Демонстрације иза атентата

185

Сарајевски атентат дао је добродошао повод потпуно отвореним нападајима на све оне елементе, који су се истицали јавним деловањем за идеју народног јединства и на многе од оних, који се у свом политичком раду нису дали водити једино жељама и упутама меродавних службених личности; на Србе, међутим, били су ти нападаји управљени без ограде на све из реда готово без изузетка, у једном невероватном опсегу и без и најмањег обзира на постојеће државне законе. “Са стотинама вјешала не би се могле платити драгоцјене убијене главе” узвикнуо је још истог дана пред новом музејском зградом у Сарајеву један од најпознатијих представника војних и клерикалних кругова града, Коста Херман, бивши оделни предстојник б. х. земаљске владе за унутрашње ствари и доцније помоћник грађанског комесара у окупираној Србији, који је тим ускликом, у једном часу изненађења и раздражености, јасно показао расположење своје околине. Дела, која су иза тог дошла, била су најбољи доказ, како је унапред добро промишљена, дуго спремана и са системом организована сва она акција у земљи не само против политичара и водећих личности, него против целог народа као таквог. У једном опширном извештају о демонстрацијама у Травнику стоји изричито, како су тамошњи “лојални елементи”, после изјаве саучешћа код окружног предстојника, пошли против Срба потпуно свесни оног што чине. “Народ навиешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине ” (Хрватска, бр. 798, 3 јули 1914). У једном говору држаном од органа франковачке странке, чије су везе са војничком командом биле опште познате, са нагласком се истиче, да се “и у нашем кругу нашем тиелу налази сва сила крпуша у сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништит их. То нек нам буде од данас циљ” (Хрватска, бр 794, 29. јуни 1914.).
Потицаји за то нису били спонтани. Премда је постојао дугогодишњи политички антагонизам измену Срба и једног дела Хрвата и премда су још неизчезле верске опреке између православних и муслимана политичко-економске борбе ради аграрног питања биле појачане задњим балканским ратовима, ипак је ван сумње, да страсти никад не би могле избити у толиком обиму и толикој успенушености, да нису извесни мрачни елементи нашли свог ослонца, а можда чак и потстицаја, код службених фактора. Већ онда, 2. јула 1914., лепо је истакао један загребачки лист, да су “овакве демонстрације само могуће, док их се фаворизира” (Обзор, бр 180), тим пре и тим више, што је Аустро-Угарска можда најизразитија полицијска држава и што се најгоре догађало управ тамо, где се, да се хтело, у пола сата могао имати идеалан ред, јер је на расположењу била не само полиција и жандармерија, него и велики делови војске. Али су те демонстрације биле сматране једном несумњивом државном потребом и као такве су биле, у колико не инсценисане, оно свакако трпљене са “доброхотном” пасивношћу. Јер се атентат, по општем мишљењу, држао протестом великосрпске пропаганде и афирмацијом српских аспирација на Босну и Херцеговину и знаком незадовољства са анексионистичком политиком, требало је, у интересу монархије, извести пред читав свет Хрвате и Муслимане као већину очито противну српским тежњама спремну, да се против њих бори најљућим средствима. Ради тога се и пожурило са саопштењем уједном званичном бечком коминикеју од 2. јула да “садашњи немири у Босни доказују, како великосрпска идеја није омиљена код оног становништва у Босни и Херцеговини, којега се тиче”. А колико су службени фактори ишли за тим, да постојеће опреке искористе и појачају и у колико је иницијатива долазила од њих чак и за вршење највећих злочина, сведочи најбоље признање др. Ивана Франка учињено у 181. јавној седници хрватског сабора. Он је рекао дословно ово: “Ја нисам досада хтио у одбору изнијети, да је оних дана, прије него је навјештен рат Србији, у опој опћој узрујаности у Загребу било разних потхвата, да се убију становита господа, која су тада била и хрватскосрпској коалицији, а нарочито радило се о глави господе Светозара и Валеријана Прибићевића, затим против господина Буде Будисављевића и још неколицине. Сада ћу рећи, да су мислећи да су у том правцу Франковци згодно средство да то почине, и држећи и рачунајући на личну и особну мржњу против те господе, покушали су инфлурати на мене, да ја организирам црну чету, по узору легија у Србији, и да се онда убију господа, што сам их прије споменуо. Тадањи шеф полиције, господин Мраовић, телефонирао је мени пет дана прије предања онога ултиматума, да ће мене посјетити један господин и нека ја тога господина позорно саслушам, јер да је оно, што ће тај господин мени рећи, да је то његово мњење и његова жеља. Тада је тај господин збиља дошао у 5 сати пак се мени представио под кривим именом, како сам кашње сазнао, и мени је разложио читав план, како треба ову господу убити. Потанко ми је тај господин развио план, а ја сам му на то одговорно ја сам у жестокој политичкој борби са господом, коју сте Ви споменули, али мој одгој и моја уставна свијест ми не дозвољавају, да се ја оваквим средствима послужујем и примите до знања, да ја у тој ствари нећу судјеловати ” (Стенографски записник ЦЛXXXИ, сједнице сабора, 10 новембра 1917., 4).
