Напад на линију форова и пад Једрена

142
Једренска операција 25. - 26. март 2013.
Једренска операција 25. – 26. март 2013.

Постигнути успеси су знатно подигли борбени дух, самопоуздање и морал савезничких опсадних трупа. Зато је генерал Вазов, оцењујући да је турска одбрана на источном сектору веома слаба, одлучио да још истога дана са својим снагама продужи наступање и изврши напад на линију форова. Пошто је командант опсаде одобрио ову одлуку и наредио и осталим секторима да садејствују у нападу, командант источног сектора је наредио да напад на линију форова, на фронту фор Ајвазбаба – фор Кавказ табија, отпочне у 13,30 часова.

Међутим, време за припреме овог непланираног напада било је недовољно, тим пре што су, нпр., трупе јужног одсека добиле заповест тек у 13,15 часова, тј. непосредно пред почетак напада, а 29. пук чак у 14 часова, дакле, после предвиђеног термина за почетак напада. Због тога, и поред успешне артиљеријске припреме, наређени дневни напад на линију форова није донео значајније резултате, јер трупе првог и трећег бригадног одсека и трупе јужног одсека нису успеле ни да пређу у наступање, а само је 23. пешадијски пук, на другом бригадном одсеку, до 18 часова посео полазни положај према фору Ајвазбаба, док је 10. пешадијски пук стигао до гребена источно од реке Каналдере.

Пошто трупе, због закашњења неких јединица, нису успеле да поседну полазне положаје и припреме се за напад, командант источног сектора је донео одлуку да се напад изврши у току ноћи. Генерал Иванов се с тим сагласио и око 22,45 издао заповест да и трупе осталих сектора те ноћи пређу у напад и изврше раније постављене задатке.

Одмах после изласка месеца на целом источном сектору је отпочела снажна артиљеријска припрема, у трајању од 15 минута, у којој је први пут учествовала целокупна артиљерија сектора. Дејствујући по разрађеном плану за ноћни напад, опсадна и пољска артиљерија су нанеле тешке губитке турској пешадији и послугама турских батерија.

У рову 20. пешадијског пука Тимочке дивизије I позива
У рову 20. пешадијског пука Тимочке дивизије I позива

Пешадија је око 23,30 пошла у напад на целом сектору. Али је одлучујући успех постигао само 10. пешадијски пук, који је наступао ка фору Ајџијолу. Под заштитом снажне ватре артиљерије која је гађала линију форова, овај је пук, наступајући у највећој тајности, ступио у долину реке Сарвандере, а затим је наступао уз нагиб и у 1,20 стигао до жичаних препрека. Кроз на брзу руку отворене пролазе у препрекама, пешадија је кренула на јуриш и, после жестоке борбе прса у прса, у 1,50 заузела фор Ајџијолу, где је, због слабе организације везе, за кратко време потпала под ватру сопствене артиљерије, све док светлосним сигналима није означена достигнута линија. Продревши до задње ивице фора, пук је прешао у распоред за одбрану, у циљу учвршћења постигнутог успеха. Артиљерија је затим ватру пренела на 200 м у дубину и непокретном запречном ватром спречавала противнапад турских снага.

Деснокрилни делови 10. пука, наступајући између форова Ајџијолу и Ајвазбаба, натерали су турске снаге да се повуку у долину западно од фора Ајвазбаба, који су угрозили с бока. Левокрилни батаљон 10. пука је у свануће прешао на јуриш и, у борбама прса у прса, заузео ровове северно од Кестенлика и турску тврђавску батерију бр. 44. У овим борбама нарочито се истакла пратећа артиљерија, која је у више наврата, без обзира на претрпљене губитке, излазила на положаје пре пешадије и, готово из покрета, отварала ватру на турске снаге, знатно доприневши да се брзо заузме линија форова. Први брзометни хаубинки дивизион је врло успешно применио ватрени вал, који се померао од рова до рова, на око 200 м испред наступајуће пешадије.

