Једренска тврђава и њена посада

130

Налазећи се на важном саобраћајном чвору Тракије, Једрене, град на ушћу Тунџе у Марицу, још у раној историји било је претворено у значајну тврђаву, коју су касније Турци поправили и претворили у утврђени логор, ослонац њихових освајања долином Марице. У току руско-турског рата 1877—1878. Једрене је претворено у појасну тврђаву са 26 редута (са свих страна опасана пољска утврђења), која је требало да затвори правац према Цариграду. За подизање тврђаве искориштене су погодне топографске карактеристике земљишта: околни брежуљци и речни токови река Марице, Тунџе и Арде.

Зидана фортификација у утврђењу Казан-Тепе
Зидана фортификација у утврђењу Казан-Тепе

После прогласа независности Бугарске и пораста њених територијалних аспирација према Турској, односно после младотурског преврата 1908, Једрене је у турским плановима поново добило велики значај као тврђава која би бар за 20 дана, задржавала брже мобилисану и концентрисану бугарску армију, док се у источној Тракији не заврши мобилизација и концентрација удаљених азијских корпуса. Ослабљена Турска, која се била одрекла своје дотадашње агресивне политике и која је намеравала да будући рат води дефанзивно, настојећи да сачува оно што је још држала у својим рукама, одлучила је да Једрене фортификацијски ојача и претвори у неосвојиву модерну тврђаву у циљу затварања праваца који воде долинама река Марице и Тунџе, веома осетљивих по безбедност турске престонице. Предвиђало се да би једренска тврђава, угрожавајући им бокове и позадину, могла да привуче на себе знатан део бугарских снага у наступању.

Тако су од 1908. године почели радови на реконструкцији тврђаве, и трајали су све до почетка 1912. године.

Улаз у подземни магацин у фору Шејтан-Торлу
Улаз у подземни магацин у фору Шејтан-Торлу

Када је отпочео рат, радови на модернизацији тврђаве у типу сталне фортификације, поверени немачким војним инжињерима, још нису били завршени а већина форова је била несавремена, али је то ипак била већ оформљена и јака тврђава, тим пре што бугарска војска и није имала довољно средстава за опсаду и напад на такве објекте.

Главна одбрамбена линија (или појас утврђења) захватала је круг од око 37 км са 24 фора, удаљена 6 – 7 км од града, а на међусобном растојању од око 3,5 км. Док су нови форови били од бетона, старији форови су били од земље, дрвета и цигле, вишеугаони или са кружном ватреном линијом, предвиђени за посаду од 200 до 800 људи и 3 – 4 оруђа. Грудобрани су били високи 3 – 3,5 м, па су се утврђења знатно истицала над околним земљиштем, а дебели 6 – 7 м, и могли су бити пробијени само артиљеријом већег калибра (120 мм – 150 мм).

Ровови с водом испред њих, изграђени на погодним местима, били су широки и до 12 м, а 4 м дубоки.

На главној одбрамбеној линији, између форова, било је 77 батеријских положаја: земљаних и оних са бетонском платформом. У те међупросторе биле су из форова истурене сталне батерије. Између свака два оруђа биле су изграђене траверзе и у њима бетонска склоништа (блиндажи) за људе и ручни магацини (нише) за муницију.

Турске жичане препреке код Казан-Тепе
Турске жичане препреке код Казан-Тепе

На 2 – 3 км испред линије форова, на главним прилазима, били су изграђени предњи положаји у групном систему, типа пољске фортификације.

Око тврђаве, на 30 – 50 м, налазиле су се препреке претежно од бодљикаве жице на гвозденом кољу, местимично и до осам редова, дубине 8 – 16 м. На појединим местима између форова биле су постављене и друге препреке: највише вучје јаме и фугасе, које су појачавале главни одбрамбени положај.