Прве демонстрације биле су у Загребу, и то већ на дан самог атентата. Код Хрвата се, преко кругова бечких хришћанских социјалиста, стварало уверење, да је погинули престолонаследник био нарочито склон њиховим аспирацијама и да би он не само ојачао њихов положај према Мађарима, него им и створио потпуно ново место у монархији уопште. Као противник дуализма он би у Хрватима имао наћи свој ослонац и ослободити их од свих досадашњих веза формирањем велике Хрватске у новој федералистичкој групацији круновина са јаком централном врховном влашћу. То је мишљење нарочито ширено преко повереника војних и клерикалних кругова у Загребу и Сарајеву и имало је доста утицајан налазило доста веровања код једног дела хрватске интелигенције. Сад се то искоришћавало нарочито у србофопском правцу са намером, да се створи још дубљи јаз опрека и да се истакне, како Срби свесно иду за тим да Хрватима одузму све изгледе у бољу будућност. “Кадгод се буде спомињало јединство Срба и Хрвата”, писао је тада Хрватски Дневник (бр 146), “сваком ће Хрвату засјати пред очима крвави лик надвојводе Фрање Фердинанда, што су га убили Срби” Верујући у те бечке претпоставке доста олако, без икаквих стварних гаранција, они су исто тако олако, са чудном оскудицом увиђавности, веровали и у ово друго; не мислећи, да је то убиство баш Србима могло бити најнепријатније, јер им је стварало највише неприлика у часу, кад су их најмање требали. И откуд уопште, да се за кривицу појединаца чине одговорним читави народи? Извесним елементима, међутим, није било стало до разлога, него до пакости и помагани беневолентном пасивношћу власти они су безобзирно ишли за тим, да из овог немилог случаја избију сав могући политички капитал. У свом првом чланку о атентату окомила се “Хрватска” свом жестином на Србе сматрајући то пречом дужношћу од приказа надвојводина значаја за хрватску ствар. “Оба злочинца су фанатични Срби”, вели се тамо, “синови оног клетог племена, које свуда сије мржњу, клање и убојства, које грамзећи за влашћу подло обара пред собом све, умишљајући, да ће тиме застрашити хрватски народ”. А у истом броју, на другом месту: “Убојицо, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га је вјетар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролиева крв.” Срби су љуте змије “од којих си тек сигуран онда, када им сатереш главу”. (Хрватска, бр. 798 29. јуни 1914.). Слично је у Сарајеву писао Хрватски Дневник, други главни орган франковачких елемената и аустријских Хрвата. “Организирана злочиначка српска банда извела је дјело, што се спремало одавна, а на којем се радило кроз мјесеце и године у Београду и у Сарајеву. Три су српска бандита извршила оно, што је из дана у дан приповиједала србијанска штампа у Београду, Загребу, Сарајеву и Спљету. Проведено је дјело што је стајало у програму српскога национализма и у програму српске опозиције у босанском сабору (бр. 143, 1914.).
Демонстрација је уприличена на Видов-дан пред вече и имала је исто тако не жалобни, него борбени антисрпски карактер. “Хрватска” доноси о том најопширнији и свакако, јер је она при том имала главно учешће, и најаутентичнији приказ. Правашка омладина искупљена у Маргаретској улици пошла је према Илици под великим хрватским барјаком са црним велом. Уз клицање престолонаследнику мешали су се, по реду извештаја, и ови тугом испуњени поклици: “Доље Срби!” “На вјешала велеиздајници!” “Доље српске слуге!” “Доље српска коалиција!” “Живјеле легије!” “Живела година 1902.!” “Доље Југославија!” Кад су стигли пред Јелачићев споменик држао је др. Иво Франк тужни говор са оваквим полетом: “Данас паде у Сарајеву под убојничком руком дика и понос циеле хабсбуршке монархије, нада, узданица, спас и заштитник хрватства, хрватски приестолонасљедник. Срби тобожња наша браћа – који дрзовито тврде, да су једно с нама, Срби, који под кринком пријатељства и љубави раде о глави хрватском народу и хабсбуршкој монархији, ти Срби убише данас у Сарајеву узданицу нас Хрвата. Срби данас погодише хрватски народ у срце. Срби убише наду Хрватске Срби уморише заштитника Хрватства и Славенства у нашој монархији”. Иза тих речи, вели известитељ, чуше се “из хиљада и хиљада грла” поклици пуни пијетета: “Освета, освета!” После је говорио омладинац Љубомир Маштровић, па је своју беседу извео у овом правцу: “Овај грозни чин је плод великосрпске пропаганде, а и изведоше га Срби, и то на Видовдан! Видовдан је дан српске освете а од данас нек буде и дан освете наше, јер тко се не освети тај се не посвети… и ми ћемо се тог држати, осветит ћемо хрватског приестолонасљедника, осветит ћемо Хрватску” Каква је имала бити та освета видело се најбоље по том, да су још исте вечери разбијени прозори на Српској Банци и на уредништву “Новости”, да је на Српски Соко ударено камењем и циглама, а уредништво. “Истакнути нам је”, додаје се у извештају, “да