Двомесечни период примирја

125

Неуспеси турске војске у рату са балканским савезни цима ставили су Турску у тежак положај. А после пораза и у лилебургаској операцији турска влада је била принуђена да, посредством великих сила, а затим и непосредно, тражи обустављање ратних операција и закључивање мира. Последњи такав покушај она је учинила 14. новембра, када је бугарска војска била подишла турским положајима на Чаталџи, али је бугарски краљ Фердинанд наредио председнику владе Гешову да сакрије телеграм председника турске владе Ћамил-паше и истовремено издао заповест да се нападне турска војска на Чаталџи. У међувремену, док су бугарска 1. и 3. армија, нередовно снабдеване, и заражене колером у ранијим турским кантонманима, наступале ка Чаталџи, врховни командант турске војске Назим-паша, преузевши непосредну команду и над Источном војском, успео је да привуче све расположиве снаге и поправи ситуацију код својих трупа. Турска војска је посела и утврдила одбрамбену линију од језера Деркос до језера Бјијикчек-меџе, са 1, 2. и 3. низамским корпусом у првом и 1, 2. и 3. редифским корпусом и Самосталном коњичком бригадом у другом ешелону, с циљем да на тим положајима пружи одсудан отпор бугарској војсци. Тиме је фронт Источне армије скраћен на свега 35 км, са крилима наслоњеним на Црно и Мраморно море. Турска ратна морнарица, подељена у две групе (једна у Црном мору а друга у језеру Бјијикчекмеџе), добила је задатак да штити бокове Источне армије. Предузете су веома интензивне васпитне мере у циљу подизања борбеног морала гладних, уморних, колером захваћених и дотадашњим поразима деморалисаних трупа, па је ради тога на фронт упућен и велики број хоџа. Постепено, новоформирана Чаталџанска армија повратила је поуздање у себе и снагу свог оружја, показујући спремност да одлучно заустави наступање бугарске војске.

Пуковник Кондић, са официрима Штаба, посматра турске положаје
Пуковник Кондић, са официрима Штаба, посматра турске положаје

Бугарска Врховна команда није познавала ситуацију и није имала разрађен план за пробој турског фронта на Чаталџи. Тако је и дошло до непромишљеног и неприпремљеног напада на тај фронт пре него што су јединице бугарске војске биле попуњене и снабдевене и пре него што је била уређена њена позадина. Напад на Чаталџу, у коме је учествовало близу 120.000 људи и у коме није било предвиђено груписање снага ради наношења главног удара, извршен је 17. и 18. новембра, али га је турска војска, која је бројала око 110.000 људи, одбила, наневши бугарским трупама велике губитке. Овом приликом је само из строја бугарске 3. армије избачена готово половина њеног састава, узимајући у обзир и око 10.000 оболелих људи, претежно од колере. Тек после неуспеха на Чаталџи краљ Фердинанд је позитивно одговорио на предлог великог везира Ћамил-паше да започну преговори о примирју, али тада, разуме се, под неповољнијим условима. Међутим, иако је Назим-паша, из обазривости и неодлучности, пропустио повољну прилику да пређе у противдејство, турска влада више није журила са закључивањем примирја. Ипак, захваљујући притиску руске владе и чињеници да је и Чаталџанска армија била у тешком положају, турска влада је пристала да почну преговори о условима примирја.

Преговори су вођени у близини фронта. По споразуму, Србију и Црну Гору је заступала бугарска делегација. После више састанака, 4. децембра је закључено примирје на неодређено време, па су одмах обустављена непријатељства. Према уговору о примирју, ратујуће стране су остале на својим положајима, бугарској војсци је дозвољено снабдевање храном и муницијом бродовима преко Црног мора и железницом преко Једрена, док опседнутој једренској тврђави, као ни Скадру и Јањини, није дозвољено снабдевање са стране. Било је предвиђено да преговори за мир почну у Лондону 13. децембра. Једна мешовита комисија одредила је демаркациону линију и решила друга питања (сахрана мртвих, међусобни сусрети, забрана извиђања и др.) на фронту окружења код Једрена.

Предах током утврђивања положаја
Предах током утврђивања положаја

Пошто је од генерала Иванова добио обавештење о закључењу примирја, командант српске 2. армије одмах је издао наређење својим дивизијама да прекину борбена дејства и да о закључењу примирја хитно обавесте турске јединице према себи, што је, путем парламентара, обављено 4. децембра у току преподнева.

Разуме се, исцрпене сталним борбама и животом у рововима, српске и бугарске јединице код Једрена примиле су примирје с радошћу и олакшањем, јер им је било омогућено одмарање, опорављање и оспособљавање за извршавање наредних борбених задатака ако преговори за мир не уроде резултатима.

