Долазак српске Друге армије под Једрене, њен распоред и уређење положаја

112

Пошто је расветљена ситуација на вардарском војишту, створена кумановском битком, Тимочка дивизија 1 српске 2. армије је, у духу раније одлуке Врховне команде, 27. октобра у 3 часа добила наређење да још истога дана крене преко Криве Паланке у Ћустендил и тамо се стави на располагање бугарској Врховној команди.

Инжињеријска јединица Тимочке дивизије I позива на обали реке Марице 1912-1913.
Инжињеријска јединица Тимочке дивизије I позива на обали реке Марице 1912-1913. године

Оставивши на Црном врху, у рејону Кратова, свој ојачани 14. пешадијски пук, ова дивизија је око 10 часова, у складу са добијеним задатком, отпочела марш, у једној колони, у правцу Криве Паланке. После три дана дивизија се, 29. октобра увече, прикупила на просторији село Грлено – село Скакавица – Ђујешево, али није достигла маршевски циљ (Ћустендил), пошто је из Ђујешева, као укрцног рејона, почело њено превожење железницом до Мустафа Паше. Команда бугарске 2. армије није имала разрађен план превожења ових српских снага до Једрена, али је успела да доста ефикасно организује њихово превожење, па им је свакога дана стављала на располагање више војних возова. Први воз, с првим транспортним ешелоном 20. пешадијског пука, кренуо је из Ђујешева 30. октобра око подне. Сутрадан су укрцани остала два транспортна ешелона овог пука и 15. пешадијски пук, а затим, наредног дана, и остале јединице ове дивизије. Због кварова и велике оптерећености пруге превожење је трајало три дана и две ноћи. После искрцавања јединице су се кратко време одмарале у Мустафа-Паши, а затим су, већ од 3. новембра, одлазиле према Једрену у циљу поседања борбених положаја.

Из састава ове дивизије одмах је изашао Коњички пук, који је у селу Оглу Паша ушао у састав бугарске 11. дивизије и образовао Коњички одред у коме је остао све до пада Једрена.

Пукови Тимочке дивизије I почели су да поседају положаје 3. новембра: 20. пешадијски пук је код села Кемала сменио бугарски 33. пук а 15. пешадијски пук бугарски 44. пук, док је 13. пешадијски пук 6. новембра посео положаје у рејону разрушеног села Сарај Акбунар.

Пољски заклони за коње
Пољски заклони за коње

Тако је дивизија, сменивши 2. бригаду 9 (Плевенске) дивизије, заузела следећи распоред: на десном крилу био је 20. пешадијски пук, држећи положаје на левој обали потока Кемал од реке Марице до пута који води од села Кемала до села Кара Смаилче; лево од 20. пешадијског пука, на левој обали потока Кемал, 15. пешадијски пук је посео положаје све до развалина села Кара Булут; одатле до развалина села Сарај Акбунар наставили су се положаји 13. пешадијског пука. Пукови су се осигурали предстражама, које су истурили 2 км испред поседнутих положаја и наредили им да уреде предстражне положаје.

Лево од 13. пешадијског пука, до реке Тунџе, остао је бугарски 56. пук из 1. бригаде 11. дивизије са 11. пољским спорометним пуком.

У дивизијској резерви код села Возгача остао је бугарски 55. пук. Међутим, он је убрзо прешао на положаје 56. пука, који је пребачен на леву обалу Тунџе. Тада је у дивизијску резерву одређен по један батаљон 13. и 7. пешадијског пука II. Штаб дивизије сместио се у селу Секјуну. У току смене, турске снаге су једну чету 15. пешадијског пука одбациле с левог крила предстражног положаја, који је повраћен тек после ојачања ове чете и снажне артиљеријске подршке. До жешће борбе је дошло и 5. новембра, када је код 15. пешадијског пука почело померање на нов предстражни положај и када је турска предстража била потпомогнута артиљеријском ватром с фора Карађоз и с Казан тепе.

Доласком Тимочке дивизије I створени су услови да бугарска 11. пешадијска дивизија пређе на леву обалу Тунџе. Тако је образован источни сектор, који се протезао од леве обале Тунџе, преко села Енескеја, до безименог виса северозападно од села Оглу Паша. У састав трупа овог сектора ушле су: 2. бригада 8. дивизије (распоређена на линији село Кара Јусуф – село Оглу Паша), 3. бригада 9. дивизије (на линији р. Тунџа – с. Софулар), Лабгвардијски и Тимочки коњички пук (код Оглу Паше) и 2. бригада 11. дивизије (образовала је секторску резерву).