у узказу саучешћа судјеловало је и свеукупно војничтво те су часници клицали и капама махали, стоје особито дубоки дојам учинило”. (Хрватска бр. 794). Демонстрације су се понављале три дана узастопце и узимале све то опасније размере нападајима на приватне српске куће и радње; демонстранти су, у сред главног града једне покрајине, где је седиште владе и заповедништво једног кора, продрли у српску цркву и њене утвари газили и тргали на једном од најживљих места града, па су чак један део тих уличних поклика пренели и у сам сабор, где су франковци омели седницу саучешћа најгрђим псовкама, не дозвољавајући да др. Богдан Медаковић, преседник сабора, као Србин председава саборској седници. Њихово понашање било је такве врсте, да је један немачки загребачки лист тим поводом морао написати, да су се франковачке демонстрације извргле у обичне пусте сцене, “које сигурно нису такве, да се могу осетити као интерпретације искрене туге ради страховитог губитка, који је претрпела сва монархија уопште, а Словени монархије посебно тим убиством престолонаследника”. (Аграмер Тагблатт, нр. 148, 30. Јун). Бранећи се у сабору од нападаја, да су приликом демонстрација франковци харали, др. Иво Франк рекао је ове важне речи: “Признајем, да смо водили демонстрације након проглашења рата. али док смо их ми водили, био је свуда мир и ред. Али кад је водство преузела полиција, онда је дошло до онога, што се десило у јулу 1914. у Загребу”. (Хрватска Ријеч, бр. 189, 1917.)
У својој огорченој али и усплахиреној књизи “Босна у ланцима” (Сарајево 1919.) наводи Велимир Мандић, да је у сарајевском полицијском затвору, у ком се налазио и он, изабран известан део муслиманског и католичког олоша, да изводи демонстрације од 29. јуна. Стражар је јавно прочитао извесна имена, а прозивани су одмах након тога изишли за њим. (Стр. 34). О том се, осим овог, чуло и неких других усмених потврда.
Сво то писање “Хрватске” и све то несметано харангирање против Срба добива нарочит значај, кад се по извесним документима осветли њихова позадина и уоче њени инсценатори. Иван Першић изнео је у хрватском сабору један драгоцен податак у том погледу. “Магyар Киралy хонведелни министер. Нр. 234 035/1917. Заповједничтву кр. Уг. 25. домобранског батаљуна Загреб – Будапест, 18. српња 1917. Савезно са мојом наредбом од тек. године број 22.110-4 дра Владимира Сацхса, пучко-усташког кадета аспиранта, непознате године рођења и надлежности, главнога уредника загребачког дневника листа “Хрватска”, опростио сам као поузданика хрватско-словенскога министарства од пучко-усташке дјелатне службе на неизвјестно вриеме. (Новости, бр. 136. 1918) Из докумената, што их је хрватски бан А. Михаловић поднио јавно у сабору, да прикаже у правој светлости франковачко деловање против устава у Хрватској, види се јасно, да је шеф ђенералног штаба Конрад Хецендорф имао већ 16. јула 1914. конференције са франковачким вођама др. А. Хорватом и др. И. Франком о извесним стварима за случај рата, за који се вели да је тада још пре ултиматума – био неизбежан. (Хрватска ријеч бр. 180, 1918.). У полемици са словеначким клерикалцима изнели су франковци сами, да је др. Ј. Крек, “тражио додира с истим круговима како и франковци… хтио је, да би у Крањској завладала војничка диктатура, јер је у својој наивности мислио, да би по томе војска извела здружење Словенаца и Хрвата у једину државу” (Хрватски Дневник, 9 лип. 1918 ) Сад је потпуно разумљиво и то, што је зборни заповедник загребачки и доцније војнички гувернер у Србији, Ремен, кад су га 26. јула акламирали манифестанти под водством војне музике, захвалио публици завршујући речима: “Живели прави и чисти Хрвати”. (Обзор, бр 206, 1914.). Јасно је, да други Хрвати, “Славосрби” по франковачком речнику, нису били удостојени његових добрих жеља, још мање његове помоћи.
Горе него у Загребу беху демонстрације у Сарајеву. Касно у ноћ, између 9-10 сати, на дан атентата, напала је једна руља од 200-300 глава на “Хотел Европу”, власништво Глигорија Јефтановића, полупала ту прозоре и почела грдним псовкама на Србе и Србију. Власти, које још нису биле добиле других упута, по својој старој традицији смирише демонстрације врло брзо помоћу војске и полиције. Да су хтеле своје дужности вршити и доцније лојално и као што по закону треба, оне су већ из те појаве могле извести потребне поуке и припремити се за други дан и њих све не би оно, што је касније дошло, могло затећи ни неприправне ни тобоже изненађене. Хрватски Дневник бр. 144, изрично вели, да се је народ још те вечери “завјерио”, “да ће се сви сутрадан опет наћи на окупу” Има чак сведока, који тврде, да су те ноћи ишли на један састанак код надбискупа Ј. Штадлера, где је било неколико хрватских вођа и да су тамо два свећеника изјавила једној групи: “Радите шта хоћете, само не бирајте вође”. (Југославија, бр 129, 1919.).
