Обнова непријатељстава и припрема општег напада на тврђаву

118

Због непопустљивости зараћених страна на преговорима у Лондону, могло се закључити да би ратне операције могле сваког часа поново отпочети. Зато је, 19. децембра, бугарска Врховна команда, у којој је тих дана за главнокомандујућег био дошао генерал Савов, одлучила да се изврши припрема напада на Једрене. Да би избегла одговорност за евентуални неуспех, она је одредила специјалну комисију са задатком да проценом ситуације оцени да ли се може, расположивим артиљеријским и инжињеријским средствима, предузети отворени напад на тврђаву, на ком сектору и каквим снагама.

Војници доносе на положаје храну у мањеркама
Војници доносе на положаје храну у мањеркама

Комисија је дошла до закључка да највише изгледа на успех има напад на источни сектор, где је линија форова била најприступачнија и одакле се могло најбрже продрети у унутрашњост тврђаве. Предложено је да се главни удар нанесе у правцу фора Ајвазбаба, одсека с најмањим степеном инжињеријског уређења, с тим да се, пре почетка напада на главном правцу, предузму демонстративни напади и на осталом делу источног сектора, ради везивања турских снага према себи, и да се бомбардује Једрене. Према плану, првог дана у зору требало је, уз снажну артиљеријску припрему и подршку, извршити напад и овладати предњим положајима, а другог дана овладати и линијом форова. Због неповољног односа снага планирано је ојачање трупа источног сектора снагама једне пешадијске дивизије, пионирима, митраљезима и артиљеријом.

Комисија је направила прорачун по коме су турске снаге на сваком сектору имале по 60 оруђа већег калибра, а да би на сектору главног напада могле да концентришу 80 оруђа великог калибра из резерве и 30 пољских хаубица, тј, свега 110 оруђа, насупрот око 100 оруђа опсадних трупа. Зато је, поред ојачања артиљеријом, предложено и прегруписавање опсадне артиљерије тако да на одсек пробоја може концентрично дејствовати. План је предвиђао да се и на осталим секторима изводи напад, али са ограниченим циљем; ради обмане непријатеља у погледу стварних намера и ради привлачења и везивања његових снага на свим правцима напада. При повољном развоју ситуације могао се напад на другим секторима и дубље развити, па би трупе јужног сектора овладале линијом Памук срт – Такад бајир и бомбардовале Карагач, предграђе Једрена, а трупе западног сектора заузеле источне падине положаја Папаз тепе, док би са северозападног правца заузеле чифлик Екмекчикеј, стављајући под ватру утврђења Шејтан торла и Карађоз торла. Пошто је, према плану груписања артиљерије на источном сектору, западни сектор требало да остане само са шест пољских батерија, без градске артиљерије, а северозападни са само четири оруђа градске артиљерије, командант српске 2. армије је изразио сумњу да трупе на овим секторима могу постићи одлучујуће резултате, али је истакао да ће задатак извршити онако како је одређено.

Начелно усвојивши закључке поменуте комисије, Врховна команда је 26. децембра наредила да почну инжињеријске припреме и планирано прегруписавање артиљерије, тј. пребацивање на источни сектор целокупне опсадне артиљерије, као и пет пољских хаубичких батерија из састава бугарске 1. и 3. армије.

Инжењеријска јединица Тимочке дивизије I позива
Инжењеријска јединица Тимочке дивизије I позива

Одмах после тога отпочео је огроман посао око пребацивања опсадних батерија са западног и северозападног на источни сектор, за који је требало око 6.000 запрежних возила, којих, међутим, није било. Посебне тешкоће причињавао је рђав сеоски пут село Ахркеј – село Возгач – село Карајусуф – село Мусубејли, тако да је возилима било потребно 4 – 8 дана за одлазак и повратак. За батерије западног сектора, сем тога, морао се користити заобилазни пут и мост код Мустафа-Паше, јер понтонски мост код села Веран Теке није имао потребан капацитет носивости за тешка оруђа.

