Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига друга, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Артиљеријска припрема напада је почела 24. марта у 13 часова, с циљем да се пешадији олакша извршење јуриша и створе повољнији услови за продирање у турске предње положаје.
Главни удар су наносиле бугарске трупе на источном сектору, где су биле концентрисане најјаче снаге и тешка артиљерија. Док је напад на осталим секторима отпочео ноћу 24/25. новембра, генерал Вазов је одлучио да се на источном сектору у напад пређе изненада у зору 25. марта. На овом сектору је артиљеријска припрема напада, у току које је остварена снажна концентрација ватре по турским положајима на линији Софулар бурну – Маслак, обустављена претходног дана у 18,30 часова, и у току ноћи да би се постигло изненађење, артиљерија више није дејствовала. Све пољске и хаубичке батерије су запрегнуте на очекујућим положајима, спремне за дејство чим се укаже потреба.
Трупе 2. бригадног одсека (23. и 10. пешадијски пук), на тежишту напада, прешле су у наступање 25. марта у 4 часа. Ојачане једним дивизионом пољске артиљерије (12 оруђа), четом пионира и једним рефлектором и подржаване источном групом опсадне артиљерије (42 оруђа), оне су имале задатак да, усмеравајући главни удар на групу утврђења у рејону Маслака, овладају турским предњим положајем на делу фронта: водовод (северно од турске батерије бр. 58) – Мал тепе. Ради савлађивања утврђених положаја, у пуковима је образован већи број јуришних група и одреда. На челу 23. пука се кретао јуришни одред, састава: један пешадијски батаљон, ојачан пионирима, бомбашима и резачима бодљикаве жице. Наступајући у највећој тајности, јединице овог пука су прешле реку Кумдере. Када су пришле на јуришно одстојање, дочекане су снажном ватром непријатеља, али су оне, упркос томе, продужиле наступање. Стигавши до жичаних препрека, део јединица је сачекао да групе за рашчишћавање направе пролазе у препрекама; остале јединице су саме правиле пролазе, секући бодљикаву жицу ашовчићима и чупајући коље рукама. Прошавши кроз препреке, батаљони су, у кратким временским размацима, прешли у енергичан јуриш и одбацили турске снаге ка линији форова. Први јуришни одред, гонећи противничке снаге које су се у нереду повлачиле, у 5,30 часова је стигао до Куш-тепеа. Остале снаге пука зауставиле су се у висини јуришног одреда, где су почеле да се утврђују ради учвршћења постигнутог успеха и стварања ослонца за даље продирање.
Десети пук је, такође у највећој тајности, кренуо у напад на положај Мал тепе, прешао непримећен реку Кумдере и пришао препрекама од жица, које су турске снаге штитиле јаком ватром. Пошто су групе за рашчишћавање направиле пролазе у препрекама, деснокрилни батаљон је прешао у напад и око 5 часова успео да заузме Мал тепе. Међутим, левокрилни батаљон се, гонећи турске снаге у одступању, спустио доста ниско у долину реке Сервандере, где је, дочекан снажном ватром противника с линије форова, претрпео осетне губитке и био принуђен да се повуче на освојени предњи положај, у висини деснокрилног батаљона.
Одмах после тога, пољска артиљерија је брзо пребачена на ватрене положаје у висини заузетих предњих положаја, одакле је тукла турске снаге у одступању, као и саму линију форова.
За то врсме и савезничка и турска артиљерија су дејствовале свом силином, на свим секторима, а од 7,45 часова бугарска артиљерија са источног сектора почела је да бомбардује и град Једрене. Шукри-паша је тада послао појачања на источни сектор, али она нису ни стигла, јер су спречена жестоком ватром артиљерије. Турска артиљерија је претрпела тешке губитке, па је наређено њено прегруписавање и прикупљање у рејону Турн-тепеа, камо је упућена и артиљеријска резерва. Више од 20 бугарских батерија дејствовало је по положајима у рејону Ајвазбабе, а бочном ватром их је тукла артиљерија са северозападног сектора, тако да је турска артиљерија једва одолевала.