Демонстрације сарајевске од 29. јуна биле би проста немогућност у ма којој правној и културној држави. Почете су једним прогласом градског заступства састављена, према изричном признању једног од потписника, градског подначелника Јосифа Ванцаша, од владиног комесара за град Сарајево у споразуму са другим вишим функционерима владе, међу којима је био и шеф пресидијала барон Колас. (Југославија, бр. 129, 1919.). Позив је био упућен сарајевском грађанству и плакатиран пред вече 28. и рано у јутру 29. јуна. “И ако је потицај за овај ђаволски злочин”, писало је тамо, “потекао из иноземства – по исказу атентатора недвоумно је, да је бомба из Београда, – ипак постоји темељита сумња, да и у овој земљи има превратних елемената. Ми осуђујемо злочин и дубоко смо несретни, да је атентат изведен у Сарајеву, чије се становништво увијек показивало вјерно краљу и династији, па ја позивам пучанство, да такове елементе. који се дају на овакове злочине, из своје средине истријеби. Бит ће света дужност пучанства, да ту срамоту опере”. То је био као званични позив на дела, која су се сновала и за која се у приватним разговорима дошаптавало, да би била радо виђена на меродавним местима. То је био у исти мах и “отворени лист” за све на рђавштине спремне елементе, да почну јавну хајку против Срба из реда. Око 8 часова пре подне скупила се једна гомила католичког и муслиманског олоша са претежним делом младежи (потпуно су отсуствовали сви озбиљнији елементи) пред католичку катедралу, па је, отпевавши царевку и кликнувши славу погинулом престолонаследничком пару, одмах почела стварним бесом на Србе. По команди јурнуше у оближњу српску школу, у дом, “гдје се одгајају борци за завјетну мисао”, како говори Хрватски Дневник бр. 145 у свом опширном извештају, извукоше одатле клупе, табло, књиге, слике и све то онда почеше ломити, цепати и сећи на улици. Носећи пред собом царску слику и непрестано певајући царевку, поделише се онда у неколико група и пођоше на разне стране града, да демолирају не само зграде српских установа (по наредби остале су поштеђене све три банке, јер је у њима био заинтересован и несрпски капитал), него и српске радње и приватне куће. “Успут су уништене све српске радње, крај којих се прошло” И славећи тај бестијални нагон разарања као какво значајно дело националног хероизма Хрватски дневник детаљно приказује, шта је све урађено при там нападима. Код месара Шпире Новаковића избачено је сво месо на улицу; код Јове Паликуће просутно вино, “столице, столови, бурад, чаше, флаше, пећ – све је било избачено”; код Трифковића књижаре “у простору у даљини од преко 150 метара ходао си по самим књигама, биљежницама и другим папирима”. И све тако даље. Нису биле поштеђене ни оне бедне потлеушице у Паткама и Пируши, где се сиротиња скупља у по једној соби и где је сав намештај неколико дрвених ствари и неколико убогих крпа. Било је уопште дела најстидније и најгрђе суровости. Стара тешко болесна удовица, Савка Јефтановића, извучена је из кревета и остављена на сред собе, да би провалници могли и њега, као и остали богати намештај, делом уништити, а делом уграбити. У радњи Петра Векића разбијали су гробне споменике, крстове и наручене слике у њима, а у кући Ристе Максимовића нису се смиловали ни на болесницу, која је патила после порођајних болова. “Све је на улици… пуста се ћирилица повалила по цести, а кућа је сва из темеља изрована”. То је опис рушења Српске Ријечи. И све се то догађало на очиглед војске и полиције. Људи су сасвим јавно носили сво потребно оруђе за обијање затворених врата као секире, полуге, маказе, мотке и остало и по читаве су сате несметано вршили свој провалнички посао. Bosnische Post, полузванични лист босанске владе, сам је писао како су приликом нападаја на српску школу “хиљаде људи, што су стали на Црквеном Тргу и у оближњим улицама, међу њима многи мушки и женске из народа, са громким поклицима “живио” цару и Аустрији а огорченим против Срба аплаудирали”. (бр. 148, 1914.). Пред шталом Глигорија Јефтановића ја сам својим очима гледао два официра, како соколе полупијани моб кличући им без зазора: “Само чврсто!” “Nur alles zertrummern!” Војска, која је била на улици, поздрављала је демонстранте тобоже с тога, јер су певали царску химну и носили царске слике, и ограничавала се само на то, да “огорчене грађане” суздржава, да усред града и у по дана не краду по обијеним дућанима, јер су и у највећем огорчењу лојални елементи разликовали предмете од вредности и спасавали их у свом патриотском осећању за достојније руке. Кад је напанута радња браће Бајчетића код Маријина Двора, стајало је војништво једва десет корака одатле, код Ружићеве радње, а не покушавајући да ма шта учини, да спречи тај нападај. Тек око пет сати иза подне, пошто се руља обијајући толике трговине колонијалне робе и складишта алкохола била понапила и пошто су лојални грађани у свом огорчењу заменили своја одела са другим оделима из српских кућа, па је настала опасност да се патриотске манифестације не протегну и на “непревратне” елементе “службоуљудног” града, проглашено је опсадно стање и добар део власти предан преком суду. Демонстрације су међутим деломично трајале и преко ноћи, а да нико ради тога није био позван на одговорност, па су у то доба опљачкане куће Милоша Милошевића и Драге Ћуковића и радња Симе Додера. Срби, који су бранили своје власништво, били су вучени на полицију и тамо немилосрдно злостављани. То се, међу осталим, догодило и Ники Митрићевићу, једном од најугледнијих, најмирнијих, па чак и од власти нарочито одликованих, сарајевских грађана. “Сарајевски су демонстранти”, вели тачно извештај једног осечког листа, “јучер починили страшно пустошење. Сарајево изгледа као послије рускога погрома” (Народна Обрана, бр. 146) “Сав овај крај пружа тужну слику, а развалине, грозне и тешке развалине, свједоче, како се тешко Сарајлија дојмило злодјело разбојничке Србинове руке.” (Хрв. Дневник, бр. 145).