Фор Ајвазбабу требало је заједнички да нападају трупе 2. и 1. бригадног одсека, тј. 23, 53. и 56. пешадијски пук. Постројивши борбени поредак у три јуришна одреда, 23. пук је, после артиљеријске припреме, прешао у наступање трпећи, на месечини, осетне губитке од турске пешадијске и артиљеријске ватре, што је јако успорило његово наступање. Око 1,30 јуришни одреди су се зауставили на око 50 м од жичаних препрека, у којима је, до сванућа, отворено само седам пролаза. Турске снаге су, по сванућу, знатно појачале ватру, па су већи делови пука почели да се повлаче. Командант сектора је око 4,30 наредио, под претњом смртне казне, да се по сваку цену продужи наступање, па је командант пука лично повео своје јединице у напад. На заустављање његових поколебаних јединица и њихово кретање у напад јако су утицале батерије 1. дивизиона 5. артиљеријског пука које су, како смо раније истакли, јуришале и излазиле на турске положаје пре пешадије. Томе је допринело и успешно дејство 10. пука кроз међупростор између форова Ајџијолу и Ајвазбаба. Турске снаге, не издржавши напад 23. и 53. пука, у паници су се повлачиле према граду. Тако је око 6 часова пао фор Ајвазбаба. За то време 56. пук је овладао форовима Таш табија и Каја лик, одакле су се турски делови повукли ка граду.

По заузећу линије форова, 53, 23. и 10. пук су наступали ка висовима западно од фора Ајџијолу.

Падом форова Ајџијолу и Ајвазбаба је решена судбина тврђаве. Напади 43, 32. и 29. пешадијског пука на форове Кестенлик, Куру чешма и Илдиз били су од другостепеног значаја. Турске снаге, пруживши незнатан отпор, у нереду су се повукле ка граду, па су бугарске снаге за кратко време заузеле ову линију форова.

Пошто је остао без резерве, командант одбране тврђаве Шукри-паша је, у ствари, још у 7,20 часова наредио да се поруше војни објекти, овластивши команданте сектора да у случају пада линије форова могу уништити целокупан војни материјал на свом сектору. Убрзо су упућени и парламентари ради преговора о предаји. Ватра је постепено престајала на свим секторима, изузев на јужном, где су турске трупе, због слабих веза, добиле наређење са закашњењем, и предале се тек после успешно одбијеног напада. У 8,45 је на антени бежичног телеграфа, у знак предаје, истакнута бела застава и наређено да се баци у ваздух железнички мост на Арди.

Бугарски подофицир указује последњу почаст погинулом турском војнику
Бугарски подофицир указује последњу почаст погинулом турском војнику

На јужном одсеку источног сектора 57. и 58. пешадијски пук су у напад кренули са закашњењем и доста неенергично. Дочекани снажном ватром, они су били принуђени да се повлаче. Тек пошто су се турске снаге, после успешног дејства 32. и 29. пешадијског пука, повукле, ова два пука су кренула напред и ушла у напуштене форове Тап јулу и Кавказ.

Коњички одред, који се налазио на крајњем левом крилу источног сектора, није извршио постављени задатак – да обухватним дејством садејствује са 58. пуком у нападу на фор Кавказ, већ се, одлуком свога команданта, ограничио на извиђачку активност.

Одмах после пробоја линије форова, командант источног сектора, који је непосредно руководио развојем операција, наредио је својим трупама да продуже наступање према граду. Међутим, турска ватра је била обустављена на свим секторима, јер је Шукри-паша већ био донео одлуку о предаји тврђаве.