Трупе 3. бригадног одсека (32. и 29. пешадијски пук) извршиле су напад на турске предње положаје у рејону масива Сапунџилар и Пачаџилар. Пошто је, такође око 4 часа, прешла Кумдере, 32. пук је претрпео осетне губитке, али је, после попуне и интервенције артиљерије, поново енергично прешао у напад, који турске снаге нису издржале, већ су почеле неорганизовано да се повлаче. Турски делови који нису успели да се повуку – уништени су у рововима, у борби прса у прса, или су заробљени. Око 6 часова пук је заузео турске предње положаје на линији Сапунџилар – Ескеџи бекчели, где је почео да се утврђује, привлачећи придодати му артиљеријски дивизион ради гоњења турских снага ватром.
Двадесет девети пук, који пред собом није имао жичане препреке, у највећој тајности је пришао турским предњим положајима и, нашавши, на свом десном крилу, турске војнике на спавању заузео њихове положаје. Ни на осталом делу фронта напада овог пука турске снаге нису сачекале удар, већ су се повукле ка линији форова. До 7,30 часова пук је доспео до гребена Халваџи бекчели, одакле је противничке снаге гонио ватром артиљерије.
Трупе 1. бригадног одсека (54. и 56. пешадијски пук), на десном крилу источног сектора, нису постигле значајније успехе, јер им ни заповешћу није била намењена активнија улога. Ипак, делови 56. пука су успели да овладају положајем Софулар бурну, где су предузели мере за учвршћење постигнутог успеха.
Заузимањем турских предњих положаја на линији Софулар бурну – Маслак – Халваџи бекчели бугарске снаге су оствариле основну замисао генерала Вазова, који је на овај део положаја усмерио тежиште дејстава на источном сектору.
На јужном делу источног сектора, где је напад извођен са ограниченим циљем, такође су постигнути задовољавајући успеси. Наступајући преко Мазар-тепеа, 57. пук је потиснуо два батаљона турског 30. пука и до 9 часова избио на гребен источно од реке Халваџидере, где се зауставио и утврдио. Озбиљније борбе имао је 58. пук, чије чете нису сачекале да се отворе пролази у слабим жичаним нрепрекама, већ су саме извалиле коље и одмах пошле на јуриш, одбациле турске делове, заузеле Демир капу и, користећи се густом маглом, продужиле наступање и утврдиле се на гребену источно од реке Халваџидере.
Коњички одред (два ескадрона бугарске Коњичке гарде, три ескадрона Коњичког пука Тимочке дивизије I, два ескадрона Коњичког дивизиона Дунавске дивизије II и вод митраљеза), који је имао задатак да на крајњем левом крилу источног сектора напада турске положаје јужно од Цариградског друма ради обухвата турског десног крила на положају Демир капу, није извршио задатак, већ се, по одлуци свога команданта, бугарског пуковника Марколева, задржао у рејону Кара бајира, затварајући долину Марице.
Према томе, трупе источног сектора су рано изјутра 25. марта, без већих тешкоћа, овладале предњим турским положајима, створивши тиме повољне услове за напад на линију форова и заузимање тврђаве.
Повлачећи се с Кум-тепеа турске снаге су морале да напусте 22 артиљеријска оруђа различитог калибра.
У овим, и ранијим, борбама је једно одељење бугарске авијације, јачине 22 авиона, придато 2. армији, изводило борбене летове изнад тврђаве и садејствовало у нападу.
Турска команда, изгледа, није уочила прегруписавање савезничких снага и средстава и стварање надмоћноети на источном сектору, или је из тога извукла сасвим погрешне закључке. Она је чак, у току артиљеријске припреме, погрешно оценила да ће савезници главни удар усмерити на јужни сектор, па је 10. и 11. низамску дивизију, које су образовале тврђавску резерву, оријентисала на тај сектор, док је одбрану источног сектора и даље препустила слабој Бабаескијској редифској дивизији. Јединице ове дивизије, иако су у земљишту имале погодне ослонце за упорнију одбрану, нису пружиле озбиљнији отпор, нити су у току те краткотрајне одбране ни на једном месту предузеле активна борбена дејства.
На јужном сектору је нападала бугарска 8 (Тунџанска) дивизија, коју је подржавала јака српска тешка артиљерија. На десном одсеку су нападали 30. и 51. пешадијски пук, а на левом 12. пешадијски пук.
Напад на овом сектору није успео због неусклађености дејстава пукова и због слабог руковођења од стране команди бригада и дивизије.