Колико је бедан и далеко од истине званични извештај о тим догађајима! “Јучерашње протусрпске демонстрације” вели се тамо, “излијев су огорчења већег дијела сарајевског грађанства католичке и муслиманске вјероисповјести. Код демонстрација је присуствало цијело грађанство града Сарајева, дапаче су се међу њима налазиле и одличне госпође. Какове нарави су демонстрације биле, види се по томе, што од Срба није нико настрадао, док су једна жена и један католик убијени по Србима.**** Војништво и редарство, те жендармерија бијаху од прошлога дана уморни, те нису могли запријечити на свим мјестима оштећивање туђег власништва, а док је војништво стигло из табора (међутим, у сред вароши је једна касарна, а у удаљености од 34 км два велика логора!) и док се поразмјестило на свим тачкама града, прошло је дуље времена.” Из тог цинизма и коментара догађајима види се јасно, без нарочитог трагања, да доброхотна пасивност власти према демонстрантима није била случајна, а не можда без веза са зачетницима демонстранта.
**** Ни ово није истина! Од Срба забоден је Трифко Катић на вратима своје куће, а Хрвата Крајину убио је трговац Јовичић у часу, кад му је провалио у радњу. Ниједна жена није убијена! Од рана задобивених тај дан умро је у болници 3. јула Србин Перо Пријевић.
Опсадно стање тицало се само Срба. Та се прилика употребила, да се забрани српска тробојница и да се свом снагом устане на српске школе. Од демонстраната није нико оптуживан ни за какав злочин, док су одмах иза прогласа опсадног стања затворена три Србина, тобоже “ради сметања јавнога мира” и ради увреде величанства.
Да би се читаво јавно мнење раздражило што више против Срба, ширене су у свет најнемогућније и најразноврсније вести. Кад се узме на ум, да су пошта и телеграф у Босни и Херцеговини у војничким рукама и да ниједна вест одатле не може проћи јавним путем преко воље власти, онда је несумњиво, да су све те вести из Босне биле и примљене и пропуштене са места, која у земљи највише значе. А шта се све отуд јављало нека покаже овај низ бележака. У свом 794. бр. од 29. јуна доноси “Хрватска” телеграм из Брода, у ком се вели, како су после атентата код Алипашина Моста бацани из воза летци, у којима је стајало: “Данас је убијен престолонасљедник Фрањо Фердинанд, а за два дана биће убијен Фрањо Јосип I а за кратко вриеме доћи ће краљ Петар и србски престолонасљедник и ослободити у овим земљама засужњене Србе.” Све су новине донеле тобоже у Мостару предани телеграм, да је Атанасије Шола затворен у Невесињу, јер “да је кушао невесињско пучанство раздражити на иредентистичке изјаве проти монархији,” и ако је он у то време био у Мостару и брижљиво праћен од полиције. У 798. бр. “Хрватске” могло се читати, да је Глигорије Јефтановић на бегу у Србију ухваћен у Вишеграду и да је “у његовом стању нађен циели арсенал ” Из Аз Еста је пренео “Обзор” у 183. бр. вест, “да је из Београда отпутовао у Сарајево 50 оборужаних комитаџија, који су обучени као муслимани с намјером да дигну у зрак све казнионе.” У “Народној Обрани,” у 146. бр., јавља се, да су и 29. јуна, дан после атентата, бачене у Сарајеву три бомбе и да су три особе рањене. У 148. бр. доноси даље, да су код једне жене на Илиџи нашли седам бомба. Не много истинољубиви и маштом богати председник босанског сабора, Сафет-бег Башагић, створио је, са Јосифом Ванцашем и грофом Харахом, читаву легенду о бомбама и причао је о њима једном известитељу овако: Бомба је био пун град и налазиле су се чак и по дрвећу, не само у Сарајеву, него и “на путу у Илиџе, куда је надвојвода престолонасљедник имао проћи ” “Говорило се је”, вели даље, “да ће се надвојвода одвести у мјесто Бистрицу, којем је осам километара далеко од Сарајева. И на овом путу, којим би се морали просвети престолонасљедник и супруга, нашла се је бомба у крошњи једнога дрвета” (Хрватска, бр. 798 ) У “Хрватској” бр. 797. изашла је вест, да је у Травнику са прозора српске школе један свештеник показао слику српског краља и рекао светини: “То је ваш будући краљ!” Исту причу, само нешто китњастију и локализовану на другој страни, саопштила је “Народна Обрана” у 152. бр. У Сарајеву