Операције на фронту Тимочке војске: Офанзива бугарске 1. армије према Књажевцу и Зајечару

Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко

На фронту Тимочке војске бугарска офанзива је почела ноћу 4/5. јула. Тамо је бугарска 1. армија (5. дунавска и 9. плевенска дивизија, Самостална бригада и Видински гарнизон – укупно 42 батаљона, 2 коњичка ескадрона и 22 батерије), концентрисана на подручју Видин – Берковица, 4. јула увече добила директиву Врховне команде да сутрадан изјутра предузме напад на српску Тимочку војску и, после заузимања Књажевца, усмери један део снага ка Зајечару, а други ка Пироту. У духу ове директиве, командант армије генерал Кутинчев наредио је да 5. дунавска дивизија и Самостална бригада дејствују преко Кадибогаза и Књажевца према Зајечару, 9. плевенска дивизија преко Светониколског превоја и Калне ка Пироту и Белој Паланци, а трупе Видинског гарнизона да поседну полазне положаје према источном фронту Зајечарског утврђеног логора и демонстративним нападом вежу за себе што јаче снаге одбране Зајечара и олакшају маневар главних снага; од тих трупа формиран је тзв. Бреговски одред, који је посео положај на ушћу Тимока, испред с. Брегова.

Пред десном групом бугарске 1. армије налазила се бројно знатно слабија српска Тимочка војска, која је, у ствари, била претворена у посаду Зајечарског утврђеног логора, док су кадибогаски правац на југу и неготински правац на северу браниле незнатне снаге: кадибогаски правац, којим су дејствовале главне бугарске снаге, бранила су само три батаљона III позива, а неготински два батаљона обвезника последње одбране.

Распоред Тимочке војске уочи бугарског напада био је овакав:

– десно крило: један батаљон обвезника последње одбране на одсеку Писана буква – Иванова ливада затворио је граничне прелазе и одржавао везу са левим крилом 2. армије у рејону Светониколског превоја; Кадибогаски одред (три батаљона III позива и једна позицијска батерија), налазио се на одсеку Голеш – Јанкин дел ради затварања кадибогаског правца и спречавања бугарског наступања ка Књажевцу;

– одбрана Зајечарског утврђеног логора (2, 8. и 13. пук III позива, 12. пук II позива, Тимочки коњички ескадрон III позива и око 60 топова разног калибра) затварала је правац Видин – Кула – Зајечар – Параћин и бранила Зајечарски утврђени логор;

– лево крило образовао је Неготински одред (два батаљона последње одбране и једна позицијска батерија), који је, на делу граничног фронта од с. Трновца до ушћа р. Тимока, штитио границу и затварао правац који од Видина преко с. Брегова води ка Неготину.

Команда Тимочке војске није имала скоро никаквих резерви за активна дејства. Због касног прикупљања и формирања јединица, њени положаји, изузев источног сектора Зајечарског утврђеног логора, нису били фортификацијски уређени. Пред десном групом бугарске 1. армије стајала је, дакле, импровизована одбрана Зајечарског утврђеног логора, састављена махом од трупа III позива и последње одбране.

 

Офанзива бугарске 1. армије према Књажевцу и Зајечару

Офанзива бугарске 1. армије према Књажевцу и Зајечару почела је демонстративним нападом трупа Видинског гарнизона на источни сектор Зајечарског утврђеног логара, ноћу 4/5. јула. После краћег пушкарања, ополченски батаљони са Рајковог савата и Рунтове могиле приближили су се, око 1,30 часова, српским рововима на блиско одстојање, али су одбијени пушчаном и артиљеријском ватром. Извештавајући о томе Врховну команду, командант Тимочке војске пуковник Вукоман Арачић је тражио одобрење да нападне и заузме бугарски део Бачишта, јер је тај положај имао изузетан значај за даље борбе око Зајечара.