У духу заповести команданта опсаде Једрена, генерал Степановић је својом заповешћу регулисао живот и рад својих трупа на одређеним секторима за време трајања примирја. Пуна пажња је била поклоњена борбеној готовости, али се водило рачуна и о одмору и удобности јединица. Док је јачина самосталних предстражних одељења и других предстражних осигурања остала иста, предстраже су знатно смањене, како би се трупе што боље одмориле. С истим циљем је одређено да се и смена на предстражи врши пре пада мрака, а не ноћу, како је то дотада рађено. Командант опсаде Једрена је дозволио трупама да за одмарање искористе и мања насељена места, која су пружала веће удобности за одмарање јединица у условима зиме и лоших временских прилика. Држећи се постављених услова: да трупе из рејона одмарања могу најкасније за три часа да изађу на своје положаје, командант Дунавске дивизије II је одредио да се главнина 8. пешадијског пука одмара у селу Епчели и у чифлику Кулаклу, а 4. прекобројни пешадијски пук у селу Еспетлиу, док се 9. пешадијски пук одмарао у сталном логору подигнутом у близини развалине Кујунли. Међутим, командант Тимочке дивизије I није дозволио да се за одмор користе насељена места, јер је већем степену удобности претпоставио борбену готовост. Осим тога, околна села (Кемал, Дуванџи и др.), уколико нису била порушена, била су захваћена епидемијом тифуса и дизентерије, а налазила су се на основним правцима санитетске евакуације заражених бугарских војника.

Зато су на северозападном сектору та мања насељена места коришћена само за смештај стоке, док су пешадијски батаљони били смештени по земуницама, позади главног положаја, где одмарање није било најудобније, али је била омогућена већа борбена готовост и компактност јединица, и смањена опасност од појаве и ширења заразних болести. По пуковима је организовано предстражно осигурање, свако јачине око ојачаног пешадијског батаљона. Сваком батаљону на одмарању био је одређен основни борбени задатак и означен део положаја који је, у случају дејства противничких снага, требало да поседне.

Инжењерци уређују пољске фортификације
Инжењерци уређују пољске фортификације

У току двомесечног прекида борби трупе српске 2. армије су продужиле да се утврђују на заузетим положајима, пошто је још у почетку преговора за мир у Лондону постало јасно да ће се ратне операције неминовно продужити, Вршена је поправка свих порушених фортификацијских објеката, усавршавани су већ изграђени заклони, склонишга и саобраћајнице, а изграђивани су и нови фортификацијски објекти, који су јачали одбрамбене положаје. Међутим, поред радова одбрамбеног карактера, изграђиване су и приближнице и паралеле потребне за извршење евентуалног општег напада на тврђаву, а специјално формирана одељења инжињерије су обучавана у сечењу жица и уклањању осталих препрека. У исто време поједине батерије су премештене на нове, погодније, ватрене положаје, с којих су могле испољити ефикасније дејство против турских форова и положаја. Једно одељење Великог мостовог трена, упућено из Србије, подигло је мост на Марици.

Војници 20. пука I позива демонстрирају ротацију у рову
Војници 20. пука I позива демонстрирају ротацију у рову

Тих је дана извођена и веома интензивна обука војника ради стручног оспособљавања и усавршавања. Трупе су се вежбале у брзом изласку и поседању положаја и фортификацијских објеката дању и ноћу, затим у бацању бомби и савлађивању препрека. Изводиле су борбену обуку ради употпуњавања знања из тактичких поступака, при чему су коришћене поуке и искуства стечена у току опсаде. Обука је вршена сваког дана по четири часа. Помоћу предавања и разговора, старешине су стално радиле на подизању морала јединица и војника, јачајући њихову одлучност и истрајност у борби до победе и указујући на дотад постигнуте успехе савезника, као и на блиску перспективу њихове победе над непријатељем.

За време примирја су пешадијски пукови обе дивизије попуњавани из допунских батаљона, тако да су овим батаљонима остале претежно само по две чете.

Дунавски коњички дивизион се 3. јануара 1913. из састава Ортакејског одреда на јужном сектору пребацио на леву обалу Марице и ушао у састав Коњичког одреда на ис- точном сектору.

Дотур дрва
Дотур дрва

За то време је побољшан и железнички саобраћај, чије се дотадашње рђаво стање негативно одражавало на снабдевање опсадних трупа. Тако су створени повољни услови за редовније снабдевање српских снага људском и сточном храном, па чак и огревом, директно из Србије, у ком циљу је коришћена железничка пруга Цариброд – Софија – Пловдив – Мустафа Паша. Искрцна железничка станица за Дунавску дивизију II била је у селу Кара Агач, а за све остале српске снаге у Мустафа-Паши. У њиховој близини су организована слагалишта, одакле су дивизијске колонске коморе вршиле дотур до дивизијских слагалишта.

Одатле су трупне коморе снабдевале своје јединице, које су биле везане за једно место, што је, разуме се, олакшавало организацију снабдевања. Повољна околност је била у томе што су операције српске војске на вардарском војишту биле углавном завршене, па је Интендантура српске Врховне команде могла да посвети највећу пажњу снабдевању српских дивизија под Једреном. Посебна је пажња посвећена Дунавској дивизији II, која је имала оскудну опрему и била без шаторских крила. Њој је, по доласку под Једрене, упућено нешто логорске и одећне опреме, заплењене на вардарском војишту, неопходно потребне за заштиту људства у зимским условима.