Пребацивање опсадних батерија трајало је око 15 дана. Већ средином јануара је створена предвиђена групација артиљерије на источном сектору, пошто је у рејон Мусубелија и Голог бајира стигла и предвиђена артиљерија из састава бугарске 1. и 3. армије.

Средином јануара је трупама упућена специјална инструкција за савлађивање вештачких препрека, у којој су предвиђена следећа средства: маказе за сечење жица, џакови напуњени сламом за прелазак преко жичаних мрежа и попуњавање вучјих јама, пружне мине за стварање пролаза кроз жичане преграде, блиндажи са настрешницом од дасака за брзо заклањање војника у борбеној линији и др. На свим су секторима створени специјални полигони на којима су се војници практично обучавали у савлађивању препрека и извршењу напада на утврђења.

Официр осматра турске положаје
Официр осматра турске положаје

Због неповољног тока преговора о миру, командант опсаде је већ 28. децембра наредио да се сви официри врате са одсуства, а команданти сектора су заповестима одредили тактичке поступке јединица у случају да се непријатељства обнове. Тако је командант Тимочке дивизије I наредио да се у том случају одмах поседне дотадашњи предстражни положај као главни, прецизирајући распоред и задатке пуковима и артиљерији.

Почетком фебруара, по наређењу команданта опсаде, у сваком пуку је формирана по једна добровољачка команда, јачине око 65 људи, чија је улога била: стално узнемиравати противника, извиђати његове снаге и прилазе његовим положајима.

Како се види, савезничке опсадне трупе су и пре обнове непријатељстава извршиле основне припреме за предстојећи напад на тврђаву. Оне су двомесечно примирје искористиле за одмор јединица и прегруписавање снага, посебно артиљерије, а изградњом фортификацијских објеката уредиле погодне полазне положаје за евентуални напад на тврђаву, за који је, међугим, још увек недостајала артиљерија већег калибра. Предузимањем мера личне и колективне хигијене, обезбеђивањем здраве хране и воде, и другим превентивним мерама медицинске заштите, успешно је спречена епидемија колере, која је иначе била узела маха у бугарској војсци пред Чаталџом.

Преговори за мир у Лондону текли су споро и неуспешно, јер се турска војска после успеха у борбама на Чаталџи донекле опоравила, чему је допринело и стално пристизање свежих снага из Мале Азије. То се, разуме се, одразило и на унутрашње стање у Турској, у којој је, после закључења примирја, против владе поведена оштра кампања због војних и спољнополитичких неуспеха. Двадесет трећег јануара пуковник Енвер-беј је извршио државни удар, оборио владу Ћамил-паше и убио главнокомандујућег Назим-пашу. Образована је нова, ратоборна, влада са Махмуд Шевкет-пашом на челу, а за главнокомандујућег је одређен Изет-паша. Ове промене су довеле до прекида примирја и настављања борбе код Једрена, 3. фебруара 1913.

Турски ратни заробљеници, наводно заражени колером
Турски ратни заробљеници, наводно заражени колером

Прекид примирја је погоршао ситуацију трупа једренске одбране, које су, у условима оштре зиме, оскудевале у огреву и храни. Нарочито одређене савезничке батерије су наставиле, дању и ноћу, систематско бомбардовање Једрена и Карагача у циљу узнемиравања и изнуравања. То се негативно одразило на морал опседнутих трупа. Број турских дезертера се нагло повећао: до 23. марта је дезертирало преко 800 људи. Команда одбране тврђаве је пооштрила мере и 13. марта стрељала 8 војника ухваћених при покушају дезертирања, али су се бекства из војске ипак наставила.