На јужном сектору је тога дана 8. дивизија прешла у наступање тек у зору, пошто су команданти 12. и 51. пешадијског пука сматрали да је неостварљиво свако настављање напада без увођења у борбу свежих снага. Тако напад на овом сектору у току ноћи није ни предузет, и поред поновљених категоричких наређења команданта сектора и команданта опсаде, који је у 4,35 поново наредио да трупе овог сектора енергичним дејствима садејствују са снагама на главном правцу дејства. Командант сектора је донео одлуку да употреби резерву (52. пешадијски пук), којој је, међутим, наређење за напад на Токад бајир издао тек у 6,15 часова. Артиљерија је добила задатак да учествује у припреми напада, сасређујући ватру на Папук сарту, Токад бајир и Угал- дере. На левом крилу је 12. пук, користећи се маглом, успео да упадне у турске ровове северно од села Черекеја и нанесе противнику осетне губитке. Око 8,30 часова пук је заузео и поменуто село, где су се појавили турски парламентари и понудили предају. Док су турске снаге на свим секторима масовно полагале оружје и предавале се савезничким трупама, на десном крилу су се водиле жестоке борбе, јер турске снаге у рејону Токад-бајира, због прекида телефонске линије, још нису биле добиле наређење за предају. У тим борбама веома ефикасно је дејствовала српска хаубичка артиљерија, која је успешно подржавала напад пешадије. Јаким дејством по бетонираним одбрамбеним постројењима тврђаве нарочито су се истицале српске брзометне хаубице 150 мм. Ватра је престала око 10 часова, пошто су турске снаге и на овом сектору почеле да се предају. Дивизија је продужила наступање кроз предње турске положаје, око 10 часова избила на Токад бајир и, усмеравајући се према Карагачу, око 13 часова прошла кроз главну одбрамбену линију.

На фронту напада српске 2. армије овога дана такође су вођене жестоке борбе.

Турске жичане препреке код Казан-Тепе
Турске жичане препреке код Казан-Тепе

У току ноћи турске снаге на секерозападном сектору су испољиле знатну борбену активност. Оне су нешто после пола ноћи предузеле напад на фронт српског 15. и 13. и бугарског 55. пешадијског пука, али су одбијене пешадијском и артиљеријском ватром. У 3,45 оне су поновиле напад уз снажну подршку градских батерија. Три њихове батерије из фора Казан тепе дејствовале су против 20. пешадијског пука, три батерије с ватрених положаја у рејону Шејтан-торле дејствовале су против 15. пука а четири батерије против 13. и 55. пука. Убрзо је савезничка артиљерија на овом сектору прешла на контрабатирање и гађање турских стрељачких заклона. Турске снаге су, под заштитом ватре артиљерије, напале лево крило 13. пука и бугарски 55. пук, али су биле одбијене. Ипак, у току целе ноћи иницијатива је на овом сектору била у рукама турских снага, захваљујући пре свега надмоћнијој артиљерији, па се у таквим условима није могло удовољити, више пута поновљеним, захтевима команданта источног сектора да се пређе у напад на линију форова.

У 5,30 часова командант српске 2. армије је пренео наређење команданта опсаде: да трупе на свим секторима неизоставно пређу у енергичан напад у циљу олакшања напада бугарских снага на источном сектору. Око 7 часова, под заштитом јаке артиљеријске ватре, отпочело је, у духу тог наређења, наступање пукова. Они су своје борбене поретке постројили тако што су се напред кретале јуришне групе и одреди, образовани ради савлађивања утврђених објеката на форовима, за њима групе за рашчишћавање, које су имале задатак да руше и уклањају препреке, а потом пешадија у борбеном поретку. Двадесети пук је имао задатак да заузме линију Казан тепе и Хаџи костју – Бекчели, 15. пук – да заузме положај западно од Шејтан-торле, а 13. и 55. пук – да заузму Јуч теплер. Турска артиљерија је цео сектор обасула најјачом ватром из свих оруђа, али је и дејство савезничке артиљерије било ванредно ефикасно, усмерено пре свега против живе силе противника. У 8,25 часова, припремајући се за повлачење, турске снаге су у рејону Башјук-табије дигли у ваздух једно своје складиште муниције, затим друго у рејону Карађоз-торле, а онда читав низ складишта, све до око 9,15, када је престала и артиљеријска ватра непријатеља, а на форовима су се почеле појављивати беле заставе у знак предаје. Турске снаге су, у ствари, одступале на целом фронту.