Српска инжињерија гради понтонски мост на Марици, код места Веран Теке
Српска инжињерија гради понтонски мост на Марици, код места Веран Теке

За то време и Дунавска дивизија II се припремала за одлазак на маричко војиште. Када је, 30. октобра, примила наређење за покрет ка Кривој Паланци, она се налазила прикупљена на ушћу Кумановске реке у Пчињу, где је наставила припреме за предстојећи покрет; ојачана је 4. прекобројним пешадијским пуком I и 2. дивизионом Дунавског артиљеријског пука I, па је формирала артиљеријски пук са два дивизиона; од три допунска батаљона формиран је један батаљон (са четири чете), као стална пратња коморе.

Дунавска дивизија II је отпочела марш 31. октобра изјутра правцем Куманово – Крива Паланка – Ђујешево, где је стигла после три дана марша по кишовитом и хладном времену, преноћивши прву ноћ у ширем рејону Страцина, а другу ноћ у Кривој Паланци. Извештавајући бугарску Врховну команду о доласку трупа, командант дивизије је тражио одобрење да у војне возове укрца своје јединице пре колонске коморе Тимочке дивизије I, како не би морао чекати још пет дана. То му је одобрено, па је укрцавање отпочело 3. новембра. Пошто су услови за снабдевање и укрцавање у возове били повољнији у Ћустендилу, то је већи део јединица пешке наставио покрет до овог места, главног укрцног рејона ове дивизије. Превожење је, из поменутих разлога, ишло тако споро да су главне снаге дивизије стигле у Мустафа-Пашу тек 8. новембра увече. Јединице су се задржале у рејону села Еспетли све до 13. новембра, када је командант опсаде извршио поделу блокадне линије на секторе и овој дивизији доделио западни сектор (између леве обале Арде и десне обале Марице). Ноћу и сутрадан јединице Дунавске дивизије II смениле су на положајима бугарску 3. бригаду Тунџанске дивизије: 4. прекобројни пешадијски пук је сменио 51. пук на положају од гребена главне косе (који води преко Беле могиле, Папас-тепеа и Бекчи-тепеа) до Марице, 8. пешадијски пук је сменио бугарски 52. пук на положајима од поменутог гребена до Арде, док је 9. пешадијски пук задржан у дивизијској резерви у рејону развалине Кујунли. Седми пешадијски пук је, као армијска резерва, остао у рејону села Дуванџи. Дунавски коњички дивизион је ушао у састав бугарског Ортакејског одреда, који је (састава: Дунавски коњички дивизион, један батаљон 55. пука, погранични батаљон и једна пољска спорометна батерија) имао задатак да гони башибозук у крџалијској области.

Ђенерал Степа Степановић
Ђенерал Степа Степановић (1856-1929), начелник Штаба II армије пуковник Војислав Живановић (1870-1932), командант Дунавске дивизије II позива ђенерал Михајло Рашић (1858-1932), са официрима

У међувремену је у Мустафа-Пашу возом стигао, са својим штабом, генерал Степа Степановић, који је у Кривој Паланци добио наређење Врховне команде да прими команду над Тимочком I и Дунавском дивизијом II и да се стави на располагање бугарској Врховној команди. Пошто је 10. новембра обишао положаје Тимочке дивизије I а 13. новембра примио заповест команданта опсаде генерала Иванова којом је био одређен за команданта северозападног и западног сектора (између леве обале Арде и десне обале Тунџе), генерал Степа Степановић је издао заповест којом је регулисао (углавном потврдио) распоред своје армије на одређена два сектора: Дунавска дивизија II, ојачана са седам батерија опсадне артиљерије (22 оруђа), под командом генерала Михајла Рашића, на западном сектору, са штабом у Кадикеју; Тимочка дивизија I, под командом пуковника Владимира Кондића, ојачана са 17 батерија опсадне артиљерије (65 оруђа) и 55. пешадијским пуком 11. бугарске дивизије, добила је северозападни сектор (од леве обале Марице до десне обале Тунџе); 7. пешадијски пук II, у селу Дуванџи, и два батаљона 9. пешадијског пука, у Кадикеју образовали су армијску резерву; Тимочка дивизија I снабдеваће се муницијом и храном из магацина у Мустафа-Паши и Верану а Дунавска дивизија II из магацина у Кадикеју. Рањенике треба упућивати у пољске болнице у Мустафа-Паши, где се налазила и ветеринарска болница за оболелу стоку Тимочке дивизије I. Мостовом трену ове дивизије стављено је у задатак да подигне мост на реци Марици код Кадикеја.