Време примирја искоришћено је и за појачано предузимање мера за заштиту здравља људства и збрињавање рањеника и болесника. Највише је људи оболело од трбушног тифуса, због нездраве пијаће воде и нехигијнских услова живота у рововима. Тако, нпр. у Тимочкој дивизији I средином децембра, су од тифуса боловала 224 војника, а до 10. јануара 1913. је умрло 90 војника. У Дунавској дивизији II здравствено стање људства је било још неповољније, јер се радило о II позиву, тј. старијим људима, који су били слабије одевени. Оскудица у води за пиће и велика хладноћа су изазвале масовно обољевање од катара стомака и дисајних органа, као и реуматизма мишића. Само из 4. прекобројног пешадијског пука болести су избациле из строја преко 1.100 људи.

Међутим, највећа опасност је запретила од колере, која се од турске војске на Чаталџи пренела на бугарске трупе, чији су болесници евакуисани преко села на северозападном сектору Једрена. Колера је исто тако захватила и турске јединице које су браниле тврђаву. Зато су предузете енергичне превентивне и противепидемијске медицинске заштитне мере, које је људство дисциплиновано спроводило, свесно велике опасности, тако да је спречена епидемија колере, од које је умрло само десетак људи.

За време примирја је регулисан и саобраћај бугарских железничких возова кроз Једрене, чиме је решен и проблем снабдевања бугарске 1. и 3. армије пред Чаталџом.

Трупе бугарске 2. армије такође су продужиле да се утврђују на заузетим положајима. Све радове је изводила пешадија под стручним руководством група пионира придатих сваком батаљону. Изграђиване су отпорне тачке, међусобно повезиване с настрешницама за заштиту живе силе од парчади шрапнела. Па захтев бугарске Врховне команде, из Србије је опсадним трупама упућено око 10.000 џакова за облагање утврђења.

Логор 13. пука Тимочке дивизије I позива у правцу Тунџе
Логор 13. пука Тимочке дивизије I позива у правцу Тунџе

Непрекидним радом на утврђивању, савезничке опсадне снаге су успеле да око једренске тврђаве створе организован положај с неколико одбрамбених линија, са склоништима за људство и са заклонима који су пружали заштиту од дејства шрапнелских граната. На тај начин, јединице су се укопале, а делимично су се обезбедиле и препрекама, предузимајући мере за маскирање. Истовремено, оне су тиме солидно уредиле и полазни положај који је требало да послужи као ослонац за напад на тврђаву.

Врховни командант бугарске војске је 830 војника Тимочке дивизије I и 410 војника Дунавске дивизије II одликовао војничким крстовима за храброст, који су свечано предати крајем јануара.

Турци су такође искористили примирје да фортификацијски ојачају тврђаву, али су приоритет дали радовима на утврђивању предњих положаја и источног сектора, где је до закључења примирја било учињено врло мало. На целој линији предстражних одељења подизали су нове и појачавали старе заклоне и ровове за стојећи став, с настрешницама. У рејону чифлика Екмекчикеја и Ири-бјука подигли су редуте, на Јуч-теплеру линету, а на више места изградили вучје јаме, засеке, жичане и друге препреке. Исто тако, они су се утврђивали и на главној одбрамбеној линији: испред Карађоз-табије изградили су затворено пољско утврђење и нов редут у рејону Папаз-тепеа. Источно од села Кадинкеја, на гребену, организована је још једна линија одбране. Јединице су увежбаване у брзом поседању положаја, а извођена је и остала обука. Посебно су чињени велики напори да се одржи дух и подигне морал јединица, али и грађанства. Зато се прикривала истина о стању на фронтовима и у држави.

Међутим, из Једрена је савезницима свакодневно пребегавао велики број људи без оружја. Оценивши то као смишљен поступак команде једренске тврђаве с циљем да се посади тврђаве олашка исхрана, командант опсаде је наредио да се убудуће примају само војници који буду пребегли с оружјем.

Војници 20. пука I позива посматрају заробљене турске војнике. Лево потпуковник Јован Угриновић
Војници 20. пука I позива посматрају заробљене турске војнике. Лево потпуковник Јован Угриновић

Основа за такву претпоставку је било, јер се у тврђави осећала велика оскудица у хлебу и другим намирницама. Тиме је нарочито било погођено становништво: велики број деце је умирао од глади. Соли није било. Такође ни петролеја, па је град био неосветљен. Сточна храна је нестала, па је стока масовно клана. Због оштре зиме и несташице огрева одобрено је сечење воћњака и вађење винове лозе. У граду је било и болести: колере, дизентерије, тифуса и скорбута. И поред тако тешке ситуације, командант тврђаве Шукри-паша је успео да код својих трупа и грађанства сачува строгу дисциплину и ред.

Одредбе примирја су обострано поштоване: између једренске посаде и савезничких опсадних трупа није долазило до оружаних инцидената.