Убрзо се показало да Бугари према Зајечару само демонстрирају, а да њихове главне снаге дејствују преко Кадибогаза и Св. Николе ка Књажевцу и Белој Паланци. Бугарска 5. дивизија је, 5. јула у подне, напала српски Кадибогаски одред са две јаке нападне колоне. Лева колона (1. бригада 5. дунавске дивизије), која је имала задатак да фронталним нападом веже што јаче српске снаге и омогући десној колони да изврши обухват српског левог крила, избила је, око 13 часова, на гранични гребен, отпочела наступање ка Јанкин делу, и, подржана снажном артшверијском ватром, савладала фронталним ударом отпор Кадибогаског одреда, збацила га са планинског превоја и принудила на неуредно повлачење ка с. Смиловицима и Н. Кориту. Десна колона (Самостална бригада и деташовани пук 11. дивизије) је, за то време, овладала Китком и Коритском гламом и, у 18,30 часова, са претходницом избила на косу северно од Н. Корита, одакле је артиљеријском ватром тукла долину Коритске реке, којом се повлачило лево крило Кадибогаског одреда. До пада мрака, бугарска 5. дивизија је овладала граничним гребеном Китка – Голеш – Расовити камен. У исто време, десна колона 9. плевенске дивизије одбацила је један батаљон обвезника последње одбране са линије Писана буква – Иванова ливада и заузела с. Репушницу. Обавештен да је његово десно крило нападнуто од вишеструко надмоћнијих бугарских снага, командант Тимочке војске наредио је, 5. јула увече, команданту Кадибогаског одреда мајору Тихомиру Мијушковићу да два батаљона упути у састав новоформираног Књажевачког одреда (тај одред је затварао правац Књажевац – Бучје – Бољевац), а са преосталим снагама да се повуче преко Краљевог Села и Николиног гроба на Трешњево поље.

Сутрадан, 6. јула, бугарска 5. дивизија и Самостална бригада наставиле су наступање: десном колоном колским путем који води долином Коритске реке ка Краљевом Селу, а левом преко с. Радичеваца и Шарбановаца ка Књажевцу. Мада Кадибогаски одред, који је претходног дана претрпео осетне губитке (његова позицијска батерија је остала заглављена у блату), није пружао озбиљнији отпор, бугарске колоне су споро напредовале. Десна се преко села Ошљана спустила у долину Белог Тимока и заузела Краљево Село, док је лева избила на Градишку чуку, удаљену десетак километара од Књажевца. Трупе 9. дивизије избиле су тога дана на линију Балта Бериловац – Габровница. На тај начин, две дивизије и једна бригада бугарске 1. армије, користећи огромну празнину између српске 2. армије и Тимочке војске, продрле су, 6. јула, широким фронтом у долину Тимока и створиле веома повољне услове за развијање операција дивергентним правцима: Алексинац – Ниш и Зајечар – Бољевац.

Продором бугарских трупа у долину Тимока, оперативна ситуација на фронту Тимочке војске нагло се изменила. Да би парирала маневар противникових снага долином Тимока према јужном сектору Зајечарског утврђеног логора, команда Тимочке војске је, у току ноћи 5/6. јула, трупама источног сектора напала и заузела линију Вршка чука – Бачиште, коју је посео један батаљон 12. пука II позива; повукла хаубичку и пољску брзометну артиљерију са Бачишта и Пландишта; груписала своје главне снаге на положајима Караула – Трешњево брдо, где је задржала и 7. пук III позива, који је тога дана стигао возом из Београда; упутила један батаљон на Николин гроб ради прихвата делова Кадибогаског одреда, који су се преко с. Врбице повлачили према Зајечару; отпочела са формирањем нових јединица од обвезника последње одбране; ужурбано организовала одбрану на фронту Караула – Трешњево поље, на коме је груписала 9 батаљона и 7 батерија; ангажовала 8 батаљона и 4 батерије за одбрану источног сектора, а за затварање Вратарничког теснаца један батаљон III позива и коњички ескадрон. Осим тога, наредила је команданту Књажевачког одреда да дејствује у леви бок бугарске колоне, која је наступала од с. Ошљана.