Турски магацини за муницију у фору Карађоз-Табија
Турски магацини за муницију у фору Карађоз-Табија

У току наступања 20. пук је наишао на доста јак отпор, а 13. и 55. пук су дочекани јаком пешадијском ватром с Јуч-теплера и Ири-бјука. Око 11,30 часова је избио у висину фора Хајдарлак, у коме се налазио Шукри-паша са својим штабом; 15. пук је избио на Карађоз-табију, прешао групу утврђења Шејтан торла, чија се посада предала, и упутио јаче делове на Баш јук, Кемер-табију и Ајнали-табију. Око 9,30 часова 13. и 55. пук су заузели Јуч теплер и Јасу тепе и око 11,30 часова Ешил тепе и Инџирлик.

Турске јединице су се масовно предавале на самим положајима.

Док су пукови Тимочке дивизије I и бугарски 55. пук заузимали одређене објекте на северозападном сектору, генералу Степи Степановићу је стигло наређење команданта опсаде да се не упушта ни у какве преговоре с командантом тврђаве Шукри-пашом. Резервишући то право само за себе, он је наредио да се српске трупе задрже на линији форова и не улазе у град, с мотивацијом да у Једрену владају заразне болести.
У духу заповести команданта опсаде, пукови Тимочке дивизије I су се прикупили на линији форова и заузели следећи распоред: 20. пук у рејону фора Хајдарлак, са борбеним осигурањем до предграђа Илдирм; 15. пук у рејону Карађоз-табије, са борбеним осигурањем код касарне Чан – К’шла; 13. пук између Кемер-табије и редута Ешил-тепеа, са борбеним осигурањем на Тунџи; бугарски 55. пук, са 2. батаљоном 13. пука, на линији Ешил тепе – Инџирлик; 7. пешадијски пук, који је образовао секторску резерву, посео је дотадањи турски главни положај као прихватни положај. У том распореду трупе су заноћиле на положају, који је утврђиван у циљу евентуалне одбране. Због опасности од ширења заразних болести, као и због одржавања пуне борбене готовости, јединицама је забрањено да бораве и ноћивају по форовима, касарнама и земуницама, па су оне искључиво употребљавале своје шаторе, одмарајући се у бивацима. Ради заштите људства и стоке од заразних болести, предузете су и мере асанације бојишта: указивана је помоћ заосталим рањеницима и вршена је њихова евакуација у санитетске установе, сакупљани су и сахрањивани погинули, закопавани су лешеви коња и волова, и др.

Пуковник Кондић, са официрима Штаба, посматра турске положаје
Пуковник Кондић, са официрима Штаба, посматра турске положаје

У току тродневних борби за Једрене ова је дивизија имала 91 мртвог и 375 рањених војника. Турски губици на њеном сектору нису познати, али је на бојишту нађено 260 рањених и 943 погинула војника, док је заробљено 405 официра и 13.331 војник. Заплењено је 145 артиљеријских оруђа, преко 4.000 пушака и доста другог ратног материјала.

Како се види, Тимочка дивизија I, добро организованим и енергично вођеним нападом, постигла је значајне резултате и веома успешно је садејствовала са главним бугарским снагама на источном сектору.