је, казује се тамо, са прозора српског манастира (у Сарајеву уопште нема никаква српског манастира!) један поп пуцао на демонстранте, а у тој соби је била слика “која приказује краља Петра, како на челу српске војске улази у Беч”. Јасно је, да свим тим вестима беше само једно врело и једна сврха; оне су намерно и са системом пуштане у свет само да држе напетост што акутнијом и да против Срба створе расположење, у ком ће се моћи оправдати све. Осим тога, такве вести оправдале су суровост и оштрину поступака у Босни и Херцеговини, јел земља, у којој се све то збива и намерава, мора да се управља најачом и најбезобзирнијом руком.
Деловање није изостало. Наскоро иза тих демонстрација у Загребу и Сарајеву учесташе демонстрације и по другим провинцијским местима. У Добоју и Маглају на Србе су “наваљивали у њиховим становима, тешко их злостављали, те им мал не и куће срушили.” (Хрватска, бр. 795). У Ливну је демолирана српска школа и сви српски дућани. У Травнику, јавља један дописник пун поноса због јуначког успеха, “сви станови чиновника и приватника влаха, њихове куће и дућани демолирани су, а при том се није штедио ни намјештај. Потргани су плотови и веранде, уништена врата и прозори, а зидови оштећени”… (Хрватска, бр. 798.). Опширни извештај о демонстрацијама у Зеници веома је карактеристичан и за бестидност, којом се то јављало и за суровост како је то чињено и за трпељивост власти, која је то одобравала и у Зеници да се чини и у Сарајеву да се даље шири и прича као потстицај за друге. У свом 147. броју донео је био Хрватски Дневник, да је пук демолирао “српски расадник, српску школу”, а у 148. броју има дуг допис о свим догађајима. “Око осам сати су се демонстранти скупили у Билином пољу, те су отуда пошли пјевајући царевку, а код жендармерије су мануфактурну радњу неког Алексића провалили, те све на цесту побацали и поразбијали. Отуда су отишли пут српске школе, гдје су све демолирали. Код попа су Јеврема разровали стан ама ни веш нису поштедили, него су и то тргали, а да о покућству и не говоримо. Затим су Кузману Јефтићу разорили дућан, све разбили и на цесту побацали. Даље су ципелару Јелачићу машине поразбијали, те све бријачу Константиновићу, а Браћи Милошевић дућан с галантеријом и лимарску радњу; Богдану су Микличанину провалили у лимарску радњу, машине разбили, робу на цесту избацили и уништили. Отуда се дошло у пјев. друштво “Дечански”, и то легло иридената посве уништили. Ту су дапаче и јоргане и јастуке парали, књижицу потргали Даље се пошло чаршијом у кафане и гостионе. Гостиону Јефте Јефтића посве су разорили. Ту је експлодирао плински апарат, пиће му је све проливено. Тако исто код Јове Чуповића. Код месара Неде Лукића месо, кобасице и сланину избацили су на улицу и што се дало све обаталили. Код Триве Ристића провалили су и поразбијали све и све пиће пролили. Код Васе Трифуновића, златара, све је посве демолирано и сва роба уништена и на цесту побацана. Исто и код Ђорђе Јефтића, кому је тефтер изгубљен, а вриједи хиљада… Отуда су се демонстранти раздијелили, те је један дио отишао пред блудилиште Савићево, те и цијелу зграду демолирали, али не само да су покућство поразбијали, него су и зидове изровали, бунар развалили, а пиће из бачава испустили и много ствари у Босну побацали. Други је дио зашао у српску махалу, те све станове и покућство поразбијати. Особито је страдао Илија Каленић, гостионичар, који се је псовкама опирао; њему су ама све уништили, перје и поњаве по цести расули. Око 1/2 10 сати изашло је војништво, те је ред успостављен. Демонстранти су пред собом носих слику Његова Величанства, а рекрутирали су се из сваког слоја народа ” У Опличићима је похарана и школа и црква, у Жупањцу школа, а у Љубушком све што је српско. Најстрашније се, међутим, догодило у Чапљини. И тамо је руља демолирала цркву, радње и станове и у подруму браће Ружића просула неколико хиљада хектолитара вина, али оно, што је чинила у српској цркви у Клепцима, превазилази све бестидности. Проваливши у цркву они су не само уништили сав намештај, покидали одежде, покрхали утвари, него су у бестијалној разузданости вршили и нужду у самом путиру.