У току ноћи 6/7. јула, Тимочка војска је заузела следећи распоред:

– на одсеку Караула – Трешњево поље, налазиле су се следеће јединице: 2 батаљона 12. пука II позива, 7 батаљона III позива (по два батаљона из 2. и 7. пука и три батаљона из 13. пука III позива), са 3 пољске, 2 хаубичке, 1 “Дебанжовом” и 1 мерзерском батеријом;

– на источном сектору Зајечарског утврђеног логора остали су 2 батаљона 12. пука II позива, 2 батаљона 2. пука III позива и 8. пук III позива, са 4 “Дебанжове” батерије;

– у Вратарнички теснац упућен је 1 батаљон 13. пука III позива и коњички ескадрон ради прихвата делова Кадибогаског одреда и затварања теснаца.

– Књажевачки одред (2 батаљон комбинованог пука III позива и 1 батаљон обвезника последње одбране) налазио се у повлачењу правцем Књажевац – Бољевац.

Седмог јула изјутра, Бугари су наставили наступање у више колона, али споро и опрезно. Сматрајући да ће код Књажевца наићи на снажан отпор, они су изгубили много времена у планирању и организовању напада, тако да је лева колона ушла у напуштени град тек у 13,20 часова. Књажевачки одред није сачекао њихов напад, већ се благовремено повукао најпре ка Скробничкој клисури, а затим према Бучју ради затварања правца Књажевац – Бучје – Бољевац. Међутим, будући да су после заузимања Књажевца правци ка Нишу преко Тресибабе, Сокобањи и Бољевцу били отворени, лева колона бугарске 5. дивизије усмерила је своје главне снаге (око два пука) на југ ка Тресибаби, док је према Сокобањи и Бољевцу упутила слабије снаге. У исто време, десна колона 5. дивизије, наступајући главним снагама кроз Вратарнички теснац, а помоћним преко с. Врбице и Николиног гроба, савладала је слаб отпор деморалисаних делова Кадибогаског одреда (око један и по батаљон) и до пада мрака избила предњим деловима на десну обалу Грлишке реке и леву обалу р. Шашке. Тиме се ситуација на тимочком војишту још више погоршала.

Обавештење о паду Књажевца јако је узнемирило српску Врховну команду, која је имала намеру да тога дана Тимочком војском предузме офанзиву према Кули. Забринут за судбину Зајечара, војвода Путник је тражио од владе да ургира у Букурешту “да Румунија што пре уђе у рат”, а у исто време телеграфисао команданту Тимочке војске: “Наредите да се из Зајечара евакуише све што се може из државних надлештава.” Ситуација је, наизглед, била критична, али је командант Тимочке војске остао хладнокрван и на јужном фронту Зајечарског утврђеног логора, на који је био усмерен главни удар бугарске 5. дивизије, груписао 13 батаљона и 7 батерија.

Када су сутрадан (8. јула) изјутра Бугари предузели енергичан напад на Караулу и Трешњево брдо, дочекани су снажном пешадијском и артиљеријском ватром српске одбране и, уз велике губитке, одбачени на полазне положаје. Обавештавајући о томе Врховну команду, пуковник Арачић је истицао:

“Синоћ је непријатељ ушао у Вратарницу и даље није могао. Данас је отпочео борбу у 4,30 часова. За време ове борбе обишао сам цео фронт и резултат је, до подне, по нас повољан. Наши губици су незнатни, непријатељеви врло озбиљни. На осталим секторима стање нормално.”

Убрзо се показало да “стање на осталим секторима” није било нормално, јер је лева колона бугарске 5. дивизије заузела, око 15 часова, Бучје и тиме угрозила не само Бољевац већ и позадину Зајечарског утврђеног логора. Пошто су се делови Књажевачког одреда повлачили ка Добром Пољу и пошто на овом правцу није имао никаквих резерви за спречавање бугарског маневра ка Бољевцу, командант Тимочке војске је наредио да се од мештана и обвезника последње одбране хитно формира један комбиновани одред за заштиту Бољевца.

Међутим, баш када је изгледало да је ситуација на фронту Тимочке војске критична, дошло је до неочекиваног обрта.