Земљиште око Једрена било је, токовима река Марице, Арде и Тунџе, природно подељено на четири сектора, посеб не тактичке и топографске целине. Северозападни сектор, између леве обале Марице и десне обале Тунџе, испуњен је огранцима Сакар-планине који се, у виду паралелних брежуљака, доста стрмо спуштају у равницу на око 2 км од града. Доминантна су два упоредна гола гребена, раздвојена долином Маслатдере и веома погодна за организацију одбране. Западни сектор, између леве обале Арде и Марице, испуњен је једном голом гредом (последњи изданак Родопске планине) која се протеже са запада, преко Могиле и Папаз-тепеа, на исток, спуштајући се благо у долину Марице. Јужни сектор, између десне обале Марице и Арде, равничаст је, али с великим комплексима мочварног земљишта око река и с нешто удаљенијим, топографски веома јаким, гребеном Картал-тепеа. Источни сектор, између леве обале Тунџе и Марице, пресецале су правцем север – југ две греде, раздвојене долинама река Сарвандере и Халваџидере, омогућавајући организацију непосредне одбране града фронтом према истоку.

Турски спорометни пољски топови у фору Шејтан-Торлу
Турски спорометни пољски топови у фору Шејтан-Торлу

Турско војно руководство је највише пажње посветило северозападном сектору (широком око 15 км), на правцу најнепосреднијег удара бугарских снага. Главну линију одбране на овом сектору (Казан кјупру – Казан тепе – Бунџа Куру – Чешме – Шејтан торла – Карађоз торла) чинили су 24 сталне батерије, фор Карађоз, редут Јасу и линета (мало истакнуто утврђење испред ровова у облику полумесеца) Казан тепе, најмодерније утврђење код Једрена, дуго 55 а широко око 10 м, са изграђеним местима за митраљезе и касарном од бетона за смештај пола чете. Испред ове линете, која је имала ватрену линију над хоризонтом од 1,5 м, били су изграђени бетонски заклони за стрелце и, на сваких 8 – 9 м мале, траверсе од џакова напуњених земљом.

Линија предњих положаја на овом одсеку: село Кадин-кеј – к. 152 – чифлик Екмекчикеј – Јуч тепелер, утврђена у типу пољске фортификације, имала је задатак да опсадне трупе задржи што даље од тврђаве.

Друга одбрамбена линија (Чај тепе – Чатал Јолу – Ајнал – Кемер – Башјук) постојала је само на северозападном сектору и протезала се на 1 – 3 км позади главне одбрамбене линије, дајући одбрамбеном систему потребну дубину. У њен састав су ушла четири фора: Ајнали, Кемер, Башјук и Хадарлик, одакле се, визуелно, могао пратити рад на осталим секторима. У фору Хадарлик налазило се командно место команданта тврђаве.

На западном сектору није било форова, али су била изграђена утврђења у типу ојачане пољске фортификације, с тежиштем одбране на добро утврђеним висовима Папас тепе и Бекчи тепе. Команда тврђаве је придавала велики значај овим, тактички јаким положајима, који би могли да послуже нападачу као погодни артиљеријски положаји за бомбардовање Једрена, па је одбрану Папас-тепеа поверила стрељачким батаљонима.

Најслабија су утврђења била на источном сектору.

Заробљени турски рефлектор "Crompton & Co", Chelmsford
Заробљени турски рефлектор “Crompton & Co”, Chelmsford

Веза у тврђави је одржавана тврђавским и пољским телефонима, док су две радио-станице обезбеђивале непосредну везу са Главном командом у Цариграду. Један привезани балон је служио за осматрање, а за ноћно осветљавање терена испред линије форова одбрана је располагала и са пет рефлектора пречника 60 и 90 цм, од којих су три била на северозападном сектору.