Пукови десног одсека, који су имали задатак да у фронталном нападу овладају положајем Токар бајир, били су задржани јаком ватром противника. Само је 1. батаљон 30. пешадијског пука, са две граничне чете, крећући се из рејона Ахркеја кроз мочвару на север, успео да обиђе турско лево крило на овом сектору и да бочном ватром са 200 м одстојања изненади турске делове на крајњем левом крилу и присили их да се повуку на главну одбрамбену линију. Међутим, успех на овом, помоћном, правцу није искоришћен за померање снага са главног правца, јер су пешадијске снаге које су нападале с фронта снажном ватром непријатеља биле приковане на достигнутој линији.
Напад 12. пука на левом одсеку такође није успео, јер је део пука био присиљен да се врати на полазне положаје, док су остали делови заустављени на 300 м испред турских положаја.
Како се види, напад на јужном сектору није успео: заузет је само део турских положаја северно од Ахркеја. У ствари, и поред јаке артиљерије, овде није било праве артиљеријске подршке, јер је команда сектора ватру већине својих батерија оријентисала на неутралисање турских батерија на линији форова, што је, истина, дало велике резултате, али су они постали видљиви тек у следећој етапи напада. Треба подсетити да је ова снажна ватра по линији форова навела команданта тврђаве на погрешан закључак да главни удар савезника треба очекивати на јужном сектору, што је веома користило главним снагама које су нападале на источном сектору.
На северозападиом сектору Тимочка дивизија I прешла је у напад 25. марта у 3 часа, са 20, 15. и 13, пешадијским пуком у првом и са 7. пешадијским пуком у другом борбеном ешелону.
У општој артиљеријској припреми напада учествовала је целокупна артиљерија сектора. После краћег времена отворила је ватру и турска артиљерија, тако да је дошло до обострано жестоке ватре, која је трајала све до 22 часа. На пола часа пре поласка у напад поново је извршена кратка али снажна артиљеријска припрема с циљем да омогући пешадији да у једном налету избије на турске предње положаје. Када су, у 3 часа, пукови кренули у напад, артиљерија је прешла на подршку напада, поступно преносећи ватру на циљеве по дубини.
Двадесети пешадијски пук је у два ешелона пошао у напад, са задатком да овлада турским положајем на фронту Папаз чешма – Могилата. Први ешелон (два батаљона) успео је да овлада првом линијом турских ровова, пошто је присилио мање турске делове да се у нереду повуку, а затим је енергично продирао у дубину предњих положаја. Непријатељ је нешто јачи отпор пружио у рејону Могилате и са утврђеног положаја источно од Кадинкеја, али су око 7 часова и ови положаји заузети. По паду овог дела предњих положаја, турски батаљон се са предстраже у нереду повукао ка фору Казан тепе. Турска је опсадна артиљерија (њени извиђачи су пратили ток борбе и управљали ватром са привезаног балона) убрзо сасредила ватру против српских снага које су на достигнутој линији учвршћивале постигнути успех. Батаљони 20. пука из првог ешелона успели су да се на заузетом положају одрже у току целог дана. У току ноћи, око 2 часа, њих су, ради одмора сменили батаљони другог ешелона, пошто су се пре напада дуго налазили на предстражи. У току овога дана 20. пук је имао 21 погинулог и 79 рањених војника.
Петнаести пешадијски пук, који је имао задатак да, уз подршку 3. дивизиона Артиљеријског пука, заузме турски цоложај на линији к. 154 – чифлик Екмекчикеј, послао је у напад, око 3 часа, само ојачани 4. батаљон, док је његов 1. батаљон посео дотадашњи предстражни положај. После получасовне снажне артиљеријске припреме, 4. батаљон је са предстражног положаја, у највећој тајности, кренуо са истуреним групама бомбаша и малим пионирским алатом за прављење пролаза и жичаним препрекама. После снажног јуриша јединице овог батаљона су упале у турске предстражне ровове и, кратком борбом прса у прса, натерале турску предстражу у бекство. Турски предњи положај на линији чифлик Екмекчикеј – Могила (к. 154) био је освојен већ око 3,40, док су се турски делови, под артиљеријском и пешадијском ватром, у нереду повлачили ка линији форова. Српски делови су се брзо средили на заузетом положају, приступили преправци старих и изради нових заклона у циљу учвршћења постигнутог успеха. Турске снаге су биле збуњене силином удара, а због губитка телефонске централе, нису могле тражити интервенцију артиљерије. Због тога, а вероватно и из опрезности да не нанесе губитке сопственој пешадији, турска опсадна артиљерија је отворила жестоку ватру тек после 45 минута, када су већ били подигнути заклони за клечећи став, а до 8 часова и за стојећи став, који су делимично пружали заштиту од иначе веома јаке артиљеријске ватре шрапнелима и гранатама 150 мм.