Због пораза 2. и 4. армије у Македонији и опасности од уласка Румуније у рат, бугарска Врховна команда је одлучила да обустави офанзиву 1. армије према Зајечару, Књажевцу и Пироту и да је одмах повуче иза српско-бугарске границе. У духу те одлуке, генерал Димитријев је, 8. јула, наредио команданту 1. армије да сутрадан (9. јула) изјутра отпочне постепено повлачење својих трупа на стару границу; да на граничним прелазима Св. Николи, Кадибогазу и Вршкој чуки остави јаке заштитнице, а главним снагама одмаршује у Белоградчик; да се Самостална бригада повлачи правцем Вратарница – прелаз Шашка – с. Раковица, а 1. бригада 5. дунавске дивизије преко Књажевца и Кадибогаза ка Салашу; да се трупе 9. дивизије повуку преко Писане букве и Св. Николе према с. Стакевци и Чупрену. Скоро у исто време, командант Тимочке војске је одлучио да трупе Зајечарске одбране, иако бројно слабије од противничких, пређу у противнапад ради одбацивања бугарске десне колоне према Књажевцу, а, по могућности, и протеривања свих бугарских снага преко границе. У томе га није поколебао ни ноћни напад Бугара на источни фронт Зајечарског утврђеног логора.

Тако је, стицајем околности, Тимочка војска прешла у противнапад онда када је отпочело повлачење бугарске 5. армије према граници. Деветог јула, око 4,30 часова, трупе Зајечарске одбране прешле су у напад у две колоне: десном (4 батаљона и 3 батерије), са Братујевца преко с. Лесковца и Мађарске рудине ка Николином гробу, а левом (4 батаљона и 4 батерије), са линије Трешњево брдо – Караула преко Бучја и к.304, такође, према Николином гробу. После кратке али снажне артиљеријске припреме, стрељачки стројеви леве колоне, која је била носилац напада, почели су да се спуштају низ падине Карауле ка Кошућем вису. Изненађени Бугари почели су нагло да одступају, готово да беже. То је охрабрило команданта Тимочке војске и подстакло га на енергичније дејство. Он је, око 8 часова, упозорио команданта Зајечарске одбране “да се непријатељ журно повлачи” и наредио му да убрза наступање својих трупа и не дозволи бугарским снагама да организују одбрану на линији Велики Голеш – Николин гроб. Упркос томе, први борбени ред леве колоне наступао је споро и опрезно, па је пуковник Арачић био принуђен да дође у први борбени ред и убрза то наступање. По заузимању Мађарске рудине и Бучја, нападне колоне су се поравнале и наставиле енергичније надирање ка Николином гробу. У том тренутку, да би олакшали извлачење својих трупа са Грлишке реке, Бугари су предузели напад на источни сектор Зајечарског утврђеног логора у рејону Затвореничке пољане, али је командант Тимочке војске одбио тај напад упућивањем једног батаљона из опште резерве у леви бок бугарске нападне колоне. Напад српских трупа се, после тога, несметано развијао. Разбијене трупе бугарског десног крила разбежале су се по дубоким јаругама р. Шашке, док су оне са центра и левог крила ужурбано одступале ка Краљевом Селу. Када је и лева бугарска колона, која је наступала према Бољевцу и Скробничкој клисиру, због бојазни да ће јој одступница бити пресечена, отпочела повлачење ка Књажевцу, дошло је до велике гужве. Командант бугарске десне колоне је с тешком муком задржао део снага на положајима код с. Петруше да би обезбедио повлачење главних снага 5. дунавске дивизије преко Кадибогаза.

У даљем наступању, трупе Зајечарске одбране без тешкоћа су савлађивале слаб отпор бугарских заштитница и до 19 часова избиле десном колоном на В. Голеш, а левом на десну обалу Селечке реке. Нешто касније, предњи делови леве колоне ушли су у Краљево Село, које је било потпуно опустошено. Њихово даље наступање заустављено је јаком пушчаном ватром са леве обале Коритске реке, непосредно иза Краљевог Села. Увече се развило пушкарање на целој линији од с. Врбице преко Краљевог Села до с. Петруше, као и дуж пута Вратарница – Краљево Село, којим су се повлачили разбијени бугарски делови.