У унутрашњости тврђаве постојала је читава мрежа путева, као и мрежа тврђавске железнице за снабдевање трупа из тврђавских слагалишта, где је било хране и ратних потреба за све родове војске, с прорачуном да опсада траје око 50 дана. На рекама Тунџи и Марици било је 13 мостова, док је на реци Арди, у тврђавском појасу, постојао само један железнички мост западно од Карагача. Мостови су представљали важне саобраћајне објекте, чије би рушење могло да угрози целокупни одбрамбени систем.

Једренска тврђава је још у доба мира имала своју команду којој су биле потчињене специјалне тврђавске јединице: 6, 7, 8, 9. и 10. пук тврђавске артиљерије, тврђавска телеграфска чета, тврђавски картечни батаљон, железнички батаљон за опслуживање тврђавске железнице, тврђавски инжињеријски батаљон и др., укупне јачине око 6.000 људи. Сем ових јединица, у Једрену су се налазиле бројне јединице 4. корпуса, јачине од 15.000 људи, тако да је у граду у време мира било око 20.000 људи.

У складу с турским ратним планом, који је тврђави био наменио улогу заштите левог крила одбрамбене линије Једрене – Лозенград према Бугарској, 21. октобра у Једрену су се, према писању турског генерала Јигитгидена, налазиле следеће низамске јединице:

Напуштени турски логор код Казан-Тепе
Напуштени турски логор код Казан-Тепе

10. низамска дивизија (12.500 људи), 11. низамска дивизија (7.450 људи), 4. стрељачки пук (2.350 људи), 2. коњички пук (215 људи), затим редифске јединице: Бабаескиска редифска дивизија (9.300 људи), Једренска редифска дивизија (7.300 људи), Гјумурџинска редифска дивизија (7.400 људи), као и јединице тврђавске артиљерије и остале мирнодопске тврђавске јединице (6.300 људи), тако да је укупно бројно стање износило око 53.000 војника и официра. Међутим, ово се бројно стање стално повећавало (накнадно је дошао Дедеагачки и Брусански батаљон и 4. коњички пук) све док, доласком српске 2. армије, није била прекинута веза тврђаве са спољним светом. Сматра се да је једренска посада бројала највише око 60.000 људи, под командом Мехмед Шукри-паше, који је био стигао пет дана пре објаве мобилизације.

Распоред јединица је био: западни сектор (десна обала Марице до леве обале Арде) посео је 4. стрељачки пук (три батаљона с митраљеском четом), појачан редифским батаљонима; северозападни сектор (између Марице и Тунџе) посела је Једренска редифска дивизија (девет батаљона) са два радна батаљона, тако што је њен Димотички пук организовао одбрану од чифлика Кадинкјеја до Марице, Кошукавски пук од Шејтан-торла до чифлика Екмекчикеја и Једренски пук даље до Тунџе; источни сектор, између Тунџе и Марице, посела је Бабаескиска редифска дивизија; одбрану јужног сектора је организовала Гјумурџинска редифска дивизија.

Низамске дивизије, остављене у резерви, представљале су маневарску снагу тврђаве. Десета дивизија и делови 11. дивизије (32. и 33. пешадијски и артиљеријски пук) смештени су у касарни Јаник а остатак 11. дивизије у касарнама код Карагача.

Турски спорометни пољски топови у фору Шејтан-Торлу
Турски спорометни пољски топови у фору Шејтан-Торлу

Одбрана Једрена је располагала са 77 батерија и 430 оруђа различитих врста и калибара, највише старих спорометних топова (242 оруђа), који су били у саставу сталних батерија, груписаних по пуковима: 8. и 9. артиљеријски пук на северозападном сектору, 10. на јужном и западном и 6. и 7. артиљеријски пук на источном сектору. Највећа даљина до које се могло из тврђаве гађати била је око 10 км, али је ту даљину постизао мали број оруђа (око 30), док су остала оруђа имала мали домет.

Може се рећи да је турска команда реално ценила снагу једренске тврђаве, удаљене 40 км од бугарске границе, на важном операцијском правцу Пловдив – Цариград, сматрајући да ће бити у стању да издржи дужу опсаду.