У борбама овога дана 15. пук је имао 29 погинулих и преко 80 рањених војника.
Тринаести пук је имао задатак да, уз подршку 2. дивизиона Артиљеријског пука, овлада турским предњим положајем који се протезао од изворног дела реке Маслатдере до изворног дела реке Ђаурдере. Око 3 часа, после снажне получасовне артиљеријеке припреме, овај пук је пошао у напад, оставивши на прихватном положају код Синчу-тепеа своја два батаљона, ојачана водом митраљеза. Јуришне групе и групе за рашчишћавање, снабдевене бомбама и маказама за сечење жице, кретале су се испред борбеног поретка у циљу освајања добро утврђених турских положаја. Енергично дејствујући, оне су успеле да у првом налету, после свега 20 минута борбе, заузму линију турског предстражног осигурања. Ово се, осигурање, уз прихват, повукло у састав предстраже, која је, са даљине од око 600 м, отворила жестоку ватру, али су српске снаге наставиле да продиру. Пришавши на јуришно одстојање, батаљони су, без задржавања, предузели енергичан јуриш на непријатеља и око 4 часа незадрживо упали у његов предстражни положај. Одбачене турске снаге су, уз појачања, после сванућа више пута покушавале да, уз садејство веома снажне ватре опсадне артиљерије с Јуч-теплера, Шејтан-торлеа, Јасу-тепеа, Башјука и Кемертабије, противнападима поврате изгубљене положаје.
Бугарски 55. пук, који је дејствовао у саставу Тимочке дивизије I, подржаван ватром пет батерија бугарског 11. пољског артиљеријског пука, пошао је у напад са задатком да овлада десном обалом река Ђаурдере и Мајмундере, као и турским отпорним тачкама северозападно од Јуч-теплера. Прешавши у наступање у 3 часа, он је успео да заузме ровове турских предстража. Турске снаге су се повукле на своје предње положаје, одакле су јаком ватром зауставиле напад овог пука и принудиле његов растројени деснокрилни батаљон да се повуче на полазни положај. Када је, у 8,50 часова, командант пука, известио да му десно крило, под притиском снажне ватре противника, одступа у нереду, командант сектора, забринут због ситуације на левом крилу, упутио му је, као појачање, 2. батаљон српског 13. пешадијског пука, који је поново заузео изгубљене положаје на десној обали реке Ђаурдере, развио се на њима и тако попунио празнииу створену повлачењем поменутих бугарских делова. Тиме је ситуација на левом крилу сектора привремено била стабилизована.
Око 13,30 часова командант опсаде је, на захтев команданта источног сектора, наредио команданту српске 2. армије да енергично дејствује на оба своја сектора и да по могућству врши нападе и на линију форова, како би привукао и везао за себе што јаче снаге непријатеља и тиме олакшао извршење задатка главних снага на источном сектору, где су већ били постигнути значајни резултати. Пошто му је у том смислу пренето наређење, командант Тимочке дивизије I је наредио да пукови продуже наступање око 16 часова тако да 13. и 55. пук заузму Јуч-теплер и Ири бјук, 15. пук положаје западно од Шејтан-торлеа а 20. пук Дермен бајир. Изузев 15. пука, који, због прекида телефонске везе, није благовремено примио наређење за напад, и бугарског 55. пука, којега су зауставиле јаче турске снаге из рејона северно од Јуч-теплера, 13. и 20. пук су поново прешли у напад, подржавани јаком ватром артиљерије. Први ешелон 20. пука је успео да освоји косу западно од чифлика Кадин-кеј, где се, обасут јаком пешадијском и артиљеријском ватром, утврдио, одбивши противнапад слабијих турских снага с Казан-тепеа. Тринаести пук, лишен садејства бугарског 55. пука, избио је на око 600 м од прве могиле на Јуч-теплеру, где је задржан и присиљен да се укопава.
Крајем дана борбе су се стишале на целом сектору, али су око 19 часова турске снаге прешле у противнапад, подржаване јаком ватром артиљерије, која је нарочито жестоко тукла положаје 20. и 15. пешадијског пука. Међутим, турска пешадија је на целом сектору заустављена снажном пешадијском и артиљеријском ватром. Око 23 часа непријатељ је поновио противнапад на 15. пук, а затим и на остале пукове, али без успеха.