Одмах после поседања положаја отпочели су даноноћни радови на њиховом утврђивању и запречавању. На северозападном сектору су поправљани и усавршавани затечени фортификацијски објекти, продужавани и подешавани заклони за заклањање људства и средстава, а на важнијим правцима приступило се и изради јачих објеката, обезбеђених препрекама, да би се створили повољнији услови за заштиту и дејства сопетвених снага. Посебна је пажња обраћана утврђивању положаја (објекти за ватрено дејство и заштиту) предстражних осигурања, као и прихватних положаја. Утврђивање главне одбрамбене линије, изградњом објеката у систему пољске фортификације, извођено је по заједничком плану команданта инжињерије Тимочке дивизије I и бугарског инжињера сектора. Радове је изводила пешадија, а Тимочки пионирски полубатаљон и пола чете бугарских пионира чинили су стручну радну снагу. На овом сектору је изграђено 15 затворених пољских утврђења (редута) за посаду до једне чете пешадије, а у оквиру тих четних рејона одбране организоване су и отпорне тачке водова, повезане рововима профила за стојећи став, са надстрешницама и лаким склоништима за заштиту од дејства шрапнела.

Војници Дунавске дивизије II позива уређују положаје за хаубице
Војници Дунавске дивизије II позива уређују положаје за хаубице

Слични напори на утврђивању чињени су и на западном сектору, где су специјалне комисије, образоване по пуковима Дунавске дивизије II, руководиле радовима на утврђивању и запречавању. Тежиште инжињеријског обезбеђења је било на усавршавању ровова и заклона за ватрена средства, затим на међусобном повезивању (рововима и саобраћајницама) отпорних тачака предстражних осигурања и положаја резерви, с обзиром на то да је предстражни положај у исто време био и главни одбрамбени положај дивизије. Али је подигнуто само једно затворено утврђење (тзв. звездасти редут) и изведени су минимални радови на запречавању. Поред припрема за рушење препрека, изграђени су и потребни путеви за кретање артиљерије, а предузимане су и друге мере инжињеријског обезбеђења. Међутим, ова дивизија, по формацији, није имала алатну колону, већ само мало ручног пионирског алата. Осећала се велика оскудица и у материјалу, а и земљиште је било врло непогодно, што је све отежавало радове на утврђивању.

Непрекидни рад на утврђивању веома је исцрпљивао војнике, па је српска Врховна команда одобрила појачану исхрану.

Тимочка дивизија се користила постојећом релејном, телефонском и телеграфском везом, али ни Дунавска дивизија II није имала тешкоћа са организовањем везе, посебно телефонске, с обзиром на малу и прегледну просторију на којој је била распоређена. Артиљеријски извиђачи, снабдевени сигналним барјачићима и слепим фењерима и распоређени на линији предстражних одељења, обезбеђивали су сигурну везу и садејство између пешадије и артиљерије. За везу између Тимочке и Дунавске дивизије, Тимочки дивизијски мостови трен и Прво одељење Великог мостовог трена подигли су 17. новембра мост на Марици.

Бугарски официр испред Штаба II српске армије
Бугарски официр испред Штаба II српске армије

Бугарски народ је топло поздравио долазак српских дивизија на тракијско војиште, дивизија које су у великој мери измениле ситуацију у корист Бугарске. Његова осећања изразио је у својој заповести командант бугарске 2. армије, који се 3. новембра обратио својим војницима и старешинама речима:

“… Долазе наши мили и драги гости. Тимочка дивизија братске нам савезничке српске војске… Дочекајте један другог у загрљај… Наше братске размирице у ранијим столећима дозволиле су непријатељу да скрнави вековима нашу заједничку отаџбину; нека сада братском једнодушношћу исправимо грехе наших прадедова и протерамо непријатеља онамо одакле је дошао …”