Бугарска Врховна команда није више помишљала да понови напад на фронт одбране код Чаталџе, који је за време примирја знатно ојачан и поседнут јаким снагама. Десно бугарско крило код Чаталџе је угрожено искрцавањем јачих турских снага на Галипољско полуострво, што је довело до стварања новог фронта, који је додељен новоформираној бугарској 4. армији. У таквим условима нужно је било ликвидирати једренску тврђаву, то опасно жариште у позадини главних бугарски снага, и тиме доћи до нових снага које би се могле употребити за операције код Чаталџе и Галипоља. Тога мишљења је био и командант бугарске 2. армије, који је настојао код Врховне команде да му се одобри напад на тврђаву, али је генерал Савов наредио да се продужи бомбардовање, саопштивши да ће одлуку за напад донети тек пошто буде разјашњена општа ситуација.

Митраљеско одељење
Митраљеско одељење

Командант тврђаве је, међутим, после прекида примирја одлучио да покуша још један испад, ради уништења најближих бугарских опсадних батерија груписаних у рејону Мусубејлија, које су бомбардовале Једрене, и ради садејства (везивањем опсадне армије) снагама које су 8. фебруара извршиле поморски десант у области Галипоља. Турске снаге су 9. фебруара предузеле испад у правцу поменутог села, на фронту који су држали делови Тунџанске дивизије.

Због небудности бугарских осигуравајућих делова, шест турских батаљона неопажено је упало у бугарске положаје, али су се бугарске снаге, које су у то време вршиле смену и прегруписавање, брзо средиле и, после тешких блиских борби, успеле да одбаце противничке снаге на полазне положаје, наневши им тешке губитке (око 800 погинулих). Међутим, и бугарске јединице су имале преко 400 погинулих, рањених и несталих. Турске снаге су тога дана извршиле демонстративне нападе и на остале секторе. На северозападном сектору турски пешадијски делови, уз подршку артиљерије, прешли су у наступање с Јуч-теплера, Ири-бјука и села Могиле, али су на целом сектору били одбијени. Исто тако су успешно одбијени турски напади на западном и јужном сектору. После ових неуспеха, командант једренске тврђаве је одлучио да се упорно брани, очекујући повољан обрт на фронту код Чаталџе и крај рата.

Сазнавши да турска влада предузима покушаје да поново почну преговори за мир пре него што би пало Једрене, бугарска Врховна команда је изменила свој став у питању напада на тврђаву, али је, желећи да одговорност пренесе на генерала Иванова, тражила да се проблем проучи и да буде извештена да ли се рачуна на сигуран успех, упозоравајући да би неуспех причинио велику политичку штету.

Стражар код топа, по вејавици
Стражар код топа, по вејавици

Међутим, за одлучан напад на тврђаву савезници нису располагали довољним бројем опсадних оруђа, па се бугарска влада обратила српској влади да јој под Једрене пошаље хаубичку артиљерију купљену у Француској, која је, после успешно завршених операција на вардарском војишту, била приспела преко Солуна. Када је сагласност постигнута, из Србије су, управо у време када су вршене припреме за упућивање Приморског кора под Скадар, возовима у Бугарску упућене четири хаубичке батерије калибра 120 и две батерије калибра 150 мм, као и пет опсадних батерија (10 дугачких опсадних оруђа).После превожења, у два транспортна ешелона, Хаубички пук је 19. фебруара искрцан на ж. ст. код Кара Агача (близу Мустафа-Паше), одакле је 3. хаубичка батерија упућена на западни сектор, у састав Дунавске дивизије II, док су се остале батерије пребациле преко реке Арде и у рејону Татаркеја ставиле на располагање команданту јужног сектора. Нешто раније на исту искрцну станицу је стигао, у пет транспортних ешелона, и Градски пук, чија је 1. батерија ушла у састав Дунавске дивизије II, док су остале батерије упућене на јужни сектор, у рејон Татаркеја, где је 20. фебруара формирана Српска артиљеријска опсадна група, под командом српских официра. Тиме је савезничка артиљерија ојачана са нова 34 оруђа, од тога 24 хаубице најмодернијег типа, чије су гранате имале веома снажно разорно дејство. Тако су створени знатно повољнији услови за прелазак у планирани општи напад на тврђаву.