Према томе, српске трупе на северозападном сектору својим дејством су везивале за себе део турских јединица и корисно садејствовале у нападу бугарских снага на источном сектору. Тимочка дивизија I, остављена без опсадне артиљерије, мада ојачана бугарским 55. пешадијским пуком, нападала је на најјаче утврђени сектор једренске тврђаве, који је имао две линије форова на главној одбрамбеној линији и јаке, добро поседнуте, предње положаје. Зато овога дана није било могуће искористити постигнути успех и напасти на линију форова, како је то – истина, условно – тражио командант опсаде. Успеху ове дивизије погодовала је околност што је Шукри-паша одбрану и овог сектора поверио слабијим редифским јединицама, тј. Једренској редифској дивизији. Треба нагласити да су у свим српским пуковима митраљези (тада скупо и малобројно оруђе) тактички погрешно употребљавани, јер су скоро редовно, ради њихове безбедности, задржавани, као нека врста ватрене резерве, у саставу другог ешелона, одакле нису могли ефикасно да дејствују.
На западном сектору је српска Дунавска дивизија II пошла у напад такође у 3 часа, с тим што је артиљеријска припрема напада почела још претходног дана у 13 часова, да би, после петочасовног прекида, у 2,30 била поново настављена гађањем турских предњих положаја.
Девети пешадијски пук, са 1. батаљоном 7. пешадијског пука II и митраљеским одељењем 4. прекобројног пешадијског пука I, добио је задатак да овлада турским рововима на предњем положају између десне обале Марице и долине Арде (искључно), затим да продужи напад и овлада положајем Папаз тепе. Самоиницијативно, командант пука је одлучио да борбени поредак построји у две самосталне нападне колоне.
Лева нападна колона, састава: 1. батаљон и митраљеско одељење 9. пука, 1. батаљон 7. пука и вод пионира, прешла је у напад на турско крајње десно крило, у зони: десна обала реке Марице – друм који је водио гребеном ка положају Папаз тепе. Крећући се у највећој тишини, под заштитом мрака, јединице су, неузнемираване, стигле до на око 40 метара испред турског предстражног осигурања. Турске снаге су отвориле жестоку ватру са блиских одстојања. Нашавши се на равном и потпуно откривеном земљишту, без заклона, српски делови су трпели тешке губитке. Левокрилна чета је ипак успела да око 5 часова овлада једним ровом на падини косе према Марици. Турске снаге су покушале да јуришем поврате изгубљени положај, али су биле одбијене ефикасном ватром митраљеза и артиљерије, тако да је заузети положај остао у рукама српских снага. Међутим, покушај да се, око 8,30 часова, успех прошири није успео, јер је турска врло јака ватра онемогућила увођење резерве у борбу.
Десна нападна колона, састава: 3. и 4. батаљон 9. пука, митраљеско одељење 4. прекобројног пука и вод пионира, кренула је у напад у 3 часа, пошто је артиљерија завршила получасовну припрему напада и пренела ватру у дубину турских положаја. Њен задатак је био да овлада положајима у рејону Беле могиле. Турске јединице су одмах осетиле наступање ових српских снага по потпуно откривеном земљишту и, отворивши јаку пешадијску и артиљеријску ватру, почеле им наносити велике губитке. После делимичне пометње и колебања, јединице 9. пука су се, око 4,30 часа, спустиле у подножје Беле могиле и наставиле да се пењу све до око 200 м испред турских ровова, где су, на потпуно откривеном земљишту, биле заустављене јаком ватром турске пешадије. На тако блиском одстојању веома је тешко издржати, па су батаљони поново покренути на јуриш, који, међутим, није успео. Због тога, као и због спорог дејства 4. прекобројног пука I, командант дивизије је наредио команданту секторске резерве (8. пешадијски пук) да један свој батаљон упути у рејон Звездасте могиле са задатком да се одатле развије на простору између 9. и 4. пука и садејствује са 9. пуком у поновном јуришу на Белу могилу. Овај батаљон, због густе магле, није могао успоставити везу с јединицама 9. пука, које су се у то време постепено повлачиле, па је, у духу поменутог наређења команданта дивизије, сам пошао у јуриш на Белу могилу. Користећи се густом маглом, батаљон је пришао на јуришно одстојање, а када је магла нагло нестала, био је обасут јаком ватром. Батаљон је био присиљен да се заустави и предузме мере за утврђивање на достигнутој линији, изложен уништавајућој ватри противника, од које је изгубио 213 људи, укључујући и команданта. Око 9 часова батаљони 9. пука, искористивши наилазак густе магле, покушали су поново да изврше напад на Белу могилу, али су се, када се магла нагло дигла, нашли под ударом уништавајуће пешадијске и артиљеријске ватре противника. На месту борбе остало је много мртвих, и много рањених, којима се није могла пружити помоћ. Сви покушаји даљег напредовања ових батаљона нису успели. У току борбе јединице 9. пука су се измешале и делимично растројиле. До краја дана оне су се, као и батаљон из секторске резерве, налазиле на западним падинама Беле могале, немоћне да истом овладају. За то време су резерва (2. батаљон 9. пука) и митраљеско одељење 4. прекобројног пука остали неактивни на полазном положају.