Иако ширина зоне напада ове дивизије није била у складу с њеним саставом и јачином, карактеристикама земљишта и јачином турске одбране, она је, умешним деловањем, успешно извршила постављени задатак. Одлучујући значај за успех напада дивизије имао је правилан избор правца главног удара, на коме су биле груписане њене основне снаге и средства. Наиме, са овог сектора изводила су два правца напада: први преко чифлика Екмекчикеја, други преко Јуч-теплера, а делила их је речица Маслатдере. Али, док је други правац, чију је уску зону надвишавало земљиште с леве обале Тунџе, изводио директно на фронт одбране, дотле је правац преко Екмекчикеја, који је био шири, са заштићеним боковима и доминантним земљиштем, изводио на бок линије форова, тј. на линију Карађоз табија – линета Казан тепе. Зато је командант дивизије, проценивши земљиште и остале елементе ситуације, правцем преко Екмекчикеја усмерио тежиште напада, групишући на њему половину својих снага. То је овој дивизији омогућило да енергичним дејством савлада отпор непријатеља на линији форова и изврши свој задатак.

На западном сектору, после неуспелог напада и тешких губитака претходног дана, јединице Дунавске дивизије II су се у току ноћи 25/26. марта прикупљале, реорганизовале и попуњавале муницијом, оспособљавајући се за дејства следећег дана. У 4,30, у духу армијске заповести, отпочела је артиљеријска припрема напада, чији се ефекат, због мрака, а касније и због густе магле, није могао пратити. Дејство артиљерије је усмерено претежно против циљева на Белој могили. Када је, око 5,30 часова, стигло поменуто наређење команданта опсаде да се што енергичнијлм дејствима на осталим секторима олакша напад главних снага на источном сектору, турска артиљерија је веома снажном ватром обасула полазне положаје јединица Дунавске дивизије II, а слабија савезничка артиљерија на овом сектору није могла да јој се супротстави и да створи услове за прелазак у напад пешадије ове дивизије и за њено продирање у дубину турске одбране, док не изврши задатак. У 5,30 су делови 7. пешадијског пука на левом крилу сектора ипак прешли у напад, али без успеха, па су команданти пукова првог ешелона известили команданта дивизије да под таквим околностима нису у могућности да изврше наређени напад.

Турски спорометни топ чија је цев експлодирала
Турски спорометни топ чија је цев експлодирала

Око 9 часова, услед развоја догађаја на правцу дејства главних савезничких снага, нагло је слабила ватра с турске стране, а онда је почело, прво појединачно а затим групно, повлачење турских војника. На појединим тачкама турских положаја појавиле су се беле заставе, али је командант дивизије препоручио обазривост, да се не би поновили они покушаји преваре са белим заставама на вардарском војишту; а артиљерији је наредио да ватру пренесе у дубину турских положаја. Међутим, када се, око 9,15 часова, појавила бела застава на Белој могили, делови 9. пешадијског пука су изашли из својих заклона и, без наређења, одлучно кренули напред. Око 9,25 је командант дивизије наредио опште наступање. Јединице 4. и 9. пука су убрзо, без отпора, заузеле Белу могилу, затим Папас тепе, а око 10,45 и Бекчи тепе, где је постављена једна пољска батерија са задатком да, по потреби, туче мост на Арди и супротну обалу. Код тог моста убрзо су делови 4. прекобројног пука образовали мостобран. Турске јединице су се почеле предавати. Око 13,30 часова, по наређењу команданта дивизије, 9. и 4. пук су се повукли у бивак код Кујунлија, док је одбрамбене положаје на достигнутој линији посео 8. пешадијски пук, који се дотада налазио у секторској резерви.

У тродневним борбама за Једрене Дунавска дивизија II је имала 198 мртвих, 768 рањених и 5 несталих војника. Број погинулих турских војника на њеном сектору није познат, а заробљена су 63 турска официра и 2.544 војника и заплењено је целокупно наоружање и опрема која се налазила на овом сектору.