Обавештен да се Бугари ужурбано повлаче према Књажевцу и Кадибогазу, да се њихове заштитнице утврђују на положајима код с. Петруше и да је Бољевачки одред заузео Бучје, командант Тимочке војске издао је 9. јула увече заповест у којој се, између осталог, каже: “Нападните непријатеља сутра у свануће са највећом жестином и положаје му заузмите, у смислу мог данашњег наређења… Напад треба припремити још вечерас, како би сваки командант знао шта му сутра ваља радити.” У исто време, замолио је команданта 2. армије да део снага упути преко Тресибабе ка Књажевцу у леви бок и позадину бугарске 5. дивизије и тиме омогући Тимочкој војсци да протера Бугаре преко границе.

Међутим, уместо да, у духу те заповести, 10. јула ујутру продужи енергично наступање уз долину Тимока, командант Зајечарског утврђеног логора је на своју руку зауставио наступање, због бојазни за безбедност свог источног фронта, са кога је до њега допирала грмљавина топова, и одред вратио на Трешњево поље, остављајући само један батаљон на Големом делу. То је омогућило Бугарима да несметано ишчезну са српске територије, сем испред Кадибогаза и Св. Николе, где су њихове заштитнице остале до 17. јула. Наиме, пошто је 10. јула румунска влада саопштила бугарској влади да је издала налог својим трупама да упадну у Бугарску, бугарска 1. армија је предузела хитно повлачење са српске територије да би избегла заробљавање. Пета дунавска дивизија је оставила на Кадибогазу један пук 9. плевенске дивизије, који је до тада био њој придат, а са осталим снагама кренула усиљеним маршем ка железничкој станици Брусинци, одакле је требало да се превезе у Трн и уђе у састав 3. армије. Девета плевенска дивизија је оставила јаке заштитнице на прелазима Крстином равништу, Кадибогазу, Писаној букви, Св. Николи и Вражијој глави, а главне снаге повукла у Чупрен. Њен задатак је био да, са ополченским трупама Видинског гарнизона код Куле и Брегова, осигура гранични фронт према Србији до преласка румунске војске преко Дунава, а потом да се повуче на линију Берковица – Мездра ради затварања правца који са севера води ка Софији.

Бугарска 5. дивизија је напустила Књажевац 10. јула у раним преподневним часовима. У опустошени град (Бугари су порушили мостове на Тимоку, запалили касарну 14. пука и још неке зграде и град опљачкали) најпре су ушле патроле Тимочког коњичког ескадрона, а око 14 часова стигао је из Бучја и један батаљон 1. комбинованог пука III позива, који је добио наређење од начелника штаба Тимочке војске да предузме гоњење заосталих бугарских делова ка граници.

Због непознавања ситуације на правцу Зајечар – Књажевац, командант Тимочке војске био је тога дана сувише опрезан. Уместо да нареди енергично гоњење бугарских снага, он је, око 20 часова, наредио команданту одбране Зајечара да сутрадан (11. јула) изјутра упути један одред од три батаљона према Књажевцу, наглашавајући при томе “да се одред не упушта у одсудну борбу”, већ да врши “насилно извиђање и ништа више”. Обавештавајући Врховну команду о предузетим мерама, посебно је подвукао: “Ако би се и најмањи део наших снага појавио од Тресибабе у бок и позадину непријатеља, лако бисмо га разбили и потисли преко границе”. Очигледно је, дакле, да он није био обавештен да је командант 2. армије, 10. јула ујутро, наредио Калнском одреду да одмах упути Тимочки коњички пук преко Тресибабе ка Књажевцу. Неактивност Тимочке војске омогућила је Бугарима да се 11. јула несметано утврђују на Јанкином делу и Кадибогазу и да сутрадан, 12. јула, предузму напад на фронту Рајков сават – Царинарница, који је без тешкоћа одбијен јер је извођен неенергично.

Истога дана српска Врховна команда је наредила команданту Тимочке војске да одмах упути 12. пук II позива возом за Скопље, сматрајући да је тимочко војиште, ступањем Румуније у рат, изгубило свој ранији значај. У саставу Тимочке војске остале су само трупе III позива и последње одбране. У међувремену, формиран је 2. комбиновани пук III позива, који је имао преко 2.500 људи, а у Зајечар и Књажевац пристигле су и још неке јединице III позива и последње одбране, тако да је укупно бројно стање Тимочке војске, 14. јула, износило 20.719 људи и 103 топа разног калибра.