Незадовољан оваквим развојем ситуације, командант дивизије је непрестано подстицао своје потчињене јединице да заузму Белу могилу. Артиљерија је успешно подржавала напад, тако да је командант дивизије око 16 часова стекао утисак да је на Белој могили потпуно уништена жива сила, односно да су је турске снаге напустиле, и захтевао је да се то провери. Турске снаге су, међутим, и даље држале све своје положаје, а команданти српских батаљона су извештавали о својим великим губицима, о растројености чета, те о њиховој неспособности да изврше задатак. Због тога је 2. батаљон, ноћу, сменио 3. и 4. батаљон, како би се ови средили, попунили и оспособили за нова борбена дејства.
Наређујући да трупе заноће и утврде се на положајима достигнутим у току дана, командант дивизије је посебно указао на потребу да се у току ноћи изврши евакуација рањеника и попуна јединица, као и да се дотад недовољно активни митраљези следећег дана рационалније употребе.
Четврти прекобројни пук I, нападајући у два ешелона у зони ограниченој левом обалом Арде и путем развалина Кујунли – село Мараш, имао је задатак да овлада турским предњим рововима у долини реке Арде. Иако су све припреме биле правовремено извршене, овај пук није пошао у напад у 3 часа како је било предвиђено, већ са закашњењем од пола часа. Међутим, већ после 15 минута наступања, командант пука је наредио да се његове јединице зауставе и утврде на достигнутој линији, полазећи од чињенице да ни бугарски 12. пешадијски пук, на десној обали Арде, није у одређено време прешао у напад и сматрајући да би требало да 9. пук најпре овлада Белом могилом и тако створи услове да 4. пук пређе у напад.
Командант сектора тиме није био задовољан, па је у три маха, до 4,37 часа, наређивао да 4. прекобројни пук, одмах продужи напад по сваку цену, без обзира на суседе, истичући, супротно оцени команданта пука, да ће се заузимањем турских положаја у равници створити могућност да се Бела могила стави под унакрсну ватру и тако олакша напад 9. пука. У складу с категоричким наређењима команданта сектора, командант пука је ојачао своје лево крило и дао му задатак да, обухватним дејствима, садејствује нападу 9. пука на Белу могилу. Ипак, због неенергичности старешина, обухватни маневар ових снага није изведен, уз образложење да је и 9. пук остао неактиван. Тада је, како је већ изложено, командант сектора интервенисао једним батаљоном из секторске резерве, веома забринут због тешког неуспеха и великих губитака 9. пука приликом напада на Белу могилу, као и због потпуне неактивности 4. прекобројног пука.
На фронту напада 4. прекобројног пука у току дана више није било значајнијих догађаја, јер се командант пука непрестано освртао на суседе, посебно на левокрилне делове бугарског 12. пука, који нису били прешли у наступање, страхујући да би се истицањем напред, у односу на суседе, изложио опасности да потпадне под унакрсну ватру. Тек око 9 часова ојачано лево крило је пошло у обухватни напад на Белу могилу, али је заустављено јаком ватром са блиских одстојања, па се тако и овај покушај завршио неуспехом.