Антена бежичног телеграфа, на који су Турци 26/13. маја истакли белу заставу
Антена бежичног телеграфа, на који су Турци 26/13. маја истакли белу заставу

Као што се види, Дунавска дивизија II је наишла на врло јак отпор турских низамских јединица, које су се браниле на топографски врло јаким и фортификацијски ојачаним положајима. Показало се да фронталии напад на Белу могилу, најјачи део одбрамбеног положаја, који је доминирао брисаним предтереном и био брањен јаком вишеспратном ватром, није могао дати резултате без учешћа довољно тешке артиљерије. Стога је примена фронталног напада на овом сектору, у условима када су два турска крила и бокови били откривени, била утолико нецелисходнија. Међутим, правац десном обалом Марице који је изводио према десном крилу и боку пружао је најповољније услове за извршење задатка, јер су положаји на том правцу били слабије утврђени и мање поседнути, а заузимањем виса Јачил-тепеа стварао се солидан ослонац за продужење обухватног напада и дејство у бок турских снага на Белој могили.

А када је командант дивизије већ одлучио да примени фронтални напад на Белу могилу, онда је на том правцу требало груписати довољно јаке снаге и концентрисати ватру целокупне артиљерије, уместо што је ова употребљена готово равномерно на целом фронту напада. Насупрот томе, груписањем снага уопште није било изражено тежиште, јер је ојачани 9. пук нападао на Белу могилу, а 4. прекобројни пук долином Арде, уместо да и овај пук садејствује у нападу на Белу могилу а долином Арде упути слабије снаге. Осим тога, брисани простор испред Беле могиле могао се савладати помоћу џакчића напуњених земљом или песком, али су они издати тек уочи самог напада, тако да војници нису били обучени у њиховој примени. Због свега тога, ова је дивизија скупо платила напад на Белу могилу, где је избачено из строја 796 људи. Ипак, везујући за себе најбоље турске јединице, она је дала свој допринос у нападу на тврђаву.

После дводневних жестоких борби био је сломљен отпор турских снага које су браниле једренску тврђаву. Пробивши линију код утврђења Ајвазбаба и Ајџијолу и овладавши линијом форова, савезничке снаге су продужиле наступање према граду, пошто су се на свим секторима појавили турски парламентари ради прекида операција и предаје тврђаве. Око 10 часова неколико пукова из састава трупа источног сектора и Коњички одред, у чијем су се саставу налазили коњички пук Тимочке дивизије I и коњички дивизион Дунавске дивизије II, ушли су у Једрене. Око 12 часова бугарским снагама се предао и командант турских снага у Једрену Шукри-паша. Он и његов штаб су задржани у фору Хајдарлак.

Тога је дана командант српске 2. армије генерал Степа Степановић честитао команданту опсаде Једрена заузеће тврђаве. Генерал Иванов је одговорио:

“Ваша братска честитања трупама источног сектора врло су ми драга, и ја Вам особито благодарим. Пробијање оклопа извршено је при истинском садејству трупа осталих сектора. Тај ће акт служити непријатељима словенства за то да знају шта се може постићи сагласношћу искреног савеза међу словенским народима”.

Нешто касније, 7. маја, генерал Иванов је у листу „Мир” потврдио ту своју оцену, изјављујући да се као командант савезничких снага са усхићењем сећа и српских и бугарских трупа које су извршиле своју дужност с ретким пожртвовањем.

Српски и бугарски стражари пред Селимовом џамијом
Српски и бугарски стражари пред Селимовом џамијом

Сутрадан по паду Једрена, тј. 27. марта, командант опсаде је упутио авизо-наређење српској 2. армији: да се припреми за повратак у домовину, с тим да превожење железницом почне 29. марта. Истога је дана генерал Степа Степановић замолио да се српским јединицама пре укрцавања одобри симболичан улазак у Једрене, чијем су освајању и саме знатно допринеле. У ту сврху, из сваког пешадијског пука је формирана по једна комбинована чета ратног састава, из сваког артиљеријског пука по једна батерија, из коњичког пука и дивизиона по један ескадрои. Тако су 29. марта ове почасне чете, предвођене командантом српске 2. армије и командантима дивизија и пукова, свечано, уз звуке маршева, носећи своје ратне заставе, продефиловале главном улицом Једрена, поздравивши команданта опсаде генерала Иванова, а затим се вратиле у своје биваке.