очевидно због тога, што је предсједник највишег војног суда генерал Белмон био Хегедишев шура.” (Народно Јединство, бр. 163,1919.)