Према томе, трупе западног сектора, тј. Дунавске дивизије II, овога дана нису имале успеха. Сачекане јаком ватром, оне су принуђене да обуставе своје наступање: 9. пук је заустављен испред положаја Папас-тепеа и Беле могиле, а 4. прекобројни пук није успео да овлада турским рововима у долини Арде. Једини, али незнатан, успех постигла је једна чета 7. пука која је заузела и одржала истакнути ров на крајњем десном крилу турског положаја. Иако на овом сектору није било форова, он је ипак солидно утврђен у типу ојачане пољске фортификације, а његова одбрана је поверена турском елитном 4. стрељачком пуку, једном батаљону 32. низамског пука и двама редифским батаљонима, чиме се усложавао задатак јединица Дунавске дивизије II. Располажући слабом артиљеријом, ова је дивизија, после неефикасне артиљеријске припреме напада, која није успела да поколеба турску одбрану и обезбеди успешно извођење напада, у првом налету претрпела тешке губитке, тако да, растројена, није успела у каснијим покушајима напада. Учествујући у припреми напада, артиљерија, иако слаба, дејствовала је једновремено на целом сектору, уместо да, маневрујући ватром, усмери своје најјаче ватрено дејство на тежиште напада, тј. на Белу могилу, и тако оствари надмоћност у ватри – основни услов за успех напада пешадије. Осим тога, на успех напада негативно се одразила и подела командовања на фронту напада ојачаног 9. пука, чиме није било обезбеђено јединство, усклађеност и повезаност јединица овога пука, мада је, сходно заповести команданта дивизије, командант пука био дужан да командује свим трупама на овом делу нападног фронта. Тим пре што су нападне колоне биле слабе и што су нападале у једном таласу који се брзо трошио услед уништавајуће ватре непријатеља. У тренутку кризе једино су свеже трупе могле да доведу до преокрета ситуације, али, због слабости командовања, на фронту напада ојачаног 9. пука резерве нису ни употребљене.
У осврту на изложени ток борби 25. марта треба истаћи да су успеси постигнути првог дана напада на тврђаву потврдили процену и предвиђања команданта опсаде и команданта источног сектора: да је могућ напад са изгледом на успех, насупрот бугарској Врховној команди, која се сувише плашила ризика, односно последица евентуалног неуспеха у нападу, што се, без сумње, у датој ситуацији није смело потценити.
Напад је дао крупне резултате пре свега на источном сектору, тј. на правцу куда је био усмерен главни удар, где су турски предњи положаји били у потпуности заузети и турски делови присиљени да се повуку на главну одбрамбену линију, укључујући и њихове резерве, које нису успеле да интервенишу. На северозападном сектору заузети су предстражни положаји, а делом и предњи положаји, док на остала два сектора, и поред великих губитака, нису постигнути већи резултати, јер нису били заузети ни турски предњи положаји. Иако је предвиђени план напада био остварен само на источном и делимично на северозападном сектору, постигнути успеси, посебно на источном сектору, створили су повољне услове за продужење напада на главну одбрамбену линију. Они су, у ствари, осигурали сасвим реалне изгледе за пробој линије форова сутрадан.
Савезници су стварањем потребне надмоћности на тежишту, свакако, осигурали успех у нападу, али су слабости турске одбране на овом сектору, и пре свега погрешна процена команданта тврђаве и његовог штаба у погледу главног удара савезника, омогућили да савезничке главне снаге релативно лако и брзо остваре тако значајан успех, и тиме створе објективне могућности да, у наставку напада, коначно сломе отпор одбране тврђаве. Ток догађаја првог дана напада недвосмислено доказује да турска команда није открила груписање снага на источном сектору фронта, иако је оно било праћено пребацивањем великог броја артиљеријских оруђа и огромних количина ратног материјала. На то указује чињеница да је одбрана овог најслабргје утврђеног и најосетљивијег сектора била поверена једној редифској дивизији, а не најбољим тврђавским трупама. На такав закључак упућује и околност што је команда одбране тврђаве, пошто опсадна артиљерија источног сектора није узела учешћа у артиљеријској припреми напада а артиљерија јужног сектора је тукла циљеве у дубини одбране, била убеђена да ће савезници главни напад усмерити на јужни сектор. Шукри-паша је, дакле, потпуно насео варци предвиђеној планом савезничке артиљеријске припреме. Зато је он према јужном сектору оријентисао две низамске дивизије тврђавске резерве, а деловима једне од њих, још претходног дана, ојачао посаду овог сектора.
Запостављање значаја напада на источни сектор свакако је узрок што је интервенција неких делова тврђавске резерве према главним савезничким снагама уследила тако касно, када је савезничка артиљерија била у могућности да је потпуно онемогући.