Демонстрација је било, осим тога, у Мостару, Стону, Коњицу, Тузли, Брчком, Завидовићу, Шамцу, Жепчу, Варешу, Тешњу, Бугојну и Високом и свуда су Срби имали да поднесу мање или више штете. У Мостару је, при том, Јефто Гмизовић био убијен у свом дућану. Несметан од државног одветништва Хрватски Дневник је доносећи описе тих демонстрација показивао невероватну пакост и злочиначку мржњу према Србима. Јављајући за демонстрације у Коњицу он доноси: “Манифестанти су разбили прозоре на српском дому, онамо њиховој цркви и банки, те су демолирали све њихове дућане” (бр 146) Карактеристично је у читавој тој ствари, да демонстрација није никако било тамо, где није било католичког франковачког елемента, којим би се власти могле послужити као харангерима. Муслимани сами нису нигде дали иницијативе за те ствари, нити се са самим њима могло што почети. Важно је, даље, да су демонстранти често пута и после проглашења опсадног стања смели радити што су хтели и да нико ради тога није био зван на одговорност. Кад је, на пример, послат из Мостара судски тајник Тертељ у Чапљину, да проведе истрагу ради догађаја са црквом у Клепцима, светина му просто није дала уредовати, а месне власти нису ни покушале да прибаве ауторитета реду и закону. Ствар је, наравно, на том и заспала.
У том погледу врло је занимљив случај Данила Шотре са Тријебња у Херцеговини, који ћемо нешто поближе приказати. 2. јула било је проглашено опсадно стање за сву земљу и сва дела сметања јавног мира, стрке и насиља предат компетенцији прекога суда. Два дана иза тога, 4. јула, око два сата по подне, стигла је једна руља од каквих 200 људи пред кућу у радњу Шотрину у Пјешивцу пуцајући из револвера, носећи барјаке и царску слику, пошто је пре тога демолирала српску школу у Опличићима. Кад су стигли пред Шотрину кућу носећи косе и секире зазвали су га и рекли му, да је са децом остави, а она да му јамче за живот. Он се самац није усудио опирати и изиђе са женом и децом, нашто руља провали унутра рушећи све, што се није дало собом понети и непосредно употребити. Још исте вечери пријавио је Шотра ту ствар у Столац, одакле је дошла једна жандарска патрола, да “проведе извиде”. Шотра је навео четворицу људи из гомиле, које је познао, да тим поспеши и омогући истрагу. Сва та четворица признадоше, да су учествовали у демонстрацијама и именоваше још неких 40 лица, која су била с њима. 7. јула дошао је из Мостара истражни судија са једним аскултантом и дао за 8. јула позвати преда се све окривљенике и сведоке. Следећи дан од позватих не дође ни један једини пред суца, него се упутише жандарској касарни у Домановиће, где седам особа предаде пријаву против Шотре, да је пред њима пре два месеца псовао цара и владу и клицао Краљу Петру. И успеше. 30. јула је, на захтев државног одветника, Шотра био затворен и 3. маја 1915. и осуђен, на основу § 142, на годину и по дана тешке тамнице, премда су сведоци давали пометене изјаве чак и на главној расправи, на коју су дошла само двојица. Суд се, наравно није хтео ни обазирати на то, да су се људи присетили тек иза два месеца поднети пријаву, а и онда тек у часу, кад су сами имали да дођу на оптуженичку клупу. Од демонстраната, чији је злочин био тако очевидан и извршен у време опсадног стања, није се догодило апсолутно ником ништа.
Занимљив је и овај жепачки случај из тих дана, где су обични провалници добили ореолу огорчених отаџбеника други људи страдали са разлога, који ваљда нигде друго не би били могући. “Хрватска” је донела као одјек демонстрација од 29. јуна овај допис: “У Жепчу су такођер ове демонстрације биле врло бурне, па је разјарена свјетина након што је демолирала неке српске трговине и приватне станове, провалила у просторије српске читаонице, да и ову демолира. Како се међу демонстрантима налазило по највише сељака, који су све уништили, што им је дошло под руку, похрлио је зидарски обртних из Жепча Анте Павловић у просторије читаонице да одстрани владареву слику, за коју је знао да се ондје налази. Но на његово највеће зачуђење слике није могао нигдје наћи али је за то нашао слику краља Петра, као и слику свију србских владара почам од Немање, надаље слике србских јунака од посљедних сто година, слику Петра Кочића, као и сву силу иних србских слика. Међутим је разјарена свјетина провалила у просторије и уништила све слике и читав намјештај, док је Павловић с неколицином пријатеља и даље тражио слику нашега владара и ову коначно ипак одкрио. Ова се налазила у старој кухињи читаонице, која се рабила за спремање дрва, старих новина, петролејских посуда, крпа за брисање прашине смећа, уопће за безвриедне ствари. Слика се налазила на штедњаку окренута с предњом страном к зиду. Ово одкриће изазвало је највеће огорчење. Ова се вијест у маси проширила муњевитом брзином, па је свјетина дочув, да се слика нашег владара у србској читаоници налази у недостојном мјесту још више планула, те се тек онда примирила, кад је Павловић изнио слику краља и у највећем је слављу пренио у зграду котарског уреда гдје је по предстојнику похрањена. Сасма је логично да је одбор читаонице ради недостојног поступка с краљевом сликом морао бити повучен на одговорност. И доиста котарска област дала је смјеста похватати све чланове одбора и повела је истрагу. Одбор се састојао од мјесног проте попа Манојла Варагића као предсједника, диумисте Јове Марковића као подпредсједника, гостионичара Данила Страхинића као благајника, Алексе Јовановића као тајника и Милутина Јовановића као књижничара. (Хрватска бр 1045 ) На првој расправи у Травнику сви су оптужени били решени кривње, да су увредили цара, али на захтев из Сарајева расправа је вожена по други пут тамо и онда су 22. априла 1915. били осуђени Варагић на 15, Страхинић на 13, а Марковић на 12 месеци тешке тамнице. Алекса Јовановић је суђен доцније исто на годину дана, док је Милутин ради велеиздаје у бањалучком процесу био осуђен на смрт.
Да таква пристрасност власти није била без извесних упута с вишег места сведочи, међу осталим стварима, нарочито један говор заменика поглавара земље, др Николе Мандића, изречен јавно при доласку министра Кербера 22. фебруара 1915. године у самој згради Земаљске Владе. Он је том приликом изразио наду, “да ће Његово Величанство наш врховни господар рата, дати у своје вријеме, да моћни мач наших јуначких војски, које посвуда побједоносно продиру, размрска главу оне хидре у Београду, која сипље отров, да се тамо онамошњи хајкашки народ, задојен мржњом, приведе заслуженој казни ради његовога погубнога роварења и ради недужно проливене драгоцјене царске мученичке крви, па да се за увијек онемогући погубни његов уплив на сродни му дио житељства ових земаља. Само ће на овај начин без сумње успјети, да се за вазда учини крај кобном великосрпском отровном процесу у овим земљама, и само ће се на тај начин знатно олакшати најтежа управна задаћа Ваше Преузвишености наиме оздрављење једнога политички обољелога дијела овога народа. Само уз ову предпоставку бит ће могуће, да се – када дође нормално мирно вријеме – у овој земљи обезбиједи нашој великој држави одговарајући правни поредак за унапређивање високих душевних, културних и материјалних добара, те да сви елементи народни искрено и како треба његују династичку идеју.” (Хрватски Дневник, бр 61.). Кад је тако говорио јавно и свечано, у пози поздрављача, какав је тек био у унутрашњем саобраћају и тамо, где се није имала да мери свака реч? И како се то тек схватало од нижих органа и од оних, којима је тај подстрек добро долазио за лична обрачунавања!
Та пристрасност власти била је очита и по другим местима. У Загребу је, поводом демонстрација од 30. јуна, био на 14 дана затворен сарадник социјалистичког партијског органа “Слободне Ријечи” Владимир Борнемиса, ради критике полициског држања. У ноћи, када је био затворен, дошао је неки човек у његову ћелију и стао га немилосрдно тући. Борнемиса је узалуд викао и звао у помоћ, а када је најзад, иза дуга времена, дошао стражар било је то само с тога, да странца пусти напоље. Сутра дан тражио је Борнемиса да га одведу лечнику, али је био одбијен исто као и са молбом, да га одведу пред чиновника, који има тај дан службу, да би саставио с њим записник о тој ствари. Кад ништа није помогло, онда је човек почео штрајк глађу и тад је, на опште наваљивање јавности, био после четири дана на кратко време пуштен кући.
Како се ред, да је до њега увек било стало, могао држати и са мало и са врло обичним средствима, доказ су нам осечки догађаји. И тамо су франковци у два-три маха спремали опходе по граду и намеравали, да покажу своју “огорченост” према Србима, али је, кад су почели да лупају прозоре на једној српској кући, био довољан само један, истина енергичан стражар, да то и све друго радикално спречи. Како су онда, с тим сравњене, бедне извине о “немоћи власти” поводом догађаја у Ђакову и Петрињи, где су рушене не само српске радње и домови, него и само гробље, или у Славонском Броду и Метковићима; где су биле обешчашћене српске цркве и чак и паљене куће. (Дом трговца Поповића у Броду!)
Међутим, све то беше само увод за оно, што се мало после имало догодити. Досад су се власти мање-више видно и спретно сакривале за “узбуђену” и “огорчену” светину и за “патриотске манифестације” и све што се дотле збило, означавало се као елементарна бујица страсти, као неки вис мајор у друштву и држави. Одсада власти саме иступају отворено, без имало устручавања, и чине дела, којима сигурно нема равних ни у једној хисторији модерних светских држава